Prikaz knjige „Belo se pere na devedeset“: Porodična epopeja i književni trijumf o preživljavanju
Bilo da vam ona nedostaje ili možda ne, nagrađivana slovenačka spisateljica Bronja Žakelj u svojoj će vas knjizi „Belo se pere na devedeset“ s izvesnom nostalgijom podsetiti na staru Jugoslaviju i život u njoj, opisujući svoje odrastanje kroz živopisna sećanja koje jesu njena, ali se čitaju i kao kolektivna, imajući na umu da se u staroj domovini sve delilo i sve je bilo manje-više jednoobrazno, te su nam tako i uspomene, kojih se povremeno sa setom prisećamo, u velikoj meri slične. Od sitnih do krupnijih radosti, svakodnevnih kućnih zbivanja koja deca upijaju velikim očima, škole, sreće, tuge, hrane, bolesti, gubitka i smrti, sve je spakovano između korica ove nepretenciozne, a opet neverovatno duboke knjižice, inače Bronjinog autobiografskog debija na književnoj sceni. Bolan u svojoj iskrenosti, ovaj roman je postao jedan od najprodavanijih u njenoj domovini u poslednjih nekoliko decenija, i uskoro bi trebalo da doživi i filmsku adaptaciju.
Bronja nam svoju ispovest zasnovanu na romansiranim iskustvima daje u kratkim i pitkim crticama i scenama iz detinjstva i mladosti, ponegde čak i u pismima, što njenom čitanju daje laganu dinamiku i neopterećujuću svežinu. Na samom nas početku uvodi u svoj dom u kom se živi kao i u ostatku stare Juge: nedeljom se kupaju svi jedan za drugim, u sedam i petnaest se gleda crtani film, pa onda Dnevnik, deca duže ostaju budna samo za Novu godinu, kuća svako jutro miriše na kuvano mleko, u maju se gleda štafeta, tata s ponosom čuva nagrade od kolektiva i psuje „crvene“, mada mala Bronja i nije sigurna ko su mu pa oni i šta su to, kako tata kaže – „sjebali“. Jer njoj je lepo, voli druga Tita koji gradi nove puteve i zemlju, voli što imamo najviše uglja i krompira i najbolje sportiste. I jedva čeka da poraste dovoljno za radne akcije, gde će ponosno da rinta za kranjsku kobasicu i zemičku. I ne, to nije jedina sličnost koju će čitalac osetiti između takvog sistema i ovoga danas. Manipulacije širokim masama očito se tokom vremena i nisu mnogo menjale.
Od keksa „albert“, Pink Pantera, benka u mleku, Gustava, do Alana Forda, Bronja nas kroz priču podseća na mnoge nezaboravne elemente toga doba. Nisu svi veseli i ugodni: svojim dečjim očima Bronja registruje i preživljava i odlaske i raskide među kućnim prijateljima, gubitke dece, rak i smrt rođaka, jer život ne čine samo bezbrižni i srećni trenuci. U velikoj familiji prepunoj živopisnih karaktera, koji im stalno prolaze kroz kuću, ima sasvim dovoljno zanimljivih i upečatljivih likova za Bronjinu pozornicu. Čitaoca će posebno nasmejati roditelji koji su nekada bili daleko manje brižni i bolećivi prema deci nego ovi današnji. Bronjini, primerice, pred decom puše kao Turci i psuju kao kočijaši. Istini za volju, ni sama deca, Bronja i njen brat Rok, nisu ništa bolji, ali će vas zato svojim dečjim nestašlucima dobrano nasmejati.
Knjiga na neki način izvrgava podsmehu neodgovornost njenih roditelja, čija deca bez dovoljno nadzora često završavaju po bolnicama. No Bronja se trudi da čak i to uvije u šaljivu oblandu. Tako i tatu, homofobnog prostaka koji voli da zlostavlja životinje po zoo-vrtovima i sklon je sitnim krivičnim delima iako je nastavnik u školi, i mamu koja puši jednu za drugom i brigu o deci najčešće prepušta baki Dadi, staroj partizanki, Bronja pokušava da prikaže u veselom duhu. No sve se to zaboravlja i oprašta kada Bronjina majka oboli od raka i polako kopni, i kada na scenu stupaju depresija, skrhanost i samoća.
Dok je gledate kako od gladi jede kalodont i malter sa zidova i trpi promrzline na planini i oblake nikotinskog dima iako je astmatična, zapitate se kako je zapravo to siroto dete preživelo detinjstvo. Ali odgovor verovatno naslućujete: u staroj zemlji se veštini preživljavanja i neosetljivosti učilo od malih nogu, bilo to dobro ili ne. A Bronji će to i biti i više nego potrebno kada ono što joj je odnelo mamu ščepa i nju. Nakon toga druga polovina knjige postaje zapravo epopeja o jednom mladom, napaćenom biću koje se mahom samo bori protiv najsurovijeg mogućeg neprijatelja i iz bitke izlazi kao heroj, jaka, snažna i
neuništiva. Tu knjiga od zabavne porodične komedije prerasta u moćno štivo koje će mnogima pružiti snagu da i sami izdrže sve ono što često surovi život baca pred nas i uopšte nas ne štedi. Opisujući svoj trijumf protiv bolesti, smrti najbližih i čitave plejade muka, Bronja postiže još jedan trijumf – onaj književni.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Bronja nam svoju ispovest zasnovanu na romansiranim iskustvima daje u kratkim i pitkim crticama i scenama iz detinjstva i mladosti, ponegde čak i u pismima, što njenom čitanju daje laganu dinamiku i neopterećujuću svežinu. Na samom nas početku uvodi u svoj dom u kom se živi kao i u ostatku stare Juge: nedeljom se kupaju svi jedan za drugim, u sedam i petnaest se gleda crtani film, pa onda Dnevnik, deca duže ostaju budna samo za Novu godinu, kuća svako jutro miriše na kuvano mleko, u maju se gleda štafeta, tata s ponosom čuva nagrade od kolektiva i psuje „crvene“, mada mala Bronja i nije sigurna ko su mu pa oni i šta su to, kako tata kaže – „sjebali“. Jer njoj je lepo, voli druga Tita koji gradi nove puteve i zemlju, voli što imamo najviše uglja i krompira i najbolje sportiste. I jedva čeka da poraste dovoljno za radne akcije, gde će ponosno da rinta za kranjsku kobasicu i zemičku. I ne, to nije jedina sličnost koju će čitalac osetiti između takvog sistema i ovoga danas. Manipulacije širokim masama očito se tokom vremena i nisu mnogo menjale.
Od keksa „albert“, Pink Pantera, benka u mleku, Gustava, do Alana Forda, Bronja nas kroz priču podseća na mnoge nezaboravne elemente toga doba. Nisu svi veseli i ugodni: svojim dečjim očima Bronja registruje i preživljava i odlaske i raskide među kućnim prijateljima, gubitke dece, rak i smrt rođaka, jer život ne čine samo bezbrižni i srećni trenuci. U velikoj familiji prepunoj živopisnih karaktera, koji im stalno prolaze kroz kuću, ima sasvim dovoljno zanimljivih i upečatljivih likova za Bronjinu pozornicu. Čitaoca će posebno nasmejati roditelji koji su nekada bili daleko manje brižni i bolećivi prema deci nego ovi današnji. Bronjini, primerice, pred decom puše kao Turci i psuju kao kočijaši. Istini za volju, ni sama deca, Bronja i njen brat Rok, nisu ništa bolji, ali će vas zato svojim dečjim nestašlucima dobrano nasmejati.
Knjiga na neki način izvrgava podsmehu neodgovornost njenih roditelja, čija deca bez dovoljno nadzora često završavaju po bolnicama. No Bronja se trudi da čak i to uvije u šaljivu oblandu. Tako i tatu, homofobnog prostaka koji voli da zlostavlja životinje po zoo-vrtovima i sklon je sitnim krivičnim delima iako je nastavnik u školi, i mamu koja puši jednu za drugom i brigu o deci najčešće prepušta baki Dadi, staroj partizanki, Bronja pokušava da prikaže u veselom duhu. No sve se to zaboravlja i oprašta kada Bronjina majka oboli od raka i polako kopni, i kada na scenu stupaju depresija, skrhanost i samoća.
Dok je gledate kako od gladi jede kalodont i malter sa zidova i trpi promrzline na planini i oblake nikotinskog dima iako je astmatična, zapitate se kako je zapravo to siroto dete preživelo detinjstvo. Ali odgovor verovatno naslućujete: u staroj zemlji se veštini preživljavanja i neosetljivosti učilo od malih nogu, bilo to dobro ili ne. A Bronji će to i biti i više nego potrebno kada ono što joj je odnelo mamu ščepa i nju. Nakon toga druga polovina knjige postaje zapravo epopeja o jednom mladom, napaćenom biću koje se mahom samo bori protiv najsurovijeg mogućeg neprijatelja i iz bitke izlazi kao heroj, jaka, snažna i
neuništiva. Tu knjiga od zabavne porodične komedije prerasta u moćno štivo koje će mnogima pružiti snagu da i sami izdrže sve ono što često surovi život baca pred nas i uopšte nas ne štedi. Opisujući svoj trijumf protiv bolesti, smrti najbližih i čitave plejade muka, Bronja postiže još jedan trijumf – onaj književni.
Autor: Miroslav Bašić Palković
