Prikaz knjige „Biblioteka cenzora knjiga“: Ne možete zabraniti maštu, šta god radili
U svom eseju „Malo novca, mnogo cenzure“, Butejna el Isa opisuje koliko je 2016. godine bilo teško otvoriti pažljivo uređenu knjižaru zbog cenzure kuvajtskog Ministarstva informacija. Među „megamarketima koji prodaju tablete, mobilne telefone, cigarete, vodu i slatkiše“, njena prodavnica bi nudila „književnost, misao i filozofiju“. Međutim, ministarstvo, koje je obustavilo cenzuru knjiga 2021. godine, radilo je naizgled bez logike, zabranjujući knjige koje su bile dozvoljene prethodne godine ili tvrdeći da nova izdanja zahtevaju novu reviziju: „Sistem je bio proizvoljan i iracionalan, birokratija bez kraja i konca.“
U svom romanu „Biblioteka cenzora knjiga“ ova iracionalna birokratija je oblikovana u Sistem, distopijski entitet koji je posvećen pokretu za pozitivni realizam. Želja je da se iskoreni ljudska patnja tako što će se iskoreniti mašta. U ovom svetu internet više ne postoji, religija je prerađena u državno odobrene splačine, sve zgrade su sivi blokovi i svi nose drap boju – za dobrobit naroda, naravno. Cenzor iz naslova je ključni deo ove misije pošto red po red prelistava nova izdanja, beležeći prekršaje koji dovode do proterivanja sa tržišta. U pravom birokratskom maniru El Isa čitaocima pruža referentni materijal za šire shvatanje Pozitivnog realizma. U ispitu za cenzore knjiga saznaćete da bi Jungovu „Psihologiju nacizma“ trebalo zabraniti jer protivreči laboratorijskim nalazima državne uprave, a „Budućnost informacionih sistema“ Gorana Gatšela zbog upotrebe reči „internet“ (posledica „revolucije protiv informacione revolucije“). Posao cenzora knjiga bi trebalo da je jednostavan sa tako jasnim, čak i smešnim smernicama, ali kada se on dobrovoljno javi da pročita novo izdanje „Grka Zorbe“ Nikosa Kazancakisa koje je pod revizijom, shvata – na sopstveni užas – da voli knjige.
„Čitav jezik je gladak“, rekli su cenzoru, „Na njemu nema nikakvih talasa. Ostani na površini i bićeš najbolji cenzor.“ Ovakav apsurd je obeležje odseka za cenzuru, gde cenzor radi. Kao aluzija na „Alisu u Zemlji čuda“, zgrada je prepuna belih zečeva koje cenzori konstantno moraju da teraju. Šef odeljenja u svojoj kancelariji ima ogromnu biblioteku. El Isa veoma humoristično prikazuje kontradikcije stava države. Za maštovitu decu, poput cenzorove ćerke, kaže se da pokazuju „simptome Starog sveta“. „Da li vaše dete pati od mašte?“, deo je Sistemske kampanje. „Ne oklevajte da zatražite pomoć! Ne dozvolite deci da pate! Niste sami!“ Ovim porukama autorka otkriva suštinsku dubinu jezika. Iako odsek za cenzuru u velikoj meri ismeva metafore, prerađene analogije kojima se koriste abnormalizuju maštu i radoznalost. Sistem ne želi da izbriše smisao, već da njime vlada.
Ono malo ljudi u cenzorovom životu, koji mogu da pronađu smisla u svom svetu, vlada postepeno pritvara. Kolegu i knjigoljupca, koji pomaže cenzoru da se pridruži družini pobunjenika zvanih kanceri, hapse jer je čitao „Pinokija“. Kasnije cenzorovu atipičnu ćerku, koja zaista „pati od mašte“, zatvaraju u duševnu bolnicu jer je sa sobom imala primerak iste knjige. Naposletku, knjižar sa kojim se cenzor sprijateljuje takođe plaća danak zbog vođenja legla kancera. Sve nam to nažalost zvuči dobro poznato.
Međutim, nikada zapravo ne saznajemo kakvu zaveru kuju pobunjenici – i uostalom, za šta se zalažu, delimično jer njihov neprijatelj nije jasno definisan. U romanu se ne razjašnjava ko čini Sistem, niti zašto postoji želja da se kontroliše šta ljudi čitaju. Postoje blage aluzije na „poslednja postignuća u genetskoj evoluciji“, obaveznu heteroseksualnost i pronatalizam – oblik fašističke vladavine, ali bez krvoprolića. Od svih ciljeva jedino je poznato da se Sistem nada da će stvoriti savršenog čoveka, nekoga ko posle napornog dana na poslu želi samo da ide kući. Na pitanje kome to odgovara, ostajemo skoro potpuno bez odgovora. Bez jasno definisanog neprijatelja, pa ostaje utisak da distopijsko okruženje romana nikada ne dostiže nivo koji bi moglo.
U tom smislu, „Biblioteka cenzora knjiga“ je romantična knjiga koja bira da slavi književnost i pojedinca. Knjiga je puna aluzija na klasike – „Alisu u Zemlji čuda“, „1984“, „Priču o dva grada“, „Don Kihotea“ – kao i na dečje bajke – Crvenkapu, Aladina i Pinokija – što je zaista poslastica za čitaoce. A tu je i pregršt teza o važnosti knjiga („Romani su najvećim delom veličali neobičnost.“) i samog čitanja (knjižara koja sarađuje sa kancerima ima natpis „Pristup zabranjen“ jer čitaoci „nisu baš preterano skloni poštovanju naređenjâ“).
Iako nedefinisanost neprijatelja cenzora knjiga ponekad može da zasmeta, ona zapravo omogućava da se roman čita kao alegorija za brojne aktuelne razgovore o cenzuri širom sveta. U romanu, jedna odluka Sistema kaže: „Moraju se zabraniti knjige koje podstiču na nasilje, čak i ako u njima nije počinjen nikakav zločin.“ Dok sam čitala ovaj roman, nisam mogla da ne razmišljam o zakonima širom sveta koji pokušavaju da okarakterišu protestne pesme kao kriminalni čin, pod izgovorom javne bezbednosti. U jednom trenutku se cenzor knjiga žali na „knjige pune zašećerenih sentimentalnih izjava, knjige koje pokušavaju da nauče svoje čitaoce tajnama sreće i uspeha“, što me je podsetilo na ljubavne i poslovne savete koji pomoću aktuelnih dešavanja pokušavaju da privuku pažnju na društvenim mrežama. Bez jasno navedenog neprijatelja u knjizi, osećam dužnost da istaknem svog.
Iako je veći deo autorkinog romana inspirisan njenim iskustvima sa kuvajtskim Ministarstvom informacija, a svetske informacije prenosi samo nekoliko kompanija, problemi cenzure bitne su za ceo svet. Na kraju krajeva, olakšanje je što se El Isa ne bavi takvim detaljima. Umesto toga, ona posvećuje pažnju razbijanju logike Sistema i stupa u često izrugivano carstvo mašte. „Mašta je stvarna. Stvarnost je izmaštana“, insistira njen cenzor, razlažući dvojbu koju se Sistem toliko trudio da stvori. U ključnim trenucima autorka pojačava neobičnost ovog dela, deleći cenzorovu priču na dva zaključka. Jedan je tragičan na tradicionalan način, dok je drugi mnogo posredniji, jer poništava dvojbu između pisca i dela, čitaoca i lika, ukazujući na to da nema ograničenja forme. Ili kako cenzor zaključuje: „Maštu ne možeš zabraniti koliko god se trudio.“
Autor: Alana Mohamed
Izvor: full-stop.net
Prevod: Đorđe Radusin
U svom romanu „Biblioteka cenzora knjiga“ ova iracionalna birokratija je oblikovana u Sistem, distopijski entitet koji je posvećen pokretu za pozitivni realizam. Želja je da se iskoreni ljudska patnja tako što će se iskoreniti mašta. U ovom svetu internet više ne postoji, religija je prerađena u državno odobrene splačine, sve zgrade su sivi blokovi i svi nose drap boju – za dobrobit naroda, naravno. Cenzor iz naslova je ključni deo ove misije pošto red po red prelistava nova izdanja, beležeći prekršaje koji dovode do proterivanja sa tržišta. U pravom birokratskom maniru El Isa čitaocima pruža referentni materijal za šire shvatanje Pozitivnog realizma. U ispitu za cenzore knjiga saznaćete da bi Jungovu „Psihologiju nacizma“ trebalo zabraniti jer protivreči laboratorijskim nalazima državne uprave, a „Budućnost informacionih sistema“ Gorana Gatšela zbog upotrebe reči „internet“ (posledica „revolucije protiv informacione revolucije“). Posao cenzora knjiga bi trebalo da je jednostavan sa tako jasnim, čak i smešnim smernicama, ali kada se on dobrovoljno javi da pročita novo izdanje „Grka Zorbe“ Nikosa Kazancakisa koje je pod revizijom, shvata – na sopstveni užas – da voli knjige.
„Čitav jezik je gladak“, rekli su cenzoru, „Na njemu nema nikakvih talasa. Ostani na površini i bićeš najbolji cenzor.“ Ovakav apsurd je obeležje odseka za cenzuru, gde cenzor radi. Kao aluzija na „Alisu u Zemlji čuda“, zgrada je prepuna belih zečeva koje cenzori konstantno moraju da teraju. Šef odeljenja u svojoj kancelariji ima ogromnu biblioteku. El Isa veoma humoristično prikazuje kontradikcije stava države. Za maštovitu decu, poput cenzorove ćerke, kaže se da pokazuju „simptome Starog sveta“. „Da li vaše dete pati od mašte?“, deo je Sistemske kampanje. „Ne oklevajte da zatražite pomoć! Ne dozvolite deci da pate! Niste sami!“ Ovim porukama autorka otkriva suštinsku dubinu jezika. Iako odsek za cenzuru u velikoj meri ismeva metafore, prerađene analogije kojima se koriste abnormalizuju maštu i radoznalost. Sistem ne želi da izbriše smisao, već da njime vlada.
Ono malo ljudi u cenzorovom životu, koji mogu da pronađu smisla u svom svetu, vlada postepeno pritvara. Kolegu i knjigoljupca, koji pomaže cenzoru da se pridruži družini pobunjenika zvanih kanceri, hapse jer je čitao „Pinokija“. Kasnije cenzorovu atipičnu ćerku, koja zaista „pati od mašte“, zatvaraju u duševnu bolnicu jer je sa sobom imala primerak iste knjige. Naposletku, knjižar sa kojim se cenzor sprijateljuje takođe plaća danak zbog vođenja legla kancera. Sve nam to nažalost zvuči dobro poznato.
Međutim, nikada zapravo ne saznajemo kakvu zaveru kuju pobunjenici – i uostalom, za šta se zalažu, delimično jer njihov neprijatelj nije jasno definisan. U romanu se ne razjašnjava ko čini Sistem, niti zašto postoji želja da se kontroliše šta ljudi čitaju. Postoje blage aluzije na „poslednja postignuća u genetskoj evoluciji“, obaveznu heteroseksualnost i pronatalizam – oblik fašističke vladavine, ali bez krvoprolića. Od svih ciljeva jedino je poznato da se Sistem nada da će stvoriti savršenog čoveka, nekoga ko posle napornog dana na poslu želi samo da ide kući. Na pitanje kome to odgovara, ostajemo skoro potpuno bez odgovora. Bez jasno definisanog neprijatelja, pa ostaje utisak da distopijsko okruženje romana nikada ne dostiže nivo koji bi moglo.
U tom smislu, „Biblioteka cenzora knjiga“ je romantična knjiga koja bira da slavi književnost i pojedinca. Knjiga je puna aluzija na klasike – „Alisu u Zemlji čuda“, „1984“, „Priču o dva grada“, „Don Kihotea“ – kao i na dečje bajke – Crvenkapu, Aladina i Pinokija – što je zaista poslastica za čitaoce. A tu je i pregršt teza o važnosti knjiga („Romani su najvećim delom veličali neobičnost.“) i samog čitanja (knjižara koja sarađuje sa kancerima ima natpis „Pristup zabranjen“ jer čitaoci „nisu baš preterano skloni poštovanju naređenjâ“).
Iako nedefinisanost neprijatelja cenzora knjiga ponekad može da zasmeta, ona zapravo omogućava da se roman čita kao alegorija za brojne aktuelne razgovore o cenzuri širom sveta. U romanu, jedna odluka Sistema kaže: „Moraju se zabraniti knjige koje podstiču na nasilje, čak i ako u njima nije počinjen nikakav zločin.“ Dok sam čitala ovaj roman, nisam mogla da ne razmišljam o zakonima širom sveta koji pokušavaju da okarakterišu protestne pesme kao kriminalni čin, pod izgovorom javne bezbednosti. U jednom trenutku se cenzor knjiga žali na „knjige pune zašećerenih sentimentalnih izjava, knjige koje pokušavaju da nauče svoje čitaoce tajnama sreće i uspeha“, što me je podsetilo na ljubavne i poslovne savete koji pomoću aktuelnih dešavanja pokušavaju da privuku pažnju na društvenim mrežama. Bez jasno navedenog neprijatelja u knjizi, osećam dužnost da istaknem svog.
Iako je veći deo autorkinog romana inspirisan njenim iskustvima sa kuvajtskim Ministarstvom informacija, a svetske informacije prenosi samo nekoliko kompanija, problemi cenzure bitne su za ceo svet. Na kraju krajeva, olakšanje je što se El Isa ne bavi takvim detaljima. Umesto toga, ona posvećuje pažnju razbijanju logike Sistema i stupa u često izrugivano carstvo mašte. „Mašta je stvarna. Stvarnost je izmaštana“, insistira njen cenzor, razlažući dvojbu koju se Sistem toliko trudio da stvori. U ključnim trenucima autorka pojačava neobičnost ovog dela, deleći cenzorovu priču na dva zaključka. Jedan je tragičan na tradicionalan način, dok je drugi mnogo posredniji, jer poništava dvojbu između pisca i dela, čitaoca i lika, ukazujući na to da nema ograničenja forme. Ili kako cenzor zaključuje: „Maštu ne možeš zabraniti koliko god se trudio.“
Autor: Alana Mohamed
Izvor: full-stop.net
Prevod: Đorđe Radusin
