Prikaz knjige „Bitka za lavirint“
Upozorenje: Ovaj prikaz sadrži spojlere iz prve tri knjige serijala o Persiju Džeksonu. Ukoliko još niste pročitali knjige, obavezno skrenite pogled.
Četvrta i pretposlednja knjiga o Persiju Džeksonu nosi sa sobom napetost i dramatičnost prva tri dela i dostiže kulminaciju ponovnim rođenjem gospodara Vold.., Krona. (Ne mogu iz glave da izbacim analogije sa Harijem Poterom, razumite me!) Ako je „Titanova kletva“ bila Askaban u svetu Olimpljana, onda je „Bitka za lavirint“ definitivno „Vatreni pehar“ sa neprekidnom akcijom, opasnostima, tajnama i obmanama. Uvode se novi bitni likovi uz uskrsnuće svojevrsnog mračnog gospodara koji preti životu kakav Persi i njegovi prijatelji poznaju. Ovo je akciona knjiga koja se završava velikom bitkom i priprema teren za kulminaciju priče. Iz svih navedenih razloga ova kniga mi je veoma draga.
Sad kada sam to rekla, da kažem i to da „Bitka za lavirint“ nije savršena knjiga. Priznajem da postoje značajna pitanja i iritacije. Pre svega floskula da sve devojke voooole Persija koja već tera na prevrtanje očima i izaziva mučninu. Uprkos romantičnim nelogičnostima jako sam se obradovala jer su i drugi likovi dobili priliku da zasijaju u punom sjaju. Anabet je moj omiljeni lik i volim kako se zalaže za ono što je ispravno i mudro čak i pored izvesne opasnosti i nepopularnosti. Čak i Persi to priznaje u jednom od ojih omiljenih delova priče.
Isto se odnosi i na lik Rejčel Elizabet. Dopada mi se važnost koja se daje ne samo polubogovima već i smrtnicima koji su pogođeni mahinacijama bogova i besmrtnika. Paralele između ljubavi Arijadne i Rejčel Elizabet su sjajne. Činjenica da uspeh misije ne zavisi samo od poluboga i magičnih moći, već fokus leži i na perspektivi smrtnika fantastičan je zaokret i interpretacija grčkog mita.
Takođe, sviđaju mi se zbivanja oko likova koji nisu umešani zaljubljeničko ludilo oko Persija. Uživala sam u Groverovom osamostaljenju i njegovoj potrazi za Panom, drago mi je da sam svedočila Tajsonovoj interakciji sa drugima, koji ga nisu sažaljevali iz razloga što je kiklop tinejdžer beskućnik i umesto toga ga prihvataju kao bitnog člana potrage. Tajsonov odnos sa Hefestom i mladim kiklopima, vera u zaboravljene, manje bogove prisutni su u ovoj knjizi da bi predstavili vrednosti lepote i časti koje smo do sada viđali kod Olimpljana i njihove dece. Kada već govorimo o sporednim likovima, u ovom delu je bolno i jasno prikazana ogorčenost koju Niko oseća zbog gubitka sestre, i tereta koji nosi kao Hadov naslednik.
A, onda, tu je i Persijev heroizam i deus ex machina princip koji sledi. Slažem se da „Bitka za lavirint“ pribegava, takvim, iznenadnim rešenjima, a to zapravo i jeste jedan od razloga koji čini serijal tako sjajnim. (Uostalom, zato i čitamo grčku mitologiju.) U grčkim tragedijama i mitovima određene teme i motivi pojavljuju se iznova. Rat je neizbežan, ljubav je često neuzvraćena i gotovo uvek vodi ka tragediji i što je najvažnije, nijedan heroj ili bog ne mogu pobeći od svoje sudbine. Svakako, događaji se mogu odložiti, put do krajnjeg odredišta može varirati, ali sudbine i proročanstva uvek se ostvaruju. I često zla ili herojska dela koja lik preuzima da bi sprečio ili promenio svoju sudbinu ironično vode dom ispunjenja iste.
U knjigama o Persiju Džeksonu, posebno u „Bici za lavirint“, vidimo da je sudbina neizbežna, iako se Persi, Anabet i Niko bore protiv svojih proročanstava. Ali još važnije od nezbežnosti i borbe protiv nje ili odustajanja i prihvatanja turobne sudbine vidimo veru u sebe i druge kao nešto što čini razliku na putu ka njoj. Ovo je, u stvari, divna metafora za odrastanje. Jedna od stvari koje volim u ovom serijalu jeste način na koji knjige analiziraju autoritet. Ponekad ne možete verovati roditeljima ili onima na vlasti samo zato što su vam rekli da im verujete. Slično tome, Persi i njegovi prijatelji ne mogu slepo verovati bogovima koji su napustili, izbegavali ili na druge načine izbegavali svoju decu. Dedalov lik nam to još jasnije pokazuje svojom izdajom, kao i Herino mešanje i odnos prema mladom Niku.
Umesto o verovanju u bogove, ovaj serijal govori o neprestanom preispitivanju statusa kvo. To vidimo kod Luka i njegove osvete protiv oca i Olimpa, i na drugoj strani u Persiju i njegovoj vernosti porodici i prijateljima. To je glavni razlog Persijeve uspešnosti, Groverovog ispunjavanja zadatka i važnosti uklapanja likova kao što su Tajson i Rejčel. (To je, takođe, pomoglo Hariju Poteru da porazi Voldemorta uprkos ništavnim šansama.)
Ljubav, prihvatanje i verovanje. To su stvari za koje se treba boriti, i sasvim sigurno da je ovo jedan od najlepših motiva ovog serijala.
Izvor: thebooksmugglers.com
Prevod: Vojislav Teofilović
Četvrta i pretposlednja knjiga o Persiju Džeksonu nosi sa sobom napetost i dramatičnost prva tri dela i dostiže kulminaciju ponovnim rođenjem gospodara Vold.., Krona. (Ne mogu iz glave da izbacim analogije sa Harijem Poterom, razumite me!) Ako je „Titanova kletva“ bila Askaban u svetu Olimpljana, onda je „Bitka za lavirint“ definitivno „Vatreni pehar“ sa neprekidnom akcijom, opasnostima, tajnama i obmanama. Uvode se novi bitni likovi uz uskrsnuće svojevrsnog mračnog gospodara koji preti životu kakav Persi i njegovi prijatelji poznaju. Ovo je akciona knjiga koja se završava velikom bitkom i priprema teren za kulminaciju priče. Iz svih navedenih razloga ova kniga mi je veoma draga.
Sad kada sam to rekla, da kažem i to da „Bitka za lavirint“ nije savršena knjiga. Priznajem da postoje značajna pitanja i iritacije. Pre svega floskula da sve devojke voooole Persija koja već tera na prevrtanje očima i izaziva mučninu. Uprkos romantičnim nelogičnostima jako sam se obradovala jer su i drugi likovi dobili priliku da zasijaju u punom sjaju. Anabet je moj omiljeni lik i volim kako se zalaže za ono što je ispravno i mudro čak i pored izvesne opasnosti i nepopularnosti. Čak i Persi to priznaje u jednom od ojih omiljenih delova priče.
Isto se odnosi i na lik Rejčel Elizabet. Dopada mi se važnost koja se daje ne samo polubogovima već i smrtnicima koji su pogođeni mahinacijama bogova i besmrtnika. Paralele između ljubavi Arijadne i Rejčel Elizabet su sjajne. Činjenica da uspeh misije ne zavisi samo od poluboga i magičnih moći, već fokus leži i na perspektivi smrtnika fantastičan je zaokret i interpretacija grčkog mita.
Takođe, sviđaju mi se zbivanja oko likova koji nisu umešani zaljubljeničko ludilo oko Persija. Uživala sam u Groverovom osamostaljenju i njegovoj potrazi za Panom, drago mi je da sam svedočila Tajsonovoj interakciji sa drugima, koji ga nisu sažaljevali iz razloga što je kiklop tinejdžer beskućnik i umesto toga ga prihvataju kao bitnog člana potrage. Tajsonov odnos sa Hefestom i mladim kiklopima, vera u zaboravljene, manje bogove prisutni su u ovoj knjizi da bi predstavili vrednosti lepote i časti koje smo do sada viđali kod Olimpljana i njihove dece. Kada već govorimo o sporednim likovima, u ovom delu je bolno i jasno prikazana ogorčenost koju Niko oseća zbog gubitka sestre, i tereta koji nosi kao Hadov naslednik.
A, onda, tu je i Persijev heroizam i deus ex machina princip koji sledi. Slažem se da „Bitka za lavirint“ pribegava, takvim, iznenadnim rešenjima, a to zapravo i jeste jedan od razloga koji čini serijal tako sjajnim. (Uostalom, zato i čitamo grčku mitologiju.) U grčkim tragedijama i mitovima određene teme i motivi pojavljuju se iznova. Rat je neizbežan, ljubav je često neuzvraćena i gotovo uvek vodi ka tragediji i što je najvažnije, nijedan heroj ili bog ne mogu pobeći od svoje sudbine. Svakako, događaji se mogu odložiti, put do krajnjeg odredišta može varirati, ali sudbine i proročanstva uvek se ostvaruju. I često zla ili herojska dela koja lik preuzima da bi sprečio ili promenio svoju sudbinu ironično vode dom ispunjenja iste.
U knjigama o Persiju Džeksonu, posebno u „Bici za lavirint“, vidimo da je sudbina neizbežna, iako se Persi, Anabet i Niko bore protiv svojih proročanstava. Ali još važnije od nezbežnosti i borbe protiv nje ili odustajanja i prihvatanja turobne sudbine vidimo veru u sebe i druge kao nešto što čini razliku na putu ka njoj. Ovo je, u stvari, divna metafora za odrastanje. Jedna od stvari koje volim u ovom serijalu jeste način na koji knjige analiziraju autoritet. Ponekad ne možete verovati roditeljima ili onima na vlasti samo zato što su vam rekli da im verujete. Slično tome, Persi i njegovi prijatelji ne mogu slepo verovati bogovima koji su napustili, izbegavali ili na druge načine izbegavali svoju decu. Dedalov lik nam to još jasnije pokazuje svojom izdajom, kao i Herino mešanje i odnos prema mladom Niku.
Umesto o verovanju u bogove, ovaj serijal govori o neprestanom preispitivanju statusa kvo. To vidimo kod Luka i njegove osvete protiv oca i Olimpa, i na drugoj strani u Persiju i njegovoj vernosti porodici i prijateljima. To je glavni razlog Persijeve uspešnosti, Groverovog ispunjavanja zadatka i važnosti uklapanja likova kao što su Tajson i Rejčel. (To je, takođe, pomoglo Hariju Poteru da porazi Voldemorta uprkos ništavnim šansama.)
Ljubav, prihvatanje i verovanje. To su stvari za koje se treba boriti, i sasvim sigurno da je ovo jedan od najlepših motiva ovog serijala.
Izvor: thebooksmugglers.com
Prevod: Vojislav Teofilović
