Prikaz knjige „Bog - Ljudska istorija“, autora Reze Aslana
Autor Reza Aslan u svojoj knjizi „Bog - Ljudska istorija“ razmatra istoriju pojma božanstva i naučnu literaturu koja se bavi tom temom. Istovremeno se osvrćući i na sopstveno duhovno putovanje i preispitivanje, autor zaključuje: „Mi smo oblikovali boga prema našoj slici, a ne obrnuto. A u toj istini leži ključ zrelijeg, miroljubivijeg i iskonskijeg oblika duhovnosti.“
Autor apeluje na svoje čitaoce da „razviju više panteistički pogled na boga“, ili kako to on definiše „bog je sve“ i „sve je bog“.
Oslanjajući se na istoriju, antropologiju, psihologiju, neurologiju, teoriju evolucije i druge discipline, Aslan objašnjava „da smo podložni opažanju božanske intervencije u prirodnim fenomenima“ i „samim tim skloni 'očovečenju' svakog fenomena sa kojim se susretnemo“.
Navodeći primere iz različitih religija poput zoroastreizma, judaizma, hrišćanstva i islama, autor uvodi pojam „politikomorfizma“ koji definiše kao „proricanje zemaljske politike“.
Aslan tvrdi, na primer, da se „zapanjujuće demokratska priroda rane mesopotamske civilizacije savršeno se odražavala i na ranomesopotamsko prikazivanje nebeskog poretka“, ali da su se sredinom trećeg milenijuma pre nove ere širom Mesopotamije pojavile despotske sile. „Preveliki broj stanovnika i nedostatak prirodnih bogatstava doveli su čitavu oblast u gotovo neprekidno ratno stanje“. Stoga nije slučajnost da se „nova politička stvarnost ogleda i u mesopotamskim mitovima napisanim posle tog vremena“.
Varijacije na ovu temu Aslan primećuje i u avramskim (abrahamskim) religijama (judaizam, hrišćanstvo i islam): „Kako je upozorio Klement Prvi (u. 101. n. e.), prvi rimski biskup i samim tim prvi papa, svako ko 'ne obori glavu' pred njegovom biskupskom vlašću kriv je za pobunu protiv boga i treba ga usmrtitii.“
Car Konstantin kasnije koristi hrišćanstvo kako bi motivisao svoju vojsku i ujedinio narode pod svojom vlašću.
Aslan religiju opisuje kao ujedinjujuću silu, ali i kao silu koju je teško kontrolisati naročito kada se sukobi sa ustanovljenim političkim i ekonomskim poretkom, kao na primer, u arapskim zemljama u vreme začetka islama u VII veku.
Time se barem delimično objašnjavaju savremene geopolitičke okolnosti i suparništva na Bliskom istoku, što jasno ukazuje na činjenicu da su se uprkos tehnološkom napretku čovečanstva, drugi aspekti našeg postojanja obeshrabrujuće malo promenili. Štaviše, tehnološki napredak je nož sa dve oštrice: razvili smo sposobnost trenutne komunikacije unutar državnih granica putem Fejsbuka, Tvitera, Gugl translejta, a naši destruktivni porivi i moderno oružje nas osposobljavaju za kolektivno samouništenje u roku od samo nekoliko minuta.
To je posebno zabrinjavajuće ako se uzme u obzir činjenica da „gotovo svaka škola islama insistira da se svaka reč boga u Kuranu mora shvatati doslovno“. Ovaj fundamentalistički pogled na svet nije karakterističan samo za muslimanske zemlje, već je prisutan i kod američkih hrišćansko-nacionalističkih zajednica i među izraelskim cionistima.
Na osnovu naše trenutne, izuzetno nestabilne realnosti, moglo bi se zaključiti da bi u cilju preživljavanja trebalo da usvojimo humanističkiji pogled na svet. To neće sprečiti ili rešiti nasilne sukobe, ali bi moglo da, što je i mnogo važnije, umanji verovatnoću da će se postojeći sukobi zbog resursa razviti u sveobuhvatne konflikte između sila sa nuklearnim naoružanjem, koje su utemeljene na međusobno nepomirljivim sistemima verovanja.
Usvajanje duhovnog humanizma, odnosno „panteizma“ – da upotrebimo Aslanov omiljeni termin – na globalnom nivou, podrazumevalo bi našu svesnu odluku da evoluiramo i odbacimo postojeće saznajne i motivacione predrasude. Takvoj evoluciji bi se, naravno, žestoko suprotstavljali politički lideri i verske vođe čija moć i bogatstvo zavise od održavanja statusa quo.
Kako autor navodi, u istoriji izraelskog „prvog uspešnog eksperimenta sa monoteizmom“, takva evolucija mogla bi da bude posledica „dubokog poremećaja“ postojećih sistema verovanja. Primeri takvog poremećaja su očigledni na Bliskom istoku danas, gde tri nuklearne sile – SAD, Rusija i Izrael – oprezno manevrišu jedna oko druge na teritoriji Sirije. Iran, koji je na korak od toga da i sam postane nuklearna sila, priprema vojnu kampanju za uništenje zemlje čijeg vođu opisuju kao „malog Sotonu“. Ovaj sukob mogao bi da ima razarajuće posledice po čitav svet koji je i dalje zavistan od izvora energije iz tog regiona. Nažalost, zahvaljujući uticaju verskog nacionalizma unutar SAD, Irana i Izraela, destruktivni scenario deluje verovatnije.
Štagod da nam budućnost donese, Reza Aslan nam je ponudio intelektualno i filozofsko rešenje za izgradnju boljeg sveta.
Autor: Tomas Bunomo
Izvor: thehumanist.com
Prevod: Maja Horvat
Autor apeluje na svoje čitaoce da „razviju više panteistički pogled na boga“, ili kako to on definiše „bog je sve“ i „sve je bog“.
Oslanjajući se na istoriju, antropologiju, psihologiju, neurologiju, teoriju evolucije i druge discipline, Aslan objašnjava „da smo podložni opažanju božanske intervencije u prirodnim fenomenima“ i „samim tim skloni 'očovečenju' svakog fenomena sa kojim se susretnemo“.
Navodeći primere iz različitih religija poput zoroastreizma, judaizma, hrišćanstva i islama, autor uvodi pojam „politikomorfizma“ koji definiše kao „proricanje zemaljske politike“.
Aslan tvrdi, na primer, da se „zapanjujuće demokratska priroda rane mesopotamske civilizacije savršeno se odražavala i na ranomesopotamsko prikazivanje nebeskog poretka“, ali da su se sredinom trećeg milenijuma pre nove ere širom Mesopotamije pojavile despotske sile. „Preveliki broj stanovnika i nedostatak prirodnih bogatstava doveli su čitavu oblast u gotovo neprekidno ratno stanje“. Stoga nije slučajnost da se „nova politička stvarnost ogleda i u mesopotamskim mitovima napisanim posle tog vremena“.
Varijacije na ovu temu Aslan primećuje i u avramskim (abrahamskim) religijama (judaizam, hrišćanstvo i islam): „Kako je upozorio Klement Prvi (u. 101. n. e.), prvi rimski biskup i samim tim prvi papa, svako ko 'ne obori glavu' pred njegovom biskupskom vlašću kriv je za pobunu protiv boga i treba ga usmrtitii.“
Car Konstantin kasnije koristi hrišćanstvo kako bi motivisao svoju vojsku i ujedinio narode pod svojom vlašću.
Aslan religiju opisuje kao ujedinjujuću silu, ali i kao silu koju je teško kontrolisati naročito kada se sukobi sa ustanovljenim političkim i ekonomskim poretkom, kao na primer, u arapskim zemljama u vreme začetka islama u VII veku.
Time se barem delimično objašnjavaju savremene geopolitičke okolnosti i suparništva na Bliskom istoku, što jasno ukazuje na činjenicu da su se uprkos tehnološkom napretku čovečanstva, drugi aspekti našeg postojanja obeshrabrujuće malo promenili. Štaviše, tehnološki napredak je nož sa dve oštrice: razvili smo sposobnost trenutne komunikacije unutar državnih granica putem Fejsbuka, Tvitera, Gugl translejta, a naši destruktivni porivi i moderno oružje nas osposobljavaju za kolektivno samouništenje u roku od samo nekoliko minuta.
To je posebno zabrinjavajuće ako se uzme u obzir činjenica da „gotovo svaka škola islama insistira da se svaka reč boga u Kuranu mora shvatati doslovno“. Ovaj fundamentalistički pogled na svet nije karakterističan samo za muslimanske zemlje, već je prisutan i kod američkih hrišćansko-nacionalističkih zajednica i među izraelskim cionistima.
Na osnovu naše trenutne, izuzetno nestabilne realnosti, moglo bi se zaključiti da bi u cilju preživljavanja trebalo da usvojimo humanističkiji pogled na svet. To neće sprečiti ili rešiti nasilne sukobe, ali bi moglo da, što je i mnogo važnije, umanji verovatnoću da će se postojeći sukobi zbog resursa razviti u sveobuhvatne konflikte između sila sa nuklearnim naoružanjem, koje su utemeljene na međusobno nepomirljivim sistemima verovanja.
Usvajanje duhovnog humanizma, odnosno „panteizma“ – da upotrebimo Aslanov omiljeni termin – na globalnom nivou, podrazumevalo bi našu svesnu odluku da evoluiramo i odbacimo postojeće saznajne i motivacione predrasude. Takvoj evoluciji bi se, naravno, žestoko suprotstavljali politički lideri i verske vođe čija moć i bogatstvo zavise od održavanja statusa quo.
Kako autor navodi, u istoriji izraelskog „prvog uspešnog eksperimenta sa monoteizmom“, takva evolucija mogla bi da bude posledica „dubokog poremećaja“ postojećih sistema verovanja. Primeri takvog poremećaja su očigledni na Bliskom istoku danas, gde tri nuklearne sile – SAD, Rusija i Izrael – oprezno manevrišu jedna oko druge na teritoriji Sirije. Iran, koji je na korak od toga da i sam postane nuklearna sila, priprema vojnu kampanju za uništenje zemlje čijeg vođu opisuju kao „malog Sotonu“. Ovaj sukob mogao bi da ima razarajuće posledice po čitav svet koji je i dalje zavistan od izvora energije iz tog regiona. Nažalost, zahvaljujući uticaju verskog nacionalizma unutar SAD, Irana i Izraela, destruktivni scenario deluje verovatnije.
Štagod da nam budućnost donese, Reza Aslan nam je ponudio intelektualno i filozofsko rešenje za izgradnju boljeg sveta.
Autor: Tomas Bunomo
Izvor: thehumanist.com
Prevod: Maja Horvat
