Prikaz knjige „Čarobnjaci“ Markusa Čona
Nekome će se možda učiniti pomalo čudnim to što delo naučno-popularnog karaktera nosi upravo ovakav naslov i zato osećam potrebu da odmah naglasim da se on odnosi na ono što Markus Čon naziva „osnovnom magijom nauke“, podrazumevajući pod tim njenu sposobnost da „predvidi postojanje i onoga o čemu ljudi dotad nisu ni sanjali, ali kad bi obratili pažnju i potražili, ispostavilo bi se da je zaista tu, u stvarnom svemiru“.
Iako se Čonove reči odnose na sve grane nauke, fizika predstavlja poseban slučaj, jer njene teorije nemaju koren u rečima, već u matematičkim jednačinama. Situacija u disciplini kojom se ova knjiga bavi je, dakle, crno-bela: ako jednačine predviđaju nešto na šta niste ni pomišljali, to znači ili da ste napravili grešku u matematičkom proračunu ili da predviđena stvar zaista postoji. Ova knjiga opisuje čitav niz fascinantnih slučajeva u kojima je matematika bila u pravu.
Kada malo bolje razmislim, ovaj naslov možda i nije najsrećnije rešenje. Istina je da se knjiga bavi ljudima – i teoretičarima, koji su zaslužni za predviđanja, i eksperimentatorima, koji su dokazali njihovu ispravnost – ali u većini navedenih slučajeva se pod „magijom“ podrazumeva nešto na šta su ti ljudi sasvim slučajno nabasali. Možda bi najpravednije bilo da istinskim protagonistima ovog dela proglasimo same matematičke principe. U prilog tome govori i nekoliko citata navedenih u knjizi, kao što je ovaj Hajnriha Herca: „Čovek se ne može oteti utisku da ove matematičke formule imaju nezavisnu egzistenciju i sopstvenu inteligenciju, da su mudrije od nas, mudrije čak i od onih koji su ih stvorili.“ Pol Dirak bio je još koncizniji: „Moja jednačina bila je pametnija od mene.“
Čon nam predstavlja devet najimpresivnijih matematičkih predviđanja u fizici, od kojih bi se osam moglo svrstati u kategoriju „dežurnih krivaca“: Le Verijeovom predviđanju postojanja planete Neptun, Maksvelovom predviđanju elektromagnetnih talasa i Dirakovom predviđanju antičestica pridružuju se, kao i obično, predviđanja neutrina, kosmičke mikrotalasne pozadine, crnih rupa, Higsovog bozona i gravitacionih talasa. Meni je ipak najzanimljiviji bio deveti primer, koji je nešto slabije poznat od ostalih – ili mi se bar tako čini, jer sam za njega saznao tek iz ove knjige.
Znao sam da je Fred Hojl, pre nego što je izašao na loš glas zbog odbacivanja teorije o Velikom prasku i širenja otkačenih ideja o panspermiji, bio jedan od pionira u polju izučavanja sinteze hemijskih elemenata u zvezdama. Tek sada sam, međutim, otkrio da jedno njegovo predviđanje u toj oblasti zauzima posebno mesto u istoriji nauke. Hojl je, naime, znao da zvezde proizvode ugljenik – da nije tako, mi ne bismo postojali – ali je isto tako bio svestan činjenice da ne postoji jednostavan način da se to dogodi. Jedino što mu je padalo na pamet bio je komplikovan i gotovo neverovatan scenario u kome dolazi do podudaranja nivoa energije ugljenika i helijuma. Samo u tom slučaju bilo bi moguće da dođe do rezonantne nuklearne reakcije u jezgru crvenog diva. Verovatno ili ne, Hojl je znao da ugljenik postoji i zato je bio uveren da je njegova teorija ispravna, kao i da bi stanje energije ugljenika moralo da iznosi tačno 7,65 MeV. Ništa od ovoga nije imalo veze sa dotadašnjim saznanjima, ali drugog objašnjenja jednostavno nije bilo. Kada je Hojl konačno ubedio grupu skeptičnih eksperimentatora da dokažu njegovu pretpostavku, bio je jedini koga rezultat nije iznenadio.
I ostale priče u ovoj knjizi dramatične su i važne koliko i ova. One se bave temama iz oblasti koja bi uplašila i zbunila većinu autora, ali na našu sreću, Markus Čon nije jedan od njih. Oslanjajući se na prethodna iskustva u polju naučne fantastike, napisao je knjigu koja pre podseća na roman nego na delo iz oblasti publicistike. Neki trikovi kojima se služi, poput tarantinovskog stila nelinearnog pripovedanja, veoma su mi se dopali. Sa druge strane, njegov pokušaj da pred našim očima „oživi“ neke scene iz života poznatih naučnika (Maksvel je očaran odsjajem na površini bare, Ajnštajn čita pismo) nije na mene ostavio poseban utisak. To će se nekome možda svideti, ali ja od publicistike očekujem isključivo činjenice. Ali ako zanemarim tu sitnicu, ovo je jedna od najbolje napisanih knjiga o fizici koje sam ikada pročitao i zato vam je od srca preporučujem.
Autor: Endru Mej
Izvor: popsciencebooks.blogspot.com
Prevod: Jelena Tanasković
Iako se Čonove reči odnose na sve grane nauke, fizika predstavlja poseban slučaj, jer njene teorije nemaju koren u rečima, već u matematičkim jednačinama. Situacija u disciplini kojom se ova knjiga bavi je, dakle, crno-bela: ako jednačine predviđaju nešto na šta niste ni pomišljali, to znači ili da ste napravili grešku u matematičkom proračunu ili da predviđena stvar zaista postoji. Ova knjiga opisuje čitav niz fascinantnih slučajeva u kojima je matematika bila u pravu.
Kada malo bolje razmislim, ovaj naslov možda i nije najsrećnije rešenje. Istina je da se knjiga bavi ljudima – i teoretičarima, koji su zaslužni za predviđanja, i eksperimentatorima, koji su dokazali njihovu ispravnost – ali u većini navedenih slučajeva se pod „magijom“ podrazumeva nešto na šta su ti ljudi sasvim slučajno nabasali. Možda bi najpravednije bilo da istinskim protagonistima ovog dela proglasimo same matematičke principe. U prilog tome govori i nekoliko citata navedenih u knjizi, kao što je ovaj Hajnriha Herca: „Čovek se ne može oteti utisku da ove matematičke formule imaju nezavisnu egzistenciju i sopstvenu inteligenciju, da su mudrije od nas, mudrije čak i od onih koji su ih stvorili.“ Pol Dirak bio je još koncizniji: „Moja jednačina bila je pametnija od mene.“
Čon nam predstavlja devet najimpresivnijih matematičkih predviđanja u fizici, od kojih bi se osam moglo svrstati u kategoriju „dežurnih krivaca“: Le Verijeovom predviđanju postojanja planete Neptun, Maksvelovom predviđanju elektromagnetnih talasa i Dirakovom predviđanju antičestica pridružuju se, kao i obično, predviđanja neutrina, kosmičke mikrotalasne pozadine, crnih rupa, Higsovog bozona i gravitacionih talasa. Meni je ipak najzanimljiviji bio deveti primer, koji je nešto slabije poznat od ostalih – ili mi se bar tako čini, jer sam za njega saznao tek iz ove knjige.
Znao sam da je Fred Hojl, pre nego što je izašao na loš glas zbog odbacivanja teorije o Velikom prasku i širenja otkačenih ideja o panspermiji, bio jedan od pionira u polju izučavanja sinteze hemijskih elemenata u zvezdama. Tek sada sam, međutim, otkrio da jedno njegovo predviđanje u toj oblasti zauzima posebno mesto u istoriji nauke. Hojl je, naime, znao da zvezde proizvode ugljenik – da nije tako, mi ne bismo postojali – ali je isto tako bio svestan činjenice da ne postoji jednostavan način da se to dogodi. Jedino što mu je padalo na pamet bio je komplikovan i gotovo neverovatan scenario u kome dolazi do podudaranja nivoa energije ugljenika i helijuma. Samo u tom slučaju bilo bi moguće da dođe do rezonantne nuklearne reakcije u jezgru crvenog diva. Verovatno ili ne, Hojl je znao da ugljenik postoji i zato je bio uveren da je njegova teorija ispravna, kao i da bi stanje energije ugljenika moralo da iznosi tačno 7,65 MeV. Ništa od ovoga nije imalo veze sa dotadašnjim saznanjima, ali drugog objašnjenja jednostavno nije bilo. Kada je Hojl konačno ubedio grupu skeptičnih eksperimentatora da dokažu njegovu pretpostavku, bio je jedini koga rezultat nije iznenadio.
I ostale priče u ovoj knjizi dramatične su i važne koliko i ova. One se bave temama iz oblasti koja bi uplašila i zbunila većinu autora, ali na našu sreću, Markus Čon nije jedan od njih. Oslanjajući se na prethodna iskustva u polju naučne fantastike, napisao je knjigu koja pre podseća na roman nego na delo iz oblasti publicistike. Neki trikovi kojima se služi, poput tarantinovskog stila nelinearnog pripovedanja, veoma su mi se dopali. Sa druge strane, njegov pokušaj da pred našim očima „oživi“ neke scene iz života poznatih naučnika (Maksvel je očaran odsjajem na površini bare, Ajnštajn čita pismo) nije na mene ostavio poseban utisak. To će se nekome možda svideti, ali ja od publicistike očekujem isključivo činjenice. Ali ako zanemarim tu sitnicu, ovo je jedna od najbolje napisanih knjiga o fizici koje sam ikada pročitao i zato vam je od srca preporučujem.
Autor: Endru Mej
Izvor: popsciencebooks.blogspot.com
Prevod: Jelena Tanasković
