Zaista se pitam da li knjiga „Čarobnjaci“ autora Markusa Čona ima dobar naslov, iako podnaslov, „Veliki umovi i čudo nauke“ ističe da nije reč o magiji. Kroz deset poglavlja, Čon opisuje otkrića raznih naučnika o stvarnosti u kojoj živimo, uglavnom u oblasti kvantne mehanike. Nećete dobiti mnogo matematičkih kalkulacija, ali njegov pristup ipak objašnjava kako su se stvari dogodile.

Ovde sam prvi put video razumljivo objašnjenje o tome kako orbita neke planete pokazuje da se iza nje nalazi druga planeta. Prosto rečeno, Uran se nije nalazio u predviđenoj orbiti i ta razlika je pokazala sa koje strane se nalazi Neptun. Sve je to postignuto matematičkim izračunavanjem razlike u orbitama koje je naučnicima ukazalo gde da gledaju, mada se zaista pitam koliko često su se ove planete našle u blizini pre nego što se došlo do ovog otkrića. Naravno, kada se došlo do informacija gde treba gledati, Neptun je lako otkriven među zvezdama.

U većem delu knjige se govori o naučnicima koji su došli do nekih teorijskih saznanja, dok su se praktična otkrića dešavala mnogo kasnije, kao što je slučaj sa Faradejem i Maksvelom. Međutim, pažnja se u jednom trenutku preusmerava na kvantnu mehaniku, naročito na otkrića Pola Diraka koga Čon opisuje kao čarobnjaka zbog uspostavljanja veza između teorije i prakse. Pošto sam štreberski vizionar koji lako primećuje obrasce, ovo mi zvuči potpuno normalno. Pravi problem je ubediti druge da ste u pravu.

Ove informacije su omogućile da se kroz projekat Menhetn i Volfgang Paulijev princip isključenja dođe do saznanja o spinovima subatomskih čestica i objasni zašto ne dolazi do sudaranja. Bez ovoga, tim Frederika Rajnesa ne bi mogao da otkrije neutrino čestice. Veze prikazane u knjizi grade se na temelju prethodnih otkrića, što je uobičajeno za nauku. Kada se radi o kvantnoj mehanici/fizici, stvari postaju uzbudljivije jer, za mnoge od nas, većina toga se odvija u vreme našeg života. Sve ovo postaje još relevantnije dok se približavamo stvaranju kvantnih kompjutera.

Otkrića o nastanku svemira su ovde takođe prikazana kao rad mnogih ljudi, od kojih je svako zaslužan za neki delić slagalice, od konstantne prirodne radioaktivnosti u celom svemiru, do razloga za međusobno udaljavanje galaksija. Neobično je što se jedino ne pominje da ćemo se sudariti sa galaksijom Andromeda mnogo milenijuma u budućnosti. Kad sam već kod toga, sumnjam da će se direktno sudariti sunca, pre će galaksije prolaziti jedna kroz drugu dok ih kasnije gravitacija ne zadrži zajedno. U svakom slučaju, ovo je moglo da se nađe makar u fusnoti, da bi se objasnilo kako ovako nešto može da se desi u svemiru koji se širi.

Za znanje o crnim rupama treba da zahvalimo Karlu Švarcšildu koji je došao do ovih saznanja radeći na Ajnštajnovim formulama relativiteta dok je bio u bolnici. Ovo mu nije bila namera, već je samo proširio teoriju o tome šta bi se dogodilo kada bi došlo do sabijanja mase. Teorije su postojale mnogo pre otkrića crnih rupa, od kojih su prvu otkrili Luiz Vebster i Pol Merdin 1971, a čak i oni su imali problem da uvere svog nadređenog da su u pravu i da objave svoje otkriće. Najfascinantnije je to što se atronomija ne oslanja na ono što se vidi kroz teleskop, već na ono što se ne vidi, kao što je crna rupa.

Mnoga naučna otkrića nastaju primećivanjem nečeg neobičnog, a zatim objašnjavanjem kako je do toga došlo. Često se na ovo nadovezuju spekulativna ili čista naučna misao i istraživanje ekstrema, čime su i otkrivene crne rupe. Apsolutan dokaz je nalaženje podudarnosti u stvarnom svetu, čime se verifikuje teorija.

Ova knjiga je uzvišeno štivo. Čon zaista ima talenta za objašnjavanje nauke i knjiga će biti korisna svim uzrastima, jer ne samo da nam nudi istorijske podatke o naučnicima, već i o njihovim teorijama. Čitajte i učite.

Autor: Džef Vilmets
Izvor: sfcrowsnest
Prevod: Borivoje Dožudić