Prikaz knjige „Černobiljske molitve“ Svetlane Aleksijevič
Izmenjeno izdanje tragičnih ispovesti onih koji su preživeli katastrofu koje je sakupila dobitnica Nobelove nagrade.
Mislim da se slobodno može da za većinu Rusa tokom većeg dela istorije rođenje u Rusiji nije bio dobitak na životnoj lutriji. Istinska istorija ovog naroda su krici očaja miliona ljudi, isprekidani neosvedočenom nežnošću, hrabrošću i crnim humorom.
To je zapravo tehnika beloruske autorke Svetlane Aleksijevič: njene knjige su kolekcije stotine razgovora sa ljudima koje su pregazile razne reinkarnacije države Rusije. U „Černobiljskoj molitvi“ svaki intervju je dugačak nekoliko strana i u formi je monologa ‒ kako su i opisani na stranici sa sadržajem. „Monolog o tome kako je lako pretvoriti se u prah“, „Monolog o tome kako nešto potpuno nepoznato može da se uvuče u vas“, i tako dalje.
26. aprila 1986, reaktor broj četiri u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani u Ukrajini (koja je onda bila deo Sovjetskog Saveza) eksplodirao je i izbacio 50 miliona kirija radijacije u atmosferu, pri čemu je 70 odsto radiokativnih čestica palo na Belorusiju, ali i na udaljenije zemlje (naša doza je počela da pristiže prvog maja).
Razmera ove katastrofe i njena razorna priroda su verovatno izvan dosega razuma pojedinca, što je dobar razlog zašto je polifonična forma ovog romana Svetlane Aleksijevič tako pogodna. Jedino glas svedoka može nam preneti pravu sliku stvari i zbog toga, nakon nekoliko korisnih informacija o eksploziji i njenim posledicama („putuješ selima i zaprepasti te veličina groblja…“), bačeni smo u srž same priče, usred svedočanstva supruge jednog od vatrogasaca koji je pozvan na teren posle eksplozije. Opis njegove smrti od trovanja radijacijom, opis dve nedelje rastuće agonije, toliko je težak da nisam znao da li ću moći da nastavim sa čitanjem. Ono što me je zadržalo je silina ljubavi ove žene prema njenom mužu, kao i prema detetu koje je nosila. Dete je upijalo radijaciju kojoj se majka izlagala i rođeno je mrtvo.
To je ono što vas nagoni da pročitate ovu knjigu do kraja jesu mudrosti koje se nižu i hrabrost ljudi koji u njoj govore. Jedan čovek će reći „Samo je u zlu čovek oštar. Ali kako je jednostavan i dostupan u – naivnim rečima ljubavi“. Drugi će citirati boljševički slogan „Gvozdenom rukom ćemo doneti sreću čovečanstvu!“ i nazvati ga „psihologija nasilnika “.
„Černobiljska molitva“ je prvobitno objavljena 1997, a zatim izmenjena 2013, u okviru projekta koji je kolektivno (i donekle ironično) nazvan „Glasovi iz Utopije“, na kojima Svetlana Aleksijevič radi od 1985. Njene ostale knjige se bave različitim aspektima ruskog života: od rata u Avganistanu („Limeni dečaci“ – naslov aludira na limene kovčege u kojima su mrtvi vojnici vraćani u domovinu) do života tokom i nakon pada Sovjetskog Saveza.
Svetlana Aleksijevič: „Deset od 15 mojih prijatelja iz detinjstva iz Minska su preminuli od raka. Černobilj ubija.“
Dokumentarni pristup pisanju Aleksijevičke je upečatljiv (ponekad i nepodnošljivo upečatljiv) i njime se autorka koristi da bi čitaocu predstavila ova iskustva ‒ ali to je ujedno i izuzetno demokratičan način konstrukcije knjige. Autorka nije prisutna, sem kada intervjuiše samu sebe o posledicama ove katastrofe: „Mi više ne možemo da verujemo kao Čehovljevi junaci: da će za sto godina čovek biti prekrasan“, kaže ona i dodaje : „Više od svega u Černobilju se pamti život 'posle svega': stvari bez čoveka, pejzaži bez čoveka. Put u nigde, dalekovodi u nigde... Meni se ponekad činilo da pišem o budućnosti.“
Ovo je mesto u knjizi gde počinjete da uviđate koliko je Aleksijevič, lutajući kroz ovaj radijacijom zatrovani pejzaž, na visini svog zadatka kao retko koji pisac.
Autor: Nikolas Lezard
Izvor: theguardian.com
Mislim da se slobodno može da za većinu Rusa tokom većeg dela istorije rođenje u Rusiji nije bio dobitak na životnoj lutriji. Istinska istorija ovog naroda su krici očaja miliona ljudi, isprekidani neosvedočenom nežnošću, hrabrošću i crnim humorom.
To je zapravo tehnika beloruske autorke Svetlane Aleksijevič: njene knjige su kolekcije stotine razgovora sa ljudima koje su pregazile razne reinkarnacije države Rusije. U „Černobiljskoj molitvi“ svaki intervju je dugačak nekoliko strana i u formi je monologa ‒ kako su i opisani na stranici sa sadržajem. „Monolog o tome kako je lako pretvoriti se u prah“, „Monolog o tome kako nešto potpuno nepoznato može da se uvuče u vas“, i tako dalje.
26. aprila 1986, reaktor broj četiri u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani u Ukrajini (koja je onda bila deo Sovjetskog Saveza) eksplodirao je i izbacio 50 miliona kirija radijacije u atmosferu, pri čemu je 70 odsto radiokativnih čestica palo na Belorusiju, ali i na udaljenije zemlje (naša doza je počela da pristiže prvog maja).
Razmera ove katastrofe i njena razorna priroda su verovatno izvan dosega razuma pojedinca, što je dobar razlog zašto je polifonična forma ovog romana Svetlane Aleksijevič tako pogodna. Jedino glas svedoka može nam preneti pravu sliku stvari i zbog toga, nakon nekoliko korisnih informacija o eksploziji i njenim posledicama („putuješ selima i zaprepasti te veličina groblja…“), bačeni smo u srž same priče, usred svedočanstva supruge jednog od vatrogasaca koji je pozvan na teren posle eksplozije. Opis njegove smrti od trovanja radijacijom, opis dve nedelje rastuće agonije, toliko je težak da nisam znao da li ću moći da nastavim sa čitanjem. Ono što me je zadržalo je silina ljubavi ove žene prema njenom mužu, kao i prema detetu koje je nosila. Dete je upijalo radijaciju kojoj se majka izlagala i rođeno je mrtvo.
To je ono što vas nagoni da pročitate ovu knjigu do kraja jesu mudrosti koje se nižu i hrabrost ljudi koji u njoj govore. Jedan čovek će reći „Samo je u zlu čovek oštar. Ali kako je jednostavan i dostupan u – naivnim rečima ljubavi“. Drugi će citirati boljševički slogan „Gvozdenom rukom ćemo doneti sreću čovečanstvu!“ i nazvati ga „psihologija nasilnika “.
„Černobiljska molitva“ je prvobitno objavljena 1997, a zatim izmenjena 2013, u okviru projekta koji je kolektivno (i donekle ironično) nazvan „Glasovi iz Utopije“, na kojima Svetlana Aleksijevič radi od 1985. Njene ostale knjige se bave različitim aspektima ruskog života: od rata u Avganistanu („Limeni dečaci“ – naslov aludira na limene kovčege u kojima su mrtvi vojnici vraćani u domovinu) do života tokom i nakon pada Sovjetskog Saveza.
Svetlana Aleksijevič: „Deset od 15 mojih prijatelja iz detinjstva iz Minska su preminuli od raka. Černobilj ubija.“
Dokumentarni pristup pisanju Aleksijevičke je upečatljiv (ponekad i nepodnošljivo upečatljiv) i njime se autorka koristi da bi čitaocu predstavila ova iskustva ‒ ali to je ujedno i izuzetno demokratičan način konstrukcije knjige. Autorka nije prisutna, sem kada intervjuiše samu sebe o posledicama ove katastrofe: „Mi više ne možemo da verujemo kao Čehovljevi junaci: da će za sto godina čovek biti prekrasan“, kaže ona i dodaje : „Više od svega u Černobilju se pamti život 'posle svega': stvari bez čoveka, pejzaži bez čoveka. Put u nigde, dalekovodi u nigde... Meni se ponekad činilo da pišem o budućnosti.“
Ovo je mesto u knjizi gde počinjete da uviđate koliko je Aleksijevič, lutajući kroz ovaj radijacijom zatrovani pejzaž, na visini svog zadatka kao retko koji pisac.
Autor: Nikolas Lezard
Izvor: theguardian.com
