Prikaz knjige „Devojka koja je čitala u metrou“ Kristin Fere-Fleri
„Dok je stajala u prepunom vagonu, Žilijet je osećala kako joj platnena torba koju je nosila preko ramena gnječi bok, tačno između rebara i levog kuka. Knjige, pomisli ona, pokušavaju da uđu u nju svojim mnogobrojnim uglovima, svaka od tih zarobljenih i tvrdoglavih – tog jutra gotovo neprijateljski raspoloženih – životinjica gura se da bude prva. Znala je zašto…“ Ali šta Žilijet radi u metrou sa tolikim knjigama? Ilegalno prodaje zabranjena dela?
Relativno kratak roman lepršavog stila, živog dijaloga, sa digresijama i promišljanjima, brojnim književnim referencama, roman „Devojka koja je čitala u metrou“ Kristin Fere-Fleri izdavač Denoel preporučuje rečima: „Ako volite da čitate u kupatilu ili preko nečijeg ramena, da ostavljate knjigu u prevozu ili je pozajmljujete najboljoj prijateljici, ako volite da zajedno čitate sa porodicom ili udvoje, ako skupljate bukmarkere, retka izdanja ili polovne knjige, onda je ovo knjiga za vas.“ Tek tako? Kako u to da se uverimo ako je pre toga ne otvorimo i ne prelistamo? Kristin Fere-Fleri nije prva pokušala da nam pokaže kako je knjiga „papirni prijatelj“ koji verno prati svog čitaoca i uveseljava ga, ili teši celog života, ali da li je to dovoljno? Garancija male književne sreće? Da čitamo ili da je odmah odbacimo, ovu „Devojku koja je čitala u metrou“?
Na početku jednog poglavlja saznajemo da je reč raj („paradis“) persijskog porekla. „Pairidaeza“ znači „zatvoreni vrt“. Da li se ovde nalazimo iza zatvorenih vrata emocija, osećanja i talasanja duše koje kanališe univerzum knjiga u kojem reči nesputano plešu dok nas potpuno ne opiju? Žilijet, koja voli da posmatra ljude oko sebe dok čitaju, koja svakodnevno putuje metroom u isto vreme, jednog dana izlazi dve stanice ranije nego uobičajeno i neočekivano nailazi na neobičnu knjižaru „Knjige bez granica“, gde upoznaje Sulejmana i njegovu ćerku Zaidu. Njih dvoje, jesu li pali sa druge planete? Za Žilijet, to je šokantno otkriće! I u toj priči, kakva je zapravo uloga Leonidasa, čitaoca sa zelenim šeširom, koji je podjednako zainteresovan za književnost kao Sulejman? Kakva god bila, o Žilijet je posle ovoga promenio mišljenje: „Vrativši se prethodnog dana kući – na kraju je telefonirala u agenciju da kaže kako se ne oseća najbolje, ne, ne, ništa strašno, nešto što vuče odranije, dan odmora će joj pomoći da se oporavi – grubo je ubacila knjige u veliku torbu koju nosi petkom, onu za kupovinu, zatvorila je rajsferšlus i stavila torbu ispred ulaznih vrata, sa kišobranom preko, pošto je meteorološka prognoza za tu nedelju bila pomalo sumorna…“
I na kraju, čitati ili ne čitati ovaj roman? Bez odlaganja, prionite na čitanje ovog romana, po mogućstvu u prevozu, reči će se pobrinuti za ostalo, povešće vas u slikovitu priču o knjigama, navešće vas na razmišljanje, i ne oklevajući, gurnite ta visoka metalna vrata koja knjiga drži odškrinutim, Sulejmanova vrata, na šta će vas bez sumnje podsetiti Borhesove reči: „Raj sam oduvek zamišljao kao svojevrsnu biblioteku.“ Za sve generacije!
Autor: Tjeri-Mari Delonoa
Izvor: thierry-mariedelaunois.com
Prevod: Maja Mihajlović
Relativno kratak roman lepršavog stila, živog dijaloga, sa digresijama i promišljanjima, brojnim književnim referencama, roman „Devojka koja je čitala u metrou“ Kristin Fere-Fleri izdavač Denoel preporučuje rečima: „Ako volite da čitate u kupatilu ili preko nečijeg ramena, da ostavljate knjigu u prevozu ili je pozajmljujete najboljoj prijateljici, ako volite da zajedno čitate sa porodicom ili udvoje, ako skupljate bukmarkere, retka izdanja ili polovne knjige, onda je ovo knjiga za vas.“ Tek tako? Kako u to da se uverimo ako je pre toga ne otvorimo i ne prelistamo? Kristin Fere-Fleri nije prva pokušala da nam pokaže kako je knjiga „papirni prijatelj“ koji verno prati svog čitaoca i uveseljava ga, ili teši celog života, ali da li je to dovoljno? Garancija male književne sreće? Da čitamo ili da je odmah odbacimo, ovu „Devojku koja je čitala u metrou“?
Na početku jednog poglavlja saznajemo da je reč raj („paradis“) persijskog porekla. „Pairidaeza“ znači „zatvoreni vrt“. Da li se ovde nalazimo iza zatvorenih vrata emocija, osećanja i talasanja duše koje kanališe univerzum knjiga u kojem reči nesputano plešu dok nas potpuno ne opiju? Žilijet, koja voli da posmatra ljude oko sebe dok čitaju, koja svakodnevno putuje metroom u isto vreme, jednog dana izlazi dve stanice ranije nego uobičajeno i neočekivano nailazi na neobičnu knjižaru „Knjige bez granica“, gde upoznaje Sulejmana i njegovu ćerku Zaidu. Njih dvoje, jesu li pali sa druge planete? Za Žilijet, to je šokantno otkriće! I u toj priči, kakva je zapravo uloga Leonidasa, čitaoca sa zelenim šeširom, koji je podjednako zainteresovan za književnost kao Sulejman? Kakva god bila, o Žilijet je posle ovoga promenio mišljenje: „Vrativši se prethodnog dana kući – na kraju je telefonirala u agenciju da kaže kako se ne oseća najbolje, ne, ne, ništa strašno, nešto što vuče odranije, dan odmora će joj pomoći da se oporavi – grubo je ubacila knjige u veliku torbu koju nosi petkom, onu za kupovinu, zatvorila je rajsferšlus i stavila torbu ispred ulaznih vrata, sa kišobranom preko, pošto je meteorološka prognoza za tu nedelju bila pomalo sumorna…“
I na kraju, čitati ili ne čitati ovaj roman? Bez odlaganja, prionite na čitanje ovog romana, po mogućstvu u prevozu, reči će se pobrinuti za ostalo, povešće vas u slikovitu priču o knjigama, navešće vas na razmišljanje, i ne oklevajući, gurnite ta visoka metalna vrata koja knjiga drži odškrinutim, Sulejmanova vrata, na šta će vas bez sumnje podsetiti Borhesove reči: „Raj sam oduvek zamišljao kao svojevrsnu biblioteku.“ Za sve generacije!
Autor: Tjeri-Mari Delonoa
Izvor: thierry-mariedelaunois.com
Prevod: Maja Mihajlović
