Prikaz knjige „Đavo i njegovi anđeli“ - Na Luciferovoj oštrici
Onaj ko danas govori o đavolu, koji ljude čini grešnicima, zvuči rigidno i zatucano. Ali u prošlim vremenima, sotona je dovođen u vezu sa, uglavnom seksualnim, „sagrešenjem“. U 17. veku je hrišćansko verovanje u đavola u Evropi počelo da jenjava. Najužasnije domete dostiglo je tokom progona veštica, koji su opstali i u 18. veku.
Kurt Flaš, profesor emeritus srednjovekovne filozofije, koji je 2013. objavio knjigu „Zašto nisam hrišćanin“, u delu koje je pred nama pripoveda istoriju đavola, koja je pre svega istorija hrišćanske teologije i hrišćanskog narodnog verovanja. U judaizmu i islamu, pak, personifikacija zla ne igra tako istaknutu ulogu.
Moćno, ali ne i svemoćno zlo
Tragovi đavola prisutni su u hrišćanstvu od samog početka – od iskušenja kojima je Isus odoleo u pustinji, sve do savremenog egzorcizma, koji se kao takav još uvek praktikuje u Evropi. U mitovima on svakako nikada nije uzdignut u rang ravnopravnog antiboga: nečastivi je ostao podređen, morao je čak dobije blagoslov Boga Oca za svoja dela, na kraju krajeva, postojala je saradnja između nebesa i pakla. Đavo, pali anđeo, organizovao je sa ostalim anđeoskim bićima, koja su delila njegovu sudbinu, kazneni logor za grešnike. Teolozi moraju sa najvećom opreznošću prići pitanjima o tome da li on dovodi ljude u iskušenje „u ime Gospodnje“ ili je njegovo delovanje samostalno, na primer u slučaju prirodnih katastrofa. Jer „pogrešan“ odgovor može lako biti protumačen tako da se odgovornost za sotonine postupke svali na Boga Oca. U svakom slučaju, u mitovima vlada saglasnost oko toga da đavolu nedostaju određene božanske karakteristike poput sveznanja i svemoći.
Šta autor pokušava da nam kaže svojom knjigom? Sa jedne strane on predočava apsurdne aspekte relogiozne predstave o svetu, koji mogu funkcionisati samo dok se ljudi pridržavaju naivnih verovanja i neodgovornog uzdanja u Boga. Prosvećeni i obrazovani građani, upoznati sa dometima postmoderne sumnje u sebe, više se ne mogu pomiriti sa predstavama o đavolu. Sa druge strane, mit o sotoni upravo danas ponovo zrači izvesnom privlačnošću, jer on je taj koji, površno gledano, olakšava sve teže razlikovanje dobra i zla. Onaj ko veruje u postojanje personifikovanog zla, navodno dobija jasne etičke, socijalne i političke orijentire. Ipak, još su poznoantički teolozi bili svesni poteškoće razumevanja đavoljih dela kao takvih. U najboljem slučaju uspeva se u tome da, ako se pokorimo nekom autoritetu, takva razlučivanja važe za sve potčinjene. Verovanje u đavola takođe kreira i cementira hijerarhiju – a onaj ko se u nju uklopi zahteva to često i od drugih.
Uspavani fundamentalizam
Na osnovu toga Flaš upozorava da u hrišćanstvu i dalje dremaju opasne koncepcije koje, ponovo probuđene, mogu voditi brutalnom fundamentalizmu, kakav upravo doživljavamo u islamu. Predstave đavola su uvek pratile proglašavanje nepoznatih ili drugačijih neprijateljima, koji se moraju uništiti i sa kojima ne sme biti nikakve forme zajedničkog života.
Flaš u ovom delu pruža ozbiljnu raspravu zasnovanu na naučnim istraživanjima.
Izvor: spektrum.de
Prevela: Jelena Tanasković
Kurt Flaš, profesor emeritus srednjovekovne filozofije, koji je 2013. objavio knjigu „Zašto nisam hrišćanin“, u delu koje je pred nama pripoveda istoriju đavola, koja je pre svega istorija hrišćanske teologije i hrišćanskog narodnog verovanja. U judaizmu i islamu, pak, personifikacija zla ne igra tako istaknutu ulogu.
Moćno, ali ne i svemoćno zlo
Tragovi đavola prisutni su u hrišćanstvu od samog početka – od iskušenja kojima je Isus odoleo u pustinji, sve do savremenog egzorcizma, koji se kao takav još uvek praktikuje u Evropi. U mitovima on svakako nikada nije uzdignut u rang ravnopravnog antiboga: nečastivi je ostao podređen, morao je čak dobije blagoslov Boga Oca za svoja dela, na kraju krajeva, postojala je saradnja između nebesa i pakla. Đavo, pali anđeo, organizovao je sa ostalim anđeoskim bićima, koja su delila njegovu sudbinu, kazneni logor za grešnike. Teolozi moraju sa najvećom opreznošću prići pitanjima o tome da li on dovodi ljude u iskušenje „u ime Gospodnje“ ili je njegovo delovanje samostalno, na primer u slučaju prirodnih katastrofa. Jer „pogrešan“ odgovor može lako biti protumačen tako da se odgovornost za sotonine postupke svali na Boga Oca. U svakom slučaju, u mitovima vlada saglasnost oko toga da đavolu nedostaju određene božanske karakteristike poput sveznanja i svemoći.
Šta autor pokušava da nam kaže svojom knjigom? Sa jedne strane on predočava apsurdne aspekte relogiozne predstave o svetu, koji mogu funkcionisati samo dok se ljudi pridržavaju naivnih verovanja i neodgovornog uzdanja u Boga. Prosvećeni i obrazovani građani, upoznati sa dometima postmoderne sumnje u sebe, više se ne mogu pomiriti sa predstavama o đavolu. Sa druge strane, mit o sotoni upravo danas ponovo zrači izvesnom privlačnošću, jer on je taj koji, površno gledano, olakšava sve teže razlikovanje dobra i zla. Onaj ko veruje u postojanje personifikovanog zla, navodno dobija jasne etičke, socijalne i političke orijentire. Ipak, još su poznoantički teolozi bili svesni poteškoće razumevanja đavoljih dela kao takvih. U najboljem slučaju uspeva se u tome da, ako se pokorimo nekom autoritetu, takva razlučivanja važe za sve potčinjene. Verovanje u đavola takođe kreira i cementira hijerarhiju – a onaj ko se u nju uklopi zahteva to često i od drugih.
Uspavani fundamentalizam
Na osnovu toga Flaš upozorava da u hrišćanstvu i dalje dremaju opasne koncepcije koje, ponovo probuđene, mogu voditi brutalnom fundamentalizmu, kakav upravo doživljavamo u islamu. Predstave đavola su uvek pratile proglašavanje nepoznatih ili drugačijih neprijateljima, koji se moraju uništiti i sa kojima ne sme biti nikakve forme zajedničkog života.
Flaš u ovom delu pruža ozbiljnu raspravu zasnovanu na naučnim istraživanjima.
Izvor: spektrum.de
Prevela: Jelena Tanasković
