Prikaz knjige „Dvanaest portreta“ Dobrice Ćosića – Zapisi za novi vek
Dragoceno je kada se lični dnevnik s vremenom pretvori u memoarske zapise i na kraju u svedočanstvo o jednoj epohi, pogotovo ako je taj dnevnik vodila ličnost koja je imala šta da kaže i ako se pritom informisala iz prve ruke, a neretko bila i učesnik događaja koji su se pokazali kao prelomni u istoriji jednog naroda.
Stoga je od velikog značaja bilo što je Dobrica Ćosić (1922–2014) svoje dnevničke beleške vođene pune četiri decenije pretočio u višetomne „Piščeve zapise“, da bi docnije u posebnim knjigama „Pisci moga veka“ i „Prijatelji“ uobličio biografske tekstove onih znamenitih ličnosti sa kojima je drugovao i sarađivao, a ponekad dolazio i u sukobe, najčešće iz ideoloških razloga.
Poput svojevrsne antologije Ćosićevih biografskih zapisa, pojavljuje se knjiga „Dvanaest portreta“, koju je priredila piščeva ćerka Ana Ćosić-Vukić i iz koje će čitaoci dvadeset prvog veka moći da sagledaju životopise kulturnih delatnika koji su nesumnjivo zadužili srpsku i jugoslovensku književnost dvadesetog veka.
Iako jedanaest pisaca pripada srpskoj a jedan hrvatskoj književnosti, može se ipak reći da je ovo svojevrsna panorama srpske književnosti, pošto je i dotični hrvatski pisac znatno uticao ne samo na srpsku publiku, nego i na mnoge velike srpske pisce, a pritom je u Ćosićevom zapisu sagledan u kontekstu jugoslovenske kulturne i političke problematike.
Tačnije rečeno, Ćosićevi tekstovi otkrivaju naličje srpske književnosti tokom druge polovine dvadesetog stoleća, jer udžbenici i istorijski pregledi uglavnom ne beleže ono što je Ćosić beležio i o čemu je razmišljao, pa stoga nije jednostavno reći da li se u strogom smislu radi o esejima, biografskim zapisima, književnim osvrtima, nekrolozima, ispovestima – jer svaki je tekst pomalo od svega toga i u svakom tekstu saznajemo dovoljno i o samoj ličnosti, i o njenom stvaralaštvu, i o njenim idejama, najzad i njenoj ulozi u Ćosićevom životu.
Donekle se samo po sebi podrazumeva da je Ćosić u svakom tekstu dao viđenje iz sopstvenog ugla, jer je o samim piscima pisao prvenstveno kao o prijateljima i poznanicima pa tek onda kao o već glorifikovanim (ponekad i prokuženim) istorijskim ličnostima, tako da pojedini autorovi zaključci svakako jesu skloni preispitivanju, ali ne i osudama, jer izlišno je i očekivati potpuno odsustvo subjektivnosti u zapisima od kakvih je sačinjena knjiga „Dvanaest portreta“.
Zbog svega toga, Ćosićeve tekstove ne treba doslovce shvatiti kao istoriju književnosti, ali sa druge strane, oni su ponekad mnogo više od toga, jer se iz biografije u biografiju sklapa u čitaočevoj svesti ne samo književna scena iz vremena dedogmatizacije srpske kulture, nego iskrsava i slika cele jedne prohujale epohe u kojoj je kao najveći rizik ostala jedino književna hrabrost, tim pre ako se zna da je pesnik „Lirike Itake“ tada još uvek bio samo „antikomunistički pisac“, da je slavni nobelovac obitavao kao književni samac neprestano tražeći zaklon od političke košave, te da su se revolucionarni pesnici pretvarali u fanatične čuvare režima, a dosledni revolucionari postajali žrtve svojih ideja, odnosno zloupotrebe tih ideja.
Iako se naslov knjige „Pisci moga veka“, koja je poslužila kao osnova za „Dvanaest portreta“, može razumeti u prenesenom smislu, da su u pitanju značajni književni stvaraoci koji su obeležili životni vek Dobrice Ćosića i svojevremeno izvršili jak uticaj na njega kao mladog i ambicioznog romansijera, ipak se može uzeti i doslovno tumačenje, da su to pisci dvadesetog veka (bez obzira na to što neke biografije zadiru u dvadeset prvi vek), pogotovu kad se zna da je i Ćosić svojim stvaralaštvom, političkom delatnošću i ideologijom pripadao upravo tom istorijskom periodu.
Sačuvani u Ćosićevim dnevnicima i beleškama, životopisi književnih velikana prethodnog stoleća sada su dostupni čitaocima novog stoleća, koji će iz ovih dragocenih zapisa moći da izvuku pouku i za svoj životni vek, ali i za vek u kome će živeti.
Autor: Dušan Milijić
Stoga je od velikog značaja bilo što je Dobrica Ćosić (1922–2014) svoje dnevničke beleške vođene pune četiri decenije pretočio u višetomne „Piščeve zapise“, da bi docnije u posebnim knjigama „Pisci moga veka“ i „Prijatelji“ uobličio biografske tekstove onih znamenitih ličnosti sa kojima je drugovao i sarađivao, a ponekad dolazio i u sukobe, najčešće iz ideoloških razloga.
Poput svojevrsne antologije Ćosićevih biografskih zapisa, pojavljuje se knjiga „Dvanaest portreta“, koju je priredila piščeva ćerka Ana Ćosić-Vukić i iz koje će čitaoci dvadeset prvog veka moći da sagledaju životopise kulturnih delatnika koji su nesumnjivo zadužili srpsku i jugoslovensku književnost dvadesetog veka.
Iako jedanaest pisaca pripada srpskoj a jedan hrvatskoj književnosti, može se ipak reći da je ovo svojevrsna panorama srpske književnosti, pošto je i dotični hrvatski pisac znatno uticao ne samo na srpsku publiku, nego i na mnoge velike srpske pisce, a pritom je u Ćosićevom zapisu sagledan u kontekstu jugoslovenske kulturne i političke problematike.
Tačnije rečeno, Ćosićevi tekstovi otkrivaju naličje srpske književnosti tokom druge polovine dvadesetog stoleća, jer udžbenici i istorijski pregledi uglavnom ne beleže ono što je Ćosić beležio i o čemu je razmišljao, pa stoga nije jednostavno reći da li se u strogom smislu radi o esejima, biografskim zapisima, književnim osvrtima, nekrolozima, ispovestima – jer svaki je tekst pomalo od svega toga i u svakom tekstu saznajemo dovoljno i o samoj ličnosti, i o njenom stvaralaštvu, i o njenim idejama, najzad i njenoj ulozi u Ćosićevom životu.
Donekle se samo po sebi podrazumeva da je Ćosić u svakom tekstu dao viđenje iz sopstvenog ugla, jer je o samim piscima pisao prvenstveno kao o prijateljima i poznanicima pa tek onda kao o već glorifikovanim (ponekad i prokuženim) istorijskim ličnostima, tako da pojedini autorovi zaključci svakako jesu skloni preispitivanju, ali ne i osudama, jer izlišno je i očekivati potpuno odsustvo subjektivnosti u zapisima od kakvih je sačinjena knjiga „Dvanaest portreta“.
Zbog svega toga, Ćosićeve tekstove ne treba doslovce shvatiti kao istoriju književnosti, ali sa druge strane, oni su ponekad mnogo više od toga, jer se iz biografije u biografiju sklapa u čitaočevoj svesti ne samo književna scena iz vremena dedogmatizacije srpske kulture, nego iskrsava i slika cele jedne prohujale epohe u kojoj je kao najveći rizik ostala jedino književna hrabrost, tim pre ako se zna da je pesnik „Lirike Itake“ tada još uvek bio samo „antikomunistički pisac“, da je slavni nobelovac obitavao kao književni samac neprestano tražeći zaklon od političke košave, te da su se revolucionarni pesnici pretvarali u fanatične čuvare režima, a dosledni revolucionari postajali žrtve svojih ideja, odnosno zloupotrebe tih ideja.
Iako se naslov knjige „Pisci moga veka“, koja je poslužila kao osnova za „Dvanaest portreta“, može razumeti u prenesenom smislu, da su u pitanju značajni književni stvaraoci koji su obeležili životni vek Dobrice Ćosića i svojevremeno izvršili jak uticaj na njega kao mladog i ambicioznog romansijera, ipak se može uzeti i doslovno tumačenje, da su to pisci dvadesetog veka (bez obzira na to što neke biografije zadiru u dvadeset prvi vek), pogotovu kad se zna da je i Ćosić svojim stvaralaštvom, političkom delatnošću i ideologijom pripadao upravo tom istorijskom periodu.
Sačuvani u Ćosićevim dnevnicima i beleškama, životopisi književnih velikana prethodnog stoleća sada su dostupni čitaocima novog stoleća, koji će iz ovih dragocenih zapisa moći da izvuku pouku i za svoj životni vek, ali i za vek u kome će živeti.
Autor: Dušan Milijić
