Farmakomafija. Šta vam prvo padne na pamet kada čujete ovaj izraz?

Ako vas zanimaju stvarne zavere, beskrupulozne porodice koje vode velike farmaceutske kompanije i profitiraju na nedaćama ljudi, teroristi koji prodaju falsifikovane lekove, legalno prodavane droge iz doba nacizma i slična nepočinstva – ne odajte se teoretičarima zavere sa interneta! O svemu ovome, uz utemeljene činjenice i na jednostavan način, piše magistar farmacije Pavle Zelić u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Gorka pilula“ koju je izdala Laguna. Knjiga, čiji je autor između ostalog radio sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i Savetom Evrope, otkriva nam istinsko „mračno naličje farmacije“ kom nije potrebno domaštavanje kako bi bilo zanimljivo publici.

U narednim redovima predstavićemo vam dve porodice koje – za razliku od recimo porodice Bila Gejtsa – zaista zaslužuju da se nađu na stubu srama zbog nedela koja su počinile u svetu farmacije. Prva od njih je porodica Virc, koja je odgovorna za tzv. „talidomidsku katastrofu“ izazvanu lekom koji je plasirala njihova kompanija Grinental. Radi se o nemačkoj porodici koja je pre i tokom Drugog svetskog rata profitirala preuzimajući jevrejske fabrike za proizvodnju hemikalija i medicinskih i/ili higijenskih sredstava. Nakon rata blizanci Alfred i Herman osnivaju Grinental, upošljavaju brojne bivše nacističke naučnike i uplovljavaju na tržište lekova.

„Lek“ talidomid je u Grinentalu otkrivan 1954. godine. Ispitivan je dve godine na životinjama, da bi se dobijeni rezultati 1956. godine jednostavno ekstrapolirali, odnosno predstavili važećim i za ljude. Prvog oktobra 1957. „lek“ je lansiran. Ova supstanca navodno je pomagala kod niza simptoma: razdražljivosti, nedostatka koncentracije, predmenstrualnog sindroma, anksioznosti, lake depresije itd. Posebno se zagovarala njegova efikasnost u ublažavanju ranih simptoma trudnoće poput jutarnje mučnine i povraćanja. Međutim, „lek“ nikada nije ispitivan ni na trudnim životinjama, a kamoli ljudima. Ovo će dovesti do katastrofe.

Između lansiranja leka i njegovog nevoljnog povlačenja 1961. godine, on se prodavao u više od 50 zemalja sveta, pod isto toliko različitih imena i svugde je promovisan kao „bezbedan“, „bezopasan“ i, konačno, „sasvim siguran za trudnice“ (ne brinite, u Jugoslaviji ga – legalno – nije bilo). Lekari i pacijenti su već nakon nekoliko godina primetili prve probleme sa talidomidom, odnosno oštećenje nerava. Međutim, katastrofa nastaje kada su trudnice koje su ga uzimale počele da rađaju decu s deformitetima. Talidomidska deca imala su poremećaje po imenu amelija (nedostatak udova) ili fokomelija (izobličene šake i stopala koji su vezani direktno na trup), kao i niz drugih fizičkih izobličenja.

Prvo talidomidsko dete rodilo se još 1956. godine, i to nakon što je jedan od zaposlenih u Grinentalu svojoj trudnoj ženi davao „eksperimentalni lek“. Međutim, da bi se katastrofa otkrila, moralo je da prođe više godina, mahom zbog tendencije roditelja da namerno skrivaju deformitete svoje dece. Konačni bilans ove katastrofe nije poznat, ali se veruje da je postojalo 10 do 20 hiljada talidomidske dece i 80 do 90 hiljada – zbog talidomida – mrtvorođene dece.

Sramno suđenje porodici Virc i ostalima iz Grinentala završilo se 1970. godine, a svih devetoro optuženih za ubistva iz nehata su pušteni. Prvooptuženi Herman Virc nikada se nije ni pojavio u sudnici, zbog

„zdravstvenih problema“, a oštećenim porodicama isplaćena je kompenzacija u vrednosti od 19.000 današnjih dolara.

Džoni Salivan bio je jedan od nekoliko „zadovoljnih korisnika“ u videu koji promoviše opioidni lek protiv bolova oksikontin. „Povratio sam svoj život. Sada mogu da uživam u svom životu“, govorio je Salivan u reklami namenjenoj lekarima, plasiranoj u cilju da počnu da prepisuju ovaj lek. U istom videu lekar Alan Spanos navodi da je stopa zavisnosti među pacijentima koji su uzimali ovaj lek manja od 1%. Desetak godina kasnije Džoni Salivan preminuo je u saobraćajnoj nezgodi nakon što je zaspao za volanom. U to vreme bio je teški zavisnik od lekova za bolove, o čemu je kasnije svedočila njegova žena. Imao je samo 52 godine kada je umro.

Priča o oksikontinu zapravo predstavlja samo jedan od mnogih ilustrativnih primera opioidne epidemije koja i dalje vlada Sjedinjenim Državama i svetom, samo su sada „na meniju“ neki drugi, uz recept potpuno legalni, lekovi protiv bolova. Oksikontin je na američko tržište plasirala kompanija Perdju farma koju su tri brata Sakler – Artur, Mortimer i Rejmond – preuzeli sredinom prošlog veka. Međutim, oni nisu tvorci ovog leka. On je nastao još tokom 1930-ih godina, i to opet u Nemačkoj, dok ga Perdju farma samo ponovo „otkriva“ i plasira na tržište devedesetih godina prošlog veka.

Zelić navodi da, ako računamo da je priča vezana za talidomid „zaokružena“, onda priča o problemu zavisnosti od legalnih lekova protiv bolova tek počinje. Možda vam – naspram talidomidske dece – zavisnost od lekova protiv bolova deluje manje opasno, ali to je daleko od istine. Samo neke od fatalnih situacija izazvanih ovom pojavom su predoziranje bebe oksikodonom, nakon što ga je konzumirala preko majčinog mleka (slučaj iz Oklahome), ili slučaj u kom je majka – zavisnica od lekova protiv bolova – pod narkozom svoju bebu od desetak dana ubacila u veš-mašinu.

Oksikontin i zavisnost koju izaziva odveli su porodicu Sakler na sud, gde je doneta odluka da Perdju farma mora da isplati deset milijardi dolara žrtvama i investira u programe izlečenja. Ali teško da je ovo kraj pandemije zavisnosti od lekova protiv bolova. Oksikodon, aktivna supstanca leka oksikontin, legalno se i dalje prodaje, pa čak i u Srbiji. Tu su, naravno, i drugi slični lekovi i supstance – različiti derivati morfijuma, vikodin, fentanil… Takođe, porodica Sakler „oslobođena je od svakog narednog krivičnog gonjenja, zauvek“, piše Zelić.

Nakon dve priče o farmakološkim zlikovcima ipak moramo zastati i posvetiti makar malo pažnje i ostalim aspektima Zelićeve knjige. Ona svakako nije fokusirana isključivo na negativne odlike farmacije, niti je njena poenta da ovu profesiju postavi na stub srama. Naprotiv, Zelić nam ukazuje na to da u farmaciji – kao i u drugim aspektima života – postoje zli pojedinci, kriminal, korupcija i neetičko ponašanje. Ali da, uz ovo, farmacija trpi dodatne pritiske potpuno izmišljenih zlodela koja joj se pripisuju. Dosta težak teret za disciplinu od koje nam bukvalno zavisi život.

Da bismo ispravno sudili o ovim pitanjima, potrebno je da znamo gde je granica između stvarnih zlodela, koja su se zaista dešavala, i potpunih izmišljotina, koje se farmaciji pripisuju od njenog nastanka. Zelić, recimo, piše o tome da su prvi antivakcinalni pokreti nastali ubrzo nakon prvih vakcina, te da stručnjaci preko dva veka pokušavaju da ljudima objasne kako su vakcine jedna od najbitnijih tekovina čovečanstva, a ne nekakav otrov. Zelićeva knjiga doprinosi ovoj i drugim borbama farmaceuta i medicinara koji žele da

nam pomognu, a ne da profitiraju na nama. Pavle Zelić u svojoj „Gorkoj piluli“ toj borbi prilazi iz nešto drugačijeg, ali legitimnog i veoma važnog ugla.

Autor: Ivan Subotić, FakeNews Tragač
Izvor: FakeNews