„Ploviti se mora, živeti nije neophodno“, geslo moreplovaca, čije se autorstvo pripisuje rimskom vojskovođi Plutarhu, možda na najbolji način iskazuje suštinu putovanja. Nečeg toliko izazovnog da postaje i veće od samoga života. Koliko je putovanje bitno za pojedinca, još bitnije je za istoriju naše civilizacije. Pokušajte samo da zamislite kako bi izgledao današnji svet da nije bilo velikih putnika i avanturista. No, sve je to skoro pa opšte mesto. Ona malo intrigantnija tema je odakle dolazi naša želja za putovanjima. Suštinski, šta nas to nagoni da napustimo sigurnost svog okruženja i krenemo u daleki i tuđi svet? Možda je umesto konkretnog odgovora bolje citirati Oskara Vajlda: „Geografska karta na kojoj nije označena utopija ne zaslužuje ni da se pogleda.“ A ta utopija je ljudska nada da ćemo na nekom drugom mestu pronaći nešto mnogo više i bolje. Na nesreću, ona se skoro uvek ispostavi kao iluzija. O toj nadi maestralno piše Konstantin Kavafi u pesmi „Grad“: „Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. / Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati / istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: / u istim ćeš kućama osedeti. / Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde/ odeš – ne nadaj se – / nema za tebe broda, nema puta. / Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom / tako malenom kutu, / straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.“ I možda je zbog toga potrebu za putovanjem najbolje nazvati himerom. Tom prelepom opsenom koja daje smisao našem životu, iako taj smisao nikada nećemo dosegnuti i dodirnuti. Sve se ovo odnosi na one, ajde da ih nazovemo ovako u nedostatku boljeg izraza, „duhovne“ putnike, sortu koja se nalazi pred iščeznućem. Bljutava civilizacija uspela je da obljutavi čak i putovanja, napravivši od njih malograđanski igrokaz u kojem je od saznavanja i spoznavanja nečeg novog i drugačijeg postalo mnogo bitnije osunčati zadnjicu ili se slikati ispred neke poznate građevine ne bi li to poslužilo kao kasniji materijal za hvaljenje na društvenim mrežama. Da ipak i danas postoje oni stari duhovni putnici-tragaoci pokazuje nam Dušan Miklja.

Glavni junak romana „Grand central“ je pisac i novinar Uliks koji dolazi u Njujork da nadgleda snimanje filma koji nastaje na osnovu njegovog scenarija. Razume se, to nije osnovna Uliksova zamisao. On želi da u potpunosti oseti duh grada čiji je nekada stanovnik bio. Dušan Miklja nas vodi kroz njujorške kvartove, ulice, restorane, muzeje i galerije, muzičke dvorane, knjižare, barove… Na tom putu će Uliks doživeti bezbroj avantura, ali i pokušati da napravi sumu svog života. Šta se krije iza njegovih večitih putovanja? I šta ostaje od života kada se suočimo sa njegovim neminovnim krajem, Uliks pokušava da odgonetne.

„Grand central“ se može posmatrati iz tri ugla. Na prvom mestu to je bedeker kroz njujorške znamenitosti. Bogata erudicija Dušana Miklje u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Najbitnije od svega, ona je neopterećujuća i nepretenciozna. Bezbroj anegdota i priča o slavnim Njujorčanima i kulturnim znamenitostima ovog grada se odlično prepliću sa onom drugom, fabularnom, komponentom. Uliksove avanture su u rukama spretnog pripovedača koji ništa ne prepušta slučaju. Na nju se nadovezuje treća komponenta romana. To su unutrašnja preispitivanja glavnog junaka, koja u želji da odrede jedan ljudski život zalaze mnogo dublje. Kakva je i jedna od najvećih dilema junaka ovog romana: „To (…) je Uliksa dovodilo u zabunu, ako ne i rastrojavalo, jer se, kako je stario, sve češće raspinjao nedoumicom da li je njegov život obeležen, možda čak i uslovljen, simbolima, praslikom i prauzorom ’večnog putnika’, ili stvarnim, kako bi deca rekla, ’istinskim’ događajima. Da li je, drugim rečima, sve bilo samo san, što je svakako lepši način da se opiše nepodudarnost priče i stvarnosti.“

Dušan Miklja je rođen u Beogradu, gde se i školovao. Bogata novinarska karijera će ga odvesti u mnoštvo zemalja odakle će izveštavati kao dopisnik za beogradske medije. Posebno su istaknute njegove reportaže i dopisi iz Afrike, gde je svedočio brojnim dramatičnim događajima. Autor je nekoliko zbirki priči („Sultan od Zanzibara“, „Potapanje Velikog ratnog ostrva“, „Hronika nastranosti“), romana („Put u Adis Abebu“, „Kraj puta“, „Afrikanac“, „Njujork, Beograd“), putopisa („Crni Sizif“, „Trbuh sveta“) i drama („Ima li boga“). Po njegovom romanu „Njujork, Beograd“ snimljen je istoimeni film. Za svoje književno i novinarsko stvaralaštvo je nagrađivan.

„Ono što ga je mučilo, razjedalo takoreći, bila je bestidnost kojom se privid slobode predstavlja kao nesmetana sloboda da svako živi po svom izboru i nahođenju“, ovako Dušan Miklja opisuje Njujork. Taj megapolis koji u sebe guta pridošlice dajući im obećanje zadovoljstva koje će biti dovoljno čak i za rableovski apetit. Ali, šta ostaje posle tog obećanja? Najjednostavnije rečeno, sam život. Onaj od kog pokušamo da pobegnemo. I privid slobode, baš kakav je i privid koji gaji neutaživi putnik Uliks. Suočen sa „bestidnim“ Njujorkom, on konačno vidi svoj život. Silna su to putovanja na koja je potrošio svoj život, ništa drugo nego večita potraga za neuhvatljivom himerom. Ali to opet ne znači da putovanje nije imalo smisla. Uliks na kraju pronalazi svoju Itaku. A nju najbolje opisuje Kavafi: „Ona ti je dala divno putovanje / Bez nje ne bi ni krenuo na put. / No, ništa ti više ona nema dati. / (…) / Mudar kakav si postao i s tolikim iskustvom / shvatićeš već šta Itake znače.“

Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com