Prikaz knjige „Hiljadu brodova“ autorke Natali Hejns
Homerova „Ilijada“, kako u pogovoru romana „Hiljadu brodova“ piše autorka Natali Hejns, s pravom se smatra „jednim od velikih temeljnih tekstova o ratu i ratnicima, ljudima i muškosti“. Nedavno su se pojavili romani u kojima priču ispričanu iz muškog ugla, pričaju ženski likovi. Pat Barker, u svom romanu „The Silence of the Girls“, glas je dala Briseidi, sporednom liku Homerovog epa. Autorka Madlin Miler u svom romanu „Kirka“ glavnu ulogu daje čarobnici koja zarobljava Odiseja na povratku iz Troje. Obe ove knjige ušle su u uži izbor za žensku književnu nagradu. Sada, autorka Natali Hejns, koja je ranije pisala klasike, smelo, na panoramski i razigran način, prepričava „Ilijadu“, ozbiljno govoreći o ratu i njegovim posledicama.
Hejnsova je 2017. napisala knjigu „The Children of Jocasta“ koja se bazira na priči o Edipu, a u ovoj knjizi pokušava da pokaže da je Trojanski rat „podjednako rat žena, kao i rat muškaraca“, ali i da skrene pažnju na „bol žena koje su uvek bile zanemarene u pričama, žena koje su žrtve i robinje muškaraca.“ Kako nas autorka podseća, „dovoljno su čekale da dođu na red“. Autorku takođe zanima i način na koji se priča stvara. Njena glavna pripovedačica je Kaliopa, muza epske poezije. Vodeći ga na dugo putovanje, ona odgovara na Homerovu čuvenu invokaciju: Gnev mi, boginjo pevaj… „a boja njegovog glasa jasno govori da to nije zahtev“. Ono što dobijamo nije jedna priča, već nekoliko, jer likovi koji su do sad bili „zaboravljeni i ignorisani“ počinju da pričaju svoje priče.
U ovoj knjizi ima mnogo ženskih likova koji se u epskim pričama pojavljuju samo nakratko, zbog čega je Hejnsova odlučila da da glas likovima koji se ne nalaze samo u „Ilijadi“ i „Odiseji“. Uzmimo za primer Andromahu, udovicu trojanskg princa Hektora, koju su dali Neoptolemu, Ahilejevom sinu, nakon poraza Troje. Neoptolem nemilosrdno ubija njenog novorođenog sina, bacivši ga sa zidina. Homer nije mnogo govorio o Andromahi, ali zato Hejnsova kod Euripida pronalazi složeni ljudski zaključak onoga što je započelo kao priča o velikoj tragediji. Kasnije, Andromaha dobija dete sa Neoptolemom. U savremenoj verziji priče, Andromaha nikada nije zavolela Neoptolema „nije mogla doveka mrzeti čoveka s kojim je živela u tako skučenom prostoru.“
U ratu borba nije jedini oblik junaštva – ponekad je preživljavanje jednako hrabar čin. Uzmimo u obzir planinsku nimfu Enonu, koju Paris ostavlja sa novorođenom bebom, kada krene u potragu za Menelajevom suprugom Helenom, započinjući desetogodišnji sukob. „Zar Enona nije junak isto koliko i Menelaj?“, pita Kaliopa. „On je izgubio suprugu pa je pozvao vojsku da mu je vrati, a cena su bili bezbrojni životi, bezbroj novih udovica, siročadi i robova. Enona je izgubila muža i odgajila je sina. Čije je delo bilo hrabrije?“
Neke žene, poput Amazonke Pentesileje, žele da se bore. U svojoj pesmi o ovoj legenadrnoj ratnici, Robert Grejvs pretvorio ju je u goli leš sa kojim je Ahil imao seks posle bitke. Hejnsova, koja je uzela u obzir dokaze koji pokazuju da su grčki ratnici, s poštovanjem, s bojnog polja nosili Amazonke, odbila je da spomene nekrofiliju, kako bi priča ove ratnice dobila srećniji kraj. Nakon što je ubio kraljicu ratnica, Ahilej u priči Hejnsove shvata „ i znao je da je konačno počinio delo zbog kog će zažaliti. Ova žena je bila njegov odraz u ogledalu.“
Smeli Odisej je takođe našao sebi ravnog u svojoj supruzi Penelopi, čija pisma (koja je pisala svom odsutnom suprugu, a koje je Hejnsova uzela iz Ovidijevih „Heroida“) romanu daju duhovitu notu. Iako čudovišta i čarobnice pokušavaju da ga spreče, Odisej se trudi da se vrati kući, ali se Penelopi čini da se ne trudi dovoljno. Hejnsova u knjizi opisuje kako Penelopa sluša recitaciju Homerove „Odiseje“, punu uznemirujućih novosti o Odisejevom putovanju. Zašto se obračunava sa zavodljivom Kalipsom na njenom udaljenom ostrvu? Šta je sa svim detaljima koje slepi pesnik pominje o kedrovim cepanicama koje nimfa pali ispred svoje pećine? „Tvoj dom je nekad bio na Itaki, razume se, ali možda naše cepanice ne odgovaraju tvojim trenutnim prohtevima. Navodno, pećinu joj okružuje gusta šuma; kad je pesnik to otpevao, toliko mi je zazvučalo kao eufemizam da sam mu zapretila šibanjem.“
Kaliopa tvrdi da je Penelopino čekanje u periodu od dvadeset godina „takođe herojski čin“, a činjenica da Homerov Ahil radije bira ranu smrt, nego mračnu starost nam pokazuje da je u pravu. „Skupila sam stare priče i pretresla ih sve dok nisam pronašla sve ženske likove čije su priče bile zaboravljene“, kazala je ova lukava muza. Novi način prepričavanja klasika će vas oduševiti svojom višeslojnošću.
Autor: Elizabet Lauri
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
Hejnsova je 2017. napisala knjigu „The Children of Jocasta“ koja se bazira na priči o Edipu, a u ovoj knjizi pokušava da pokaže da je Trojanski rat „podjednako rat žena, kao i rat muškaraca“, ali i da skrene pažnju na „bol žena koje su uvek bile zanemarene u pričama, žena koje su žrtve i robinje muškaraca.“ Kako nas autorka podseća, „dovoljno su čekale da dođu na red“. Autorku takođe zanima i način na koji se priča stvara. Njena glavna pripovedačica je Kaliopa, muza epske poezije. Vodeći ga na dugo putovanje, ona odgovara na Homerovu čuvenu invokaciju: Gnev mi, boginjo pevaj… „a boja njegovog glasa jasno govori da to nije zahtev“. Ono što dobijamo nije jedna priča, već nekoliko, jer likovi koji su do sad bili „zaboravljeni i ignorisani“ počinju da pričaju svoje priče.
U ovoj knjizi ima mnogo ženskih likova koji se u epskim pričama pojavljuju samo nakratko, zbog čega je Hejnsova odlučila da da glas likovima koji se ne nalaze samo u „Ilijadi“ i „Odiseji“. Uzmimo za primer Andromahu, udovicu trojanskg princa Hektora, koju su dali Neoptolemu, Ahilejevom sinu, nakon poraza Troje. Neoptolem nemilosrdno ubija njenog novorođenog sina, bacivši ga sa zidina. Homer nije mnogo govorio o Andromahi, ali zato Hejnsova kod Euripida pronalazi složeni ljudski zaključak onoga što je započelo kao priča o velikoj tragediji. Kasnije, Andromaha dobija dete sa Neoptolemom. U savremenoj verziji priče, Andromaha nikada nije zavolela Neoptolema „nije mogla doveka mrzeti čoveka s kojim je živela u tako skučenom prostoru.“
U ratu borba nije jedini oblik junaštva – ponekad je preživljavanje jednako hrabar čin. Uzmimo u obzir planinsku nimfu Enonu, koju Paris ostavlja sa novorođenom bebom, kada krene u potragu za Menelajevom suprugom Helenom, započinjući desetogodišnji sukob. „Zar Enona nije junak isto koliko i Menelaj?“, pita Kaliopa. „On je izgubio suprugu pa je pozvao vojsku da mu je vrati, a cena su bili bezbrojni životi, bezbroj novih udovica, siročadi i robova. Enona je izgubila muža i odgajila je sina. Čije je delo bilo hrabrije?“
Neke žene, poput Amazonke Pentesileje, žele da se bore. U svojoj pesmi o ovoj legenadrnoj ratnici, Robert Grejvs pretvorio ju je u goli leš sa kojim je Ahil imao seks posle bitke. Hejnsova, koja je uzela u obzir dokaze koji pokazuju da su grčki ratnici, s poštovanjem, s bojnog polja nosili Amazonke, odbila je da spomene nekrofiliju, kako bi priča ove ratnice dobila srećniji kraj. Nakon što je ubio kraljicu ratnica, Ahilej u priči Hejnsove shvata „ i znao je da je konačno počinio delo zbog kog će zažaliti. Ova žena je bila njegov odraz u ogledalu.“
Smeli Odisej je takođe našao sebi ravnog u svojoj supruzi Penelopi, čija pisma (koja je pisala svom odsutnom suprugu, a koje je Hejnsova uzela iz Ovidijevih „Heroida“) romanu daju duhovitu notu. Iako čudovišta i čarobnice pokušavaju da ga spreče, Odisej se trudi da se vrati kući, ali se Penelopi čini da se ne trudi dovoljno. Hejnsova u knjizi opisuje kako Penelopa sluša recitaciju Homerove „Odiseje“, punu uznemirujućih novosti o Odisejevom putovanju. Zašto se obračunava sa zavodljivom Kalipsom na njenom udaljenom ostrvu? Šta je sa svim detaljima koje slepi pesnik pominje o kedrovim cepanicama koje nimfa pali ispred svoje pećine? „Tvoj dom je nekad bio na Itaki, razume se, ali možda naše cepanice ne odgovaraju tvojim trenutnim prohtevima. Navodno, pećinu joj okružuje gusta šuma; kad je pesnik to otpevao, toliko mi je zazvučalo kao eufemizam da sam mu zapretila šibanjem.“
Kaliopa tvrdi da je Penelopino čekanje u periodu od dvadeset godina „takođe herojski čin“, a činjenica da Homerov Ahil radije bira ranu smrt, nego mračnu starost nam pokazuje da je u pravu. „Skupila sam stare priče i pretresla ih sve dok nisam pronašla sve ženske likove čije su priče bile zaboravljene“, kazala je ova lukava muza. Novi način prepričavanja klasika će vas oduševiti svojom višeslojnošću.
Autor: Elizabet Lauri
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
