Večitoj temi vlasti i podaništva Miklja pristupa nenametljivom ali rafiniranom ironijom nekoga ko se nagledao i izvitoperene vlasti i lakejskog podaništva. Kloni se svevremenskih moralističkih zaključaka, ne daje uputstva, iako je često veoma asocijativan.

Vlast o kojoj Miklja piše, oličena u velikim vođama i njihovim „republikanskim monarhijama", prisutna je i danas. Podaništvo je svuda oko nas.

Skupljajući no svetu svoje političke medaljone, autor otkriva koliko je borba za očuvanje vlasti inventivna,utemeljena koliko na starim, toliko i novim metodama. Princip afričke „vrteške" – model gvinejskog predsednika koji je opoziciju uvek vodio sa sobom na put da u međuvremenu ne bi doživeo državni udar – Makijeveli bi svakako uključio u neko dopunjeno i prošireno izdanje svog „Vladaoca".

Mikljina knjiga deluje kao alarm, kao budilnik navijen da svakog sata, svakog dana podseti da političke nastranosti – ako prihvatimo taj eufemizam – ne pripadaju prošlosti. Bilo ih je, ima ih, i biće ih svuda. One nisu ni vizantijski ni balkanski ni evropski ni američki izum.

Politika dovedena do apsurda, najčešće bolnog po one koji u njoj žive, žilavo se odupire odumiranju. Prečesto je prva pratilja vlasti čak i u društvima koja uzimamo za uzor. Žao mi je što knjiga nije uspela da sačeka Donalda Trampa, ali biće prilike.

Istovremeno, knjiga je i melem napaćenoj političkoj duši. Malo nam je lakše. Nismo usamljeni. Nastranosti ima svuda. Stranice ove knjige podjednako mogu da zaprepaste, ogorče ili zasmeju, ali su istovremeno svojevrstan antidot protiv bahatosti.

Sve je to upakovano u 21 pričicu o vlasti, 12 sekvenci o podaništvu i još toliko za završni „Žig epohe". Lako za čitanje. Da popunite vreme tokom TV reklama.

Miklja je i aktuelan. Priča o kanalu Morava–Vardar vešto se uplela u razmišljanja tamo nekog etiopskog „vizionara" koji sanja kako da navodni Afriku, a sve se svodi na otužni zaključak kako izgledaju zemlje u kojima je politička volja jača od svakog stručnog mišljenja.

Sve u knjizi deluje lako, što je zavodljiva iluzija kao kada slušate nekog virtuoznog tenora ili gledate vrhunski tenis. Pitam se samo koliko je autor morao da kopa da bi utvrdio šta su električne olgometrije, kraniometar, sitofon i Mosov pletismograf. Kolikoje vremena utrošio da bi, između dva zareza, objasnio kako nastaje radioaktivni jodin.

Miklja je fanatik male sakupljačke privrede. On ima dar, redak i u novinarskoj profesiji, da u nekim naizgled nebitnim detaljima pronalazi muze koje će mu pomoći da iscedi skrivene istine. On je arhivar i bibliotekar. Novinarski hrčak koji svakog dana dovlači građu od koje će potom napraviti još jedan Lagunin bivak.

Autor: Boško Jakšić
Izvor: Politika