Prikaz knjige „Imenik klasične starine“ – klasik među leksikonima
Mnoge publikacije o antičkoj Grčkoj i Rimu odavno su privukle pažnju najšire čitalačke publike, pa se potreba za preštampavanjem javlja iz generacije u generaciju – to je već duže od pola veka slučaj sa radovima Miloša Đurića, a u poslednje vreme i sa radovima Vladete Jankovića.
Bez obzira na to kada su prvobitno objavljene, publikacije posvećene antičkom svetu ne gube na aktuelnosti čak i kad se preštampaju bez ikakvih izmena: naprotiv, one i tada deluju kao da su nedavno napisane i da su namenjene upravo današnjim čitaocima.
Stoga je veoma značajno što se „Imenik klasične starine“ Vladete Jankovića ponovo pojavio pred srpskom publikom i što će mlađim čitaocima predočiti čitav jedan svet bogova, titana, heroja, careva i vojskovođa, dok će starijima ukazati na izvesne detalje koji su im možda ranije promakli u obilju zanimljivosti.
Da se od antike ne može pobeći čak ni u kolokvijalnom govoru, jasno je svima koji su čuli za Sizifov posao, Tantalove muke, Pandorinu kutiju, Ahilovu petu, ali mnogi ne znaju kakve se priče kriju iza takvih izraza i koliko treba ići duboko u prošlost i biografiju jedne ličnosti da bi se došlo do očekivane poente – no, sve nedoumice i misterije u vezi sa klasičnim junacima razjašnjene su u Jankovićevom leksikonu, koji se tako može koristiti i kao svakodnevni priručnik, ali i kao pomoćna naučna literatura.
Takođe se kroz „Imenik“ lako može pratiti i genealogija svake ličnosti o kojoj je reč, a pošto se zna da grčka i rimska mitologija nisu nijednog boga ni heroja ostavile bez znamenitih predaka i bez burnih (često i intrigantnih) događaja, čini se da gotovo svaka odrednica predstavlja mali roman za sebe i da bi mogla ići u nedogled da autor nije upućivao na druge odrednice, gde ćemo možda pronaći još zanimljivije priče koje se neposredno nadovezuju na onu što smo upravo pročitali.
Kao što u podnaslovu jasno stoji, „Imenik“ ne obuhvata samo antičku mitologiju i umetnost, nego zadire i u domen istorije, tako da se u leksikonu mogu naći brojna imena vladara i vojskovođa, ali i naučnika i umetnika, bez kojih se Grčka i Rim danas ne bi ni smatrali kolevkom evropske i svetske civilizacije; sem toga, autor je uneo i biografije slavnih Persijanaca, Jevreja, Germana, Vizantinaca čije su sudbine neraskidivo vezane za istoriju grčke i rimske države. U datom slučaju, dovođenje mitologije i istorije na isti nivo svakako je opravdan, pa i očekivan, jer ponekad nije lako razlučiti šta je u nečijoj biografiji mit a šta je istorija, dokle se pruža stvarnost a odakle kreće umetnička nadgradnja, dokle ide Herodot a odakle počinje Homer. Najzad, u leksikon su ušla i izvesna imena koja možda nisu u rangu Zevsa, Prometeja, Herakla, Perikla, Cezara, Trajana, Aristotela, Seneke, Fidije, ali bez kojih je opet teško zamisliti savremeni vokabular bilo kog jezika nakon što su dotična imena dobila opšte značenje poput, primera radi, mentora ili mecene.
Poseban užitak pružaju ilustracije kojima je leksikon obogaćen, pa iako je najveći broj slika koje prikazuju antičke bogove i junake nastao hiljadama godina docnije, ipak je zanimljivo videti kako su slikari novog doba doživljavali likove iz helenske i rimske kulture, a pritom je to najbolji dokaz koliko je umetnost renesanse, baroka i klasicizma nezamisliva bez nalaženja inspiracije u antičkim mitovima.
Nema sumnje da je autor prošao Tantalove muke i Sizifov posao sastavljajući odrednicu za odrednicom, uz neprestanu opasnost da ponekad donese brzoplet sud poput Parisa i da mu ovaj leksikon postane Ahilova peta u celokupnom uspešnom radu – ali, upravo će nas novo izdanje „Imenika klasične starine“ (Laguna, Beograd 2019) podsetiti da je Vladeta Janković uspešno izbegao sve prepreke kojima su svojevremeno čak i najveći junaci znali da podlegnu.
Autor: Dušan Milijić
Bez obzira na to kada su prvobitno objavljene, publikacije posvećene antičkom svetu ne gube na aktuelnosti čak i kad se preštampaju bez ikakvih izmena: naprotiv, one i tada deluju kao da su nedavno napisane i da su namenjene upravo današnjim čitaocima.
Stoga je veoma značajno što se „Imenik klasične starine“ Vladete Jankovića ponovo pojavio pred srpskom publikom i što će mlađim čitaocima predočiti čitav jedan svet bogova, titana, heroja, careva i vojskovođa, dok će starijima ukazati na izvesne detalje koji su im možda ranije promakli u obilju zanimljivosti.
Da se od antike ne može pobeći čak ni u kolokvijalnom govoru, jasno je svima koji su čuli za Sizifov posao, Tantalove muke, Pandorinu kutiju, Ahilovu petu, ali mnogi ne znaju kakve se priče kriju iza takvih izraza i koliko treba ići duboko u prošlost i biografiju jedne ličnosti da bi se došlo do očekivane poente – no, sve nedoumice i misterije u vezi sa klasičnim junacima razjašnjene su u Jankovićevom leksikonu, koji se tako može koristiti i kao svakodnevni priručnik, ali i kao pomoćna naučna literatura.
Takođe se kroz „Imenik“ lako može pratiti i genealogija svake ličnosti o kojoj je reč, a pošto se zna da grčka i rimska mitologija nisu nijednog boga ni heroja ostavile bez znamenitih predaka i bez burnih (često i intrigantnih) događaja, čini se da gotovo svaka odrednica predstavlja mali roman za sebe i da bi mogla ići u nedogled da autor nije upućivao na druge odrednice, gde ćemo možda pronaći još zanimljivije priče koje se neposredno nadovezuju na onu što smo upravo pročitali.
Kao što u podnaslovu jasno stoji, „Imenik“ ne obuhvata samo antičku mitologiju i umetnost, nego zadire i u domen istorije, tako da se u leksikonu mogu naći brojna imena vladara i vojskovođa, ali i naučnika i umetnika, bez kojih se Grčka i Rim danas ne bi ni smatrali kolevkom evropske i svetske civilizacije; sem toga, autor je uneo i biografije slavnih Persijanaca, Jevreja, Germana, Vizantinaca čije su sudbine neraskidivo vezane za istoriju grčke i rimske države. U datom slučaju, dovođenje mitologije i istorije na isti nivo svakako je opravdan, pa i očekivan, jer ponekad nije lako razlučiti šta je u nečijoj biografiji mit a šta je istorija, dokle se pruža stvarnost a odakle kreće umetnička nadgradnja, dokle ide Herodot a odakle počinje Homer. Najzad, u leksikon su ušla i izvesna imena koja možda nisu u rangu Zevsa, Prometeja, Herakla, Perikla, Cezara, Trajana, Aristotela, Seneke, Fidije, ali bez kojih je opet teško zamisliti savremeni vokabular bilo kog jezika nakon što su dotična imena dobila opšte značenje poput, primera radi, mentora ili mecene.
Poseban užitak pružaju ilustracije kojima je leksikon obogaćen, pa iako je najveći broj slika koje prikazuju antičke bogove i junake nastao hiljadama godina docnije, ipak je zanimljivo videti kako su slikari novog doba doživljavali likove iz helenske i rimske kulture, a pritom je to najbolji dokaz koliko je umetnost renesanse, baroka i klasicizma nezamisliva bez nalaženja inspiracije u antičkim mitovima.
Nema sumnje da je autor prošao Tantalove muke i Sizifov posao sastavljajući odrednicu za odrednicom, uz neprestanu opasnost da ponekad donese brzoplet sud poput Parisa i da mu ovaj leksikon postane Ahilova peta u celokupnom uspešnom radu – ali, upravo će nas novo izdanje „Imenika klasične starine“ (Laguna, Beograd 2019) podsetiti da je Vladeta Janković uspešno izbegao sve prepreke kojima su svojevremeno čak i najveći junaci znali da podlegnu.
Autor: Dušan Milijić
