Prikaz knjige „Jesen u Veneciji: Ernest Hemingvej i njegova poslednja muza“
Hemingvej ne prestaje da nas fascinira. Nekoliko knjiga i desetine članaka godišnje su posvećeni aspektima njegovog života i dela. Oni postaju sve specijalizovaniji u polju istraživanja – na primer, nedavno je izašla knjiga Stiva Pola pod nazivom „Hemingvej u osamnaestoj“ – ali i dalje pričaju sjajne priče, kao što je i ova.
Nakon relativno duge tišine, Hemingvej je 1950. izdao „Preko reke pa u šumu“, roman koji se smatra njegovim najmanje uspešnim delom.
Radnja romana, smeštena u Veneciju oko 1948, priča je o ljubavnoj vezi između pukovnika Ričarda Kantvela, koji ima oko 50 godina, i veteran je Drugog svetskog rata, i njegove mnogo mlađe ljubavi, Renate, koja je osamnaestogodišnja italijanska grofica.
Na samom početku čitamo da „U ovoj knjizi nema stvarnih ljudi“. Roman je posvećen njegovoj ženi Meri, „s ljubavlju“.
Čitav esej bi mogao da se napiše kao analiza tog uvodnog dela.
Roman nesumnjivo ima likove iz stvarnog života – pukovnik je umnogome zasnovan na Hemingvejevom drugaru, pukovniku Baku Lenamu, a grofica Renata je nesumnjivo zasnovana na Adrijani Ivančić, italijanskoj aristokratkinji koja samo što je izašla iz katoličke škole.
Di Robilant predočava kako je roman „Preko reke pa u šumu“ umnogome zasnovan na vezi između Hemingveja i Adrijane.
Iako je Hemingvej tokom Prvog svetskog rata služio vojsku u Italiji, nikada nije bio u Veneciji. U lovu na patke gde je bila pozvana i Adrijana, Ernest ju je prvi put zapazio i očarala ga je mladalačka lepota osamnaestogodišnjakinje: „Imala je zift crnu kosu, predivne tamne oči, vitke noge i elegantnu, mladalačku figuru“. „Najviše od svega mu se ipak svidela njena ravna crna kosa.“ Osećao se kao da ga je „udario grom“, onako kako smo to videli i kod Majkla Korleonea na Siciliji.
Ernest, koji se bližio pedesetoj, bio je zaluđen, opčinjen, obuzet. Tražio je svaku priliku da bi bio sa njom, a ona je, isprva stidljivo, pristajala. Tajno bi se sretali na malim trgovima, šetali, pričali, ručavali i povremeno plovili zatvorenom gondolom, što, čitaoci romana znaju, može da dovede do tajnih nestašluka.
Ernest i Adrijana su sve vreme tvrdili da je veza platonska, sa retkim poljupcima, a to je verovatno i bio slučaj. Ona je bila nevina, možda koketno nevina, a on je bio najpoznatiji pisac na svetu.
(I jedan od najuspešnijih. Njegov agent je 1948. prodao prava za filmsku adaptaciju priče „My Old Man“, koju je Hemingvej napisao u Parizu dvadesetih, za 45.000 dolara, što je oko pola miliona u današnjoj valuti. Nekoliko godina kasnije je prodao prava za knjigu „Starac i more“ magazinu Lajf za 40.000 dolara. Hemingvejevo italijansko bogatstvo se pošteno čuvalo u Milanu, ali lire nisu smele da se iznose iz zemlje, što delimično objašnjava kako je Hemingvej nedeljama zakupljivao apartman u hotelu Griti Palas u Veneciji.)
Veza je započela u Veneciji, a zatim su Adrijana i njena majka prihvatile poziv za posetu Hemingvejevom imanju u okolini Havane. Njen brat Đanfranko je već bio tamo.
Sve ovo je izuzetno nerviralo Meri i zamalo je okončalo Hemingvejev četvrti brak. Ali Meri je, sa nadljudskim strpljenjem, izdržala.
Izmotavanje starijeg muškarca i mlađe žene nije neuobičajeno. Kako naslov kaže, kod Adrijane je intrigantno to što je poslužila kao muza. Kao što znamo, muze inspirišu umetnike, a Hemingveju je trebao podstrek. Njegov epski roman vazduha, zemlje i mora o Drugom svetskom ratu nije dobro napredovao.
Pošto ga je Adrijana osnažila, na neki teško pojmljiv telepatski ili duhovni način, Hemingvej je pisao sa novom, mladalačkom energijom. „Preko reke pa u šumu“ možda nije bila sjajna knjiga, ali dok je Adrijana bila na Kubi, predao je izdavaču „Starac i more“, njegovo najbolje delo, i osvojio je Pulicerovu i Nobelovu nagradu za književnost.
„Afera“, ako bismo je tako nazvali, nikada nije bila sasvim tajna, ali kada su novine u Francuskoj i Italiji počele da pišu priče o Adrijani i njenom 31 godinu starijem, oženjenom ljubavniku, Adrijanina majka se uspaničila jer je mislila da su ćerkine šanse za dobar brak bile ugrožene. Ivančići su užurbano napustili Kubu i vratili se u svoj dom u Venetu.
Možda se samo matorac pravio važan, ili je možda stanje bespomoćne, lude zaljubljenosti u njemu pokrenulo kreativne sposobnosti koje su se gasile. U svakom slučaju, rezultat je bila dobra fikcija za Ernestove čitaoce.
Autor: Don Nobl
Izvor: apr.org
Prevod: Đorđe Radusin
Nakon relativno duge tišine, Hemingvej je 1950. izdao „Preko reke pa u šumu“, roman koji se smatra njegovim najmanje uspešnim delom.
Radnja romana, smeštena u Veneciju oko 1948, priča je o ljubavnoj vezi između pukovnika Ričarda Kantvela, koji ima oko 50 godina, i veteran je Drugog svetskog rata, i njegove mnogo mlađe ljubavi, Renate, koja je osamnaestogodišnja italijanska grofica.
Na samom početku čitamo da „U ovoj knjizi nema stvarnih ljudi“. Roman je posvećen njegovoj ženi Meri, „s ljubavlju“.
Čitav esej bi mogao da se napiše kao analiza tog uvodnog dela.
Roman nesumnjivo ima likove iz stvarnog života – pukovnik je umnogome zasnovan na Hemingvejevom drugaru, pukovniku Baku Lenamu, a grofica Renata je nesumnjivo zasnovana na Adrijani Ivančić, italijanskoj aristokratkinji koja samo što je izašla iz katoličke škole.
Di Robilant predočava kako je roman „Preko reke pa u šumu“ umnogome zasnovan na vezi između Hemingveja i Adrijane.
Iako je Hemingvej tokom Prvog svetskog rata služio vojsku u Italiji, nikada nije bio u Veneciji. U lovu na patke gde je bila pozvana i Adrijana, Ernest ju je prvi put zapazio i očarala ga je mladalačka lepota osamnaestogodišnjakinje: „Imala je zift crnu kosu, predivne tamne oči, vitke noge i elegantnu, mladalačku figuru“. „Najviše od svega mu se ipak svidela njena ravna crna kosa.“ Osećao se kao da ga je „udario grom“, onako kako smo to videli i kod Majkla Korleonea na Siciliji.
Ernest, koji se bližio pedesetoj, bio je zaluđen, opčinjen, obuzet. Tražio je svaku priliku da bi bio sa njom, a ona je, isprva stidljivo, pristajala. Tajno bi se sretali na malim trgovima, šetali, pričali, ručavali i povremeno plovili zatvorenom gondolom, što, čitaoci romana znaju, može da dovede do tajnih nestašluka.
Ernest i Adrijana su sve vreme tvrdili da je veza platonska, sa retkim poljupcima, a to je verovatno i bio slučaj. Ona je bila nevina, možda koketno nevina, a on je bio najpoznatiji pisac na svetu.
(I jedan od najuspešnijih. Njegov agent je 1948. prodao prava za filmsku adaptaciju priče „My Old Man“, koju je Hemingvej napisao u Parizu dvadesetih, za 45.000 dolara, što je oko pola miliona u današnjoj valuti. Nekoliko godina kasnije je prodao prava za knjigu „Starac i more“ magazinu Lajf za 40.000 dolara. Hemingvejevo italijansko bogatstvo se pošteno čuvalo u Milanu, ali lire nisu smele da se iznose iz zemlje, što delimično objašnjava kako je Hemingvej nedeljama zakupljivao apartman u hotelu Griti Palas u Veneciji.)
Veza je započela u Veneciji, a zatim su Adrijana i njena majka prihvatile poziv za posetu Hemingvejevom imanju u okolini Havane. Njen brat Đanfranko je već bio tamo.
Sve ovo je izuzetno nerviralo Meri i zamalo je okončalo Hemingvejev četvrti brak. Ali Meri je, sa nadljudskim strpljenjem, izdržala.
Izmotavanje starijeg muškarca i mlađe žene nije neuobičajeno. Kako naslov kaže, kod Adrijane je intrigantno to što je poslužila kao muza. Kao što znamo, muze inspirišu umetnike, a Hemingveju je trebao podstrek. Njegov epski roman vazduha, zemlje i mora o Drugom svetskom ratu nije dobro napredovao.
Pošto ga je Adrijana osnažila, na neki teško pojmljiv telepatski ili duhovni način, Hemingvej je pisao sa novom, mladalačkom energijom. „Preko reke pa u šumu“ možda nije bila sjajna knjiga, ali dok je Adrijana bila na Kubi, predao je izdavaču „Starac i more“, njegovo najbolje delo, i osvojio je Pulicerovu i Nobelovu nagradu za književnost.
„Afera“, ako bismo je tako nazvali, nikada nije bila sasvim tajna, ali kada su novine u Francuskoj i Italiji počele da pišu priče o Adrijani i njenom 31 godinu starijem, oženjenom ljubavniku, Adrijanina majka se uspaničila jer je mislila da su ćerkine šanse za dobar brak bile ugrožene. Ivančići su užurbano napustili Kubu i vratili se u svoj dom u Venetu.
Možda se samo matorac pravio važan, ili je možda stanje bespomoćne, lude zaljubljenosti u njemu pokrenulo kreativne sposobnosti koje su se gasile. U svakom slučaju, rezultat je bila dobra fikcija za Ernestove čitaoce.
Autor: Don Nobl
Izvor: apr.org
Prevod: Đorđe Radusin
