Kao što ste i sami možda naslućivali, ali vam niko to ranije nije potvrdio i odagnao svaku sumnju – svi su veliki nekada bili mali. Izuzetak, dakako, nisu ni slavni pisci koji su, verovali ili ne, i sami nekada morali biti deca. Da biste postali pisac, morate prvo da budete mali, da puno čitate i maštate, i to zna i Zoran Milekić, koji nam u edukativnoj novoj knjizi „Kad su veliki pisci bili deca“ predstavlja dogodovštine iz rane mladosti naših slavnih književnika koje su se kasnije odrazile ne samo na njihovo sazrevanje već i na njihove bogate karijere. Priče iz života petnaest naših najpoznatijih pisaca ilustrovane su portretima koje je specijalno za ovu zabavnu zbirku priredila Marina Veselinović.

Mada je kao mali to pokušavao, Branko Ćopić ipak nije uspeo da s vrha brega grabuljama dohvati mesec, ali je malom Vuku Karadžiću zato polazilo za rukom da svake subote, ni kriv ni dužan, dobija batine, jer je njegov učitelj smatrao da će redovnim lemanjem uterati đacima pamet u glavu. Imajući na umu šta je Vuk kasnije u životu postigao, možda je prestrogi uča i bio u pravu, ali mi takav nastavni metod ipak ne bismo primenjivali. I drugi su pisci od nedaća života bežali u svet mašte. Možda je upravo to što su rano ostali bez roditelja, i preživljavali strahote, nagnalo Dositeja Obradovića i Danila Kiša da, rano sazreli silom prilika, postanu pisci.

Većina njih je odrastala u oskudici, pa je tako mali Ivo Andrić često odlazio do gradske knjižare da se pred izlogom divi šarenolikim knjigama koje nije mogao sebi da priušti. Pošto nije mogao da ih ima, zamišljao je šta bi u njima moglo da piše i tako je i osmislio svoje prve priče. Za razliku od Ive, mali je Meša Selimović odrastao u imućnoj familiji, te je mogao da kupi bukvalno svaku knjigu koju bi poželeo. Imućan je bio i Miloš Crnjanski, pa se od malih nogu zanimao za literaturu i strastveno se bavio fudbalom. Tu olakšicu imao je i Njegoš, rođen u vladarskoj porodici, da bi sa svega sedamnaest godina i sam bio postavljen za gospodara Crne Gore.

Janko Veselinović, kao i njegov čuveni Hajduk Stanko, odrastao je po hajdučki. Igrao se u blatu, prašini i barama, bos i musav, pa mu se tako raspojasanom verovatno i mašta rano raspojasala. Joca Zmaj je za razliku od nekih svojih kolega na svet došao u bogatoj, plemićkoj porodici, ali je zanimljivo da je drugovao i s Đurom Jakšićem i s Brankom Radičevićem, koje je takođe iznedrila književnicima neobično plodna i bogata Vojvodina – valjda ravnica, široka i ravna, tera na razmišljanje i maštanje. Posebnim poetskim nadahnućem, kakvo on i zaslužuje, pisac nam dočarava i vojvođansko detinjstvo Mike Antića, ispunjeno mirisom prolećnih bagremova. U gimnaziji su mu profesori bili Sekulićka i Crnjanski, a u Parizu se kasnije družio čak i sa Žakom Preverom!

Većina priča iz detinjstva slavnih pisaca podseća na onu čuvenu izreku „preko trnja do zvezda“. Skoro su svi preživeli glad, nemaštinu, gubitak najbližih, besparicu ili ratove, ali ih je sve to prekalilo i pomoglo im da se uzdignu iznad svega: Andrić je od deteta koje je ponavljalo razred zbog matematike postao nobelovac. Isidora Sekulić je od devojčice šikanirane u školi, koja je na samom početku života ostala bez brata i majke, postala prva žena član Srpske kraljevske akadamije. Ni to što je izgubila i oca i drugog brata i muža nije pokolebalo njen spisateljski dar i talenat. Stevan Sremac je rano ostao i bez oca i bez majke i zamalo je umro od smrzavanja i gladi na ratnom frontu, a Joca Zmaj je sahranio ne samo ženu već i sve petoro njihove dece, ali sve su ih te nedaće i tuge očeličile i pružile im senzibilitet prêko potreban da se dosegnu najviši književni vrhunci.

Autor: Miroslav Bašić Palković