Prikaz knjige „Kako se čitaju deca“: Kako pomoći roditelju da se snađe u roditeljstvu
Ova knjiga na nepretenciozan način i uz mnogo primera stavlja do znanja da roditeljstvo nije veština u kojoj se od nas očekuje da budemo savršeni, već da imamo izoštrena čula kada su naša deca u pitanju, jer shvatajući njih, učimo da shvatimo i sebe, pa tako zajedno rastemo. Neprocenjivo.
Nove generacije roditelja sklone su da se unapred informišu o ulozi koja ih čeka, pa tako počnu da postavljaju sebi ciljeve i modele kakve bi želeli da ostvare kao roditelji i pre nego što beba stigne u porodicu. Zatim to predznanje iskustveno i teorijski nadograđuju, na to se nadovezuju saveti baka, deka, tetki, braće, sestara i drugarica, dakle svih onih koji već imaju dete, da bi onda na scenu nastupio sam život, to jest – samo dete.
U moru informacija, iskustava i svedočanstava, ali i knjiga o roditeljstvu, često ostajemo zbunjeni. I nikog nema da nam kaže da je to normalno, da je roditeljstvo dinamičan fenomen, i da čovek postaje roditelj zajedno sa svojim detetom.
U knjizi „Kako se čitaju deca“ Jelena Holcer nas na primeru izuzetno zanimljivih crtica iz razgovora sa decom uči da to što nam deca govore najpre čujemo, a onda i shvatimo.
Kada usvojimo tu ideju, Jelena nas podseća da treba da usvojimo još jednu, onu koju često preskačemo i guramo pod tepih od trenutka kada postanemo roditelji, naročito na našim prostorima: biti roditelj ne znači zaboraviti na sebe i svoju ličnost, svoje potrebe i želje.
Retke su knjige o roditeljstvu i vaspitavanju dece u kojima ćete pročitati onoliko teksta o dečjim potrebama koliko i o svojim. Jelena je posvetila veliki segment knjige nečemu što naziva „svesno roditeljstvo“. Svesno, u smislu da ste svesni svojih postupaka i reči, jer kada ste svesni te celine, možete na vreme da uočite kakve poruke prenosite svom detetu.
Zato navodi reči jednog oca koji se iskreno zapitao: „Ako sam ja u životu izgubio svoj kompas i ne znam kuda idem, kako će moj sin, koji me kopira, znati kuda on ide i kako će on negde stići?“
Zato je ova knjiga tu. Da vam da odgovor na to pitanje. Ne da vam odgovori gde ste se izgubili, nego da vas orijentiše u vašoj želji da od svog deteta stvorite čoveka, koji i kada dođe u situaciju u kojoj se našao ovaj tata, bude dovoljno hrabar da se suoči sa njom i počne da traži rešenje.
Jedan devetogodišnji Lav (9) je rekao Jeleni da je srećan „čim se seti“. „Čim se setiš čega?“, pitala je Jelena. „Da sam živ“, odgovorio je.
A vi? Koliko ste vi srećni što ste živi, što ste roditelji, što imate sreću da budete nekome uzor, idol, podrška i gnezdo? Ova knjiga na nepretenciozan način i uz mnogo primera stavlja do znanja da roditeljstvo nije veština u kojoj se od nas očekuje da budemo savršeni, već da imamo izoštrena čula kada su naša deca u pitanju, jer shvatajući njih, učimo da shvatimo i sebe, pa tako zajedno rastemo. Neprocenjivo.
Izvor: ringeraja.rs
Nove generacije roditelja sklone su da se unapred informišu o ulozi koja ih čeka, pa tako počnu da postavljaju sebi ciljeve i modele kakve bi želeli da ostvare kao roditelji i pre nego što beba stigne u porodicu. Zatim to predznanje iskustveno i teorijski nadograđuju, na to se nadovezuju saveti baka, deka, tetki, braće, sestara i drugarica, dakle svih onih koji već imaju dete, da bi onda na scenu nastupio sam život, to jest – samo dete.
U moru informacija, iskustava i svedočanstava, ali i knjiga o roditeljstvu, često ostajemo zbunjeni. I nikog nema da nam kaže da je to normalno, da je roditeljstvo dinamičan fenomen, i da čovek postaje roditelj zajedno sa svojim detetom.
U knjizi „Kako se čitaju deca“ Jelena Holcer nas na primeru izuzetno zanimljivih crtica iz razgovora sa decom uči da to što nam deca govore najpre čujemo, a onda i shvatimo.
Kada usvojimo tu ideju, Jelena nas podseća da treba da usvojimo još jednu, onu koju često preskačemo i guramo pod tepih od trenutka kada postanemo roditelji, naročito na našim prostorima: biti roditelj ne znači zaboraviti na sebe i svoju ličnost, svoje potrebe i želje.
Retke su knjige o roditeljstvu i vaspitavanju dece u kojima ćete pročitati onoliko teksta o dečjim potrebama koliko i o svojim. Jelena je posvetila veliki segment knjige nečemu što naziva „svesno roditeljstvo“. Svesno, u smislu da ste svesni svojih postupaka i reči, jer kada ste svesni te celine, možete na vreme da uočite kakve poruke prenosite svom detetu.
Zato navodi reči jednog oca koji se iskreno zapitao: „Ako sam ja u životu izgubio svoj kompas i ne znam kuda idem, kako će moj sin, koji me kopira, znati kuda on ide i kako će on negde stići?“
Zato je ova knjiga tu. Da vam da odgovor na to pitanje. Ne da vam odgovori gde ste se izgubili, nego da vas orijentiše u vašoj želji da od svog deteta stvorite čoveka, koji i kada dođe u situaciju u kojoj se našao ovaj tata, bude dovoljno hrabar da se suoči sa njom i počne da traži rešenje.
Jedan devetogodišnji Lav (9) je rekao Jeleni da je srećan „čim se seti“. „Čim se setiš čega?“, pitala je Jelena. „Da sam živ“, odgovorio je.
A vi? Koliko ste vi srećni što ste živi, što ste roditelji, što imate sreću da budete nekome uzor, idol, podrška i gnezdo? Ova knjiga na nepretenciozan način i uz mnogo primera stavlja do znanja da roditeljstvo nije veština u kojoj se od nas očekuje da budemo savršeni, već da imamo izoštrena čula kada su naša deca u pitanju, jer shvatajući njih, učimo da shvatimo i sebe, pa tako zajedno rastemo. Neprocenjivo.
Izvor: ringeraja.rs
