Kratke priče u debitantskoj zbirci „Ko te šiša!“ Irene Petrović odvijaju se u prostoru beogradskih frizerskih salona: od pretesnog lokala zapuštenog enterijera, opremljenog dotrajalim priborom u kome glavna junakinja ove verističke proze, dvadesetšestogodišnja Ira, stiče radno iskustvo i usavršava zanat, pa do prijatnih i udobnih prostora u kojima ona samostalno počinje da obavlja zanimljiv, ali zahtevan posao. Kroz svaki od njih, u želji da ponesu frizuru koja im najbolje pristaje i predstavlja autentičan izraz njihovog unutarnjeg bića, ali i da budu što elegantniji na važnim porodičnim i društvenim događajima, svakodnevno prolaze nebrojene, stalne ili slučajne, mušterije. Pred velikim zidnim ogledalom, smenjuju se lokalni majstori, ocvali zavodnici, gospođe koje termin za ulepšavanje jedva pronalaze u prepunim agendama, penzionerke kojima je boravak u salonu više od izlaska, uplakana deca, čuveni lekari, zamišljeni profesori, priznati književnici, poznata tv lica, advokati koji hitaju na ročišta, ali i starci koji jedva uspevaju da sakupe novac kako bi, uz pomoć vestih Irinih ruku, pod stare dane, odgovorili zahtevima starovremske otmenosti. Osim zujanja fena i štrickanja makaza, po čitav dan se, među zidovima oblepljenim izbledelim posterima na kojima su predstavljene frizure odavno izašle iz mode, međusobno nadjačavaju lokalne radio-stanice i glasovi koji svoju istinu saopštavaju žargonom ili dijalektima koji nepogrešivo odaju poreklo novopridošlih stanovnika prestonice.

Želja da im kosa bude negovana i da izgledaju upečatljivije, lepše i pristojnije jeste osnovni, ali ne i jedini razlog da brojne mušterije sednu na stolicu i prepuste se umeću mlade, ambiciozne i preduzimljive Ire. Osim smisla za lepo koji, izgleda, nije obavezni preduslov da bi se neko bavio frizerskim zanatom, o čemu svedoči čitav niz budućih frizerki koje sa njom dele skučeni i negativnom energijom ispunjen prostor, ali i nesumnjivog talenta i ljubaznosti, junakinju čiji profesionalni put u svojoj knjizi prati Irena Petrović odlikuju izrazito umeće slušanja, sposobnost opažanja, lucidnost i spontanost. Stoga mušterije u njoj, još dok je bila pomoćnica frizera, prepoznaju umešnu i diskretnu osobu i poveravaju joj ne samo svoju kosu, već i svoje probleme i brige. Kada sedaju na stolicu da im ona radi o glavi, kako je zapisao književnik Ljubivoje Ršumović, uopšte se ne libe ni da joj povere šta se sve krije na tom nedostupnom mestu: šta je to što ih mori, sa čim se suočavaju, čemu pokušavaju da odole, a šta pokušavaju da ostvare.

Frizerski salon tako postaje svojevrsna ispovedaonica, mesto na kome se ljudi, gledajući sami sebe u oči u naspramnom ogledalu, ogoljavaju i više nego što bi hteli. Frizer tako postaje svojevrsni terapeut i poznavalac naših naravi: spreman da sasluša ispovesti, nedoumice i čitave životne priče, on već svojom zainteresovanošću, na izvestan način, leči svoje mušterije. Jer nekima od njih, od moderne frizure mnogo je potrebnije da ih neko sasluša, da im pri tome ne upada u reč i da im ne pridikuje, da se našali sa njima i pruži im utehu. Visprena i lepa Ira odlično se snalazi u svemu tome, bojeći svojim osmehom i smislom za humor turobnu svakodnevicu prestonice u kojoj se, kako u gradskim prizorima, tako i na licima stanovnika, jasno odražavaju posledice balkanskih sukoba, bombardovanja, tranzicije i narušenog sistema vrednosti.

Stoga se pred čitaocem knjige naslovljene frazeologizmom koji se izgovara u trenucima kada želimo sagovorniku da saopštimo kako nas uopšte nije briga za njega, da nas nimalo ne interesuje njegovo mišljenje, pa čak i da ignorišemo samo njegovo postojanje, odvija upravo suprotno: iz salona glavne junakinje ljudi izlaze sa novom frizurom, ali i smireniji i raspoloženiji. Oni na beogradske ulice ne iskoračuju samo lepši, već spremniji da svet vide sa druge strane, da lakše uoče lepotu čak i u onome pored čega su do tada sasvim nehajno prolazili.

Autor: Olivera Nedeljković