„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka / na brdovitom Balkanu (…)“ uvodni su stihovi jedne od najpoznatijih srpskih pesama. Reč je naravno o „Krvavoj bajci“ Desanke Maksimović. Šta je ostalo od te zemlje seljaka, danas u dvadeset i prvom veku? Pa, gotovo ništa. Priča o opustelim srpskim selima i poslednjim starcima koji odlaze u istoriju noseći sa sobom ne samo svoje živote, već i živote naselja u kojima su živeli, postala je gotovo folklorni motiv. Još strašnije, u upravo toj zemlji seljaka, seljak je postao odrednica za prostaka i idiota. Kako je do toga došlo? Možda nam umetnost može dati najbolji odgovor. Prvi spomenici naše kulture okrenuti su ka onostranom. Hagiografije i ostali srednjevekovni spisi za svoju temu imaju podvige svetaca i vladajuće klike. U nekom čudesnom, možda i ne tako čudesnom koliko pragmatičnom obrtu, upravo je ta klika postala sveta. Književnost je baš kao i u celoj Evropi tog vremena bila zanimacija malobrojnog sloja kaluđera i ostalih dvorskih činovnika. Seljak je za te retko pismene ljude bio zamlata, ništa drugo nego nužno zlo koje obezbeđuje hranu i podmiruje plotske potrebe elite. Takva situacija se zadržala vekovima. Renesansa, humanizam, racionalizam i prosvetiteljstvo, prosto su zaobišli naše prostore. Ali, ne zadugo. Vuk Karadžić, seljače iz malenog sela Tršić, promeniće poimanje književnosti i zadati odlučujući udarac eliti. Po prvi put u istoriji srpske kulture narod postaje bitan. I ne samo bitan, već onaj koji postaje njen temelj. Za neke je Vukova misija početak konačne propasti. Kako zaboga nepismeni narod može odrediti sudbinu kulture i nacije, pitanje je koje se neprestano ponavlja. Ali, postao je. I književnost polazi novim putem. Brojne pripovetke i romani za svoju temu imaju selo i život njegovih stanovnika. Pomenimo samo Lazu Lazarevića, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Branka Ćopića… Seljak je u njima često idealizovan, toliko da se to pretvaralo u patetične panegirike, ali i ništa manje kritikovan i ismevan. Situacija se korenito menja pred Drugi svetski rat i posebno nakon njega. Ubrzana industrijalizacija počinje da prazni sela, dok nova elita, ironično ponikla iz upravo tih sela, seljaka predstavlja kao zaostalo i odvratno biće. Svakako je u tome bilo i istine, ali se samoprezir pretvorio u karikaturu. Seljak je postao čudovišno biće sa obaveznim grotesknim govorom i zaostao u nekom davno pređašnjem vremenu. Suštinski, on je postao sinonim za nepismenog prostaka i idiota. Onakav kakav je često predstavljen u knjigama, novinskim člancima, još više u filmovima i u televizijskim serijama. Da seljak baš i ne mora biti takav pokazuje nam roman Vladislave Vojnović.

U središtu romana „Kozje uši“ nalazi se Stojanka, udovica iz jednog banatskog sela, zašla u šestu deceniju života. Ostavljena od dece, podrazumeva se otišlih u daleki svet, ona je prinuđena da kako-tako vaspita dvoje svojih unuka i preživi u ludačkom vremenu. Opšte siromaštvo i beda sela pomešani su sa maglovitim predstavama davno prohujalog vremena. Prva ljubav sa studija u Beogradu i uspomene na pobunjenički jun 1968. godine gorko su povezani sa slikom umrlog nasilnog muža i beznađa koje neumitno kruni i jede dušu. Pojava lovca, koji neodoljivo podseća na jednog haškog optuženika, ali i povratak prve ljubavi, u potpunosti će preokrenuti junakinjin život.

Ono što se najpre mora pomenuti, kao i pohvaliti, je autorkin stil. U vremenu dosadne i isprazne književnosti, Vladislava Vojnović nam pokazuje da se o ljudskim sudbinama može pisati mudro, ali u isto vreme i duhovito i blagonaklono. Tome posebno doprinosi tematsko šarenilo. Nalazeći se na ivici melodrame i sentimentalne pripovesti, Vladislava Vojnović uspeva da je sa maestralnim humorom preokrene i učini životnom. Socijalna angažovanost se za čas pretvori u gorku društvenu kritiku. Upravo zahvaljujući tom stilskom balansiranju između suprotstavljenih proznih izraza, autorka uspeva da stvori izuzetan roman.

Vladislava Vojnović je rođena u Beloj Crkvi. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Debituje sa zbirkom pesama „Ženske junačke pesme“, da bi potom usledile zbirke „PeeMeSme“ i „Lovac na grinje“, nagrađene sa nekoliko uglednih književnih priznanja, kao i roman „Lenjinova desnica“. Autor je nekoliko knjiga za decu, od kojih se posebno ističe „Princ od papira“. Roman „Kozje uši“ je bio u užem izboru za „NIN-ovu nagradu“, ali i dobio nagrade „Stevan Sremac“ i „Miroslav Dereta“. Po autorkinom scenariju snimljeni su filmovi „Princ od papira“ i „Kako su me ukrali Nemci“, film „Kozje uši“ je izašao u aprilu 2017. godine, a istoimena mini-serija se prikazivala na kanalu RTS-a.

Priča o banatskoj seljanki Stojanki ponovo je u fokus srpske književnosti vratila selo i to na najlepši mogući način. Na prvom mestu, ono je predstavljeno onakvo jeste. Bez idealizovanja i sentimentalizma, poprilično oporo i teško, i možda baš zbog toga tako vredno. A centar tog sveta u viziji Vladislave Vojnović je Stojanka. Mudrac, onaj životni, koji je spreman da se uhvati u koštac sa brojnim nedaćama, nepravdama i bedom. Posebno je bitno što je lik Stojanke napisan daleko od fatalističkog idealizma, one predstave junaka koji suvereno gazi sve nedaće i odurnu sredinu. Stojanka i jeste takva, ali sa bezbroj dilema, padova i muka. I baš zbog toga je Stojanka toliko draga i bliska svakom čitaocu. Novija srpska literatura sasvim sigurno ne poseduje lik tako blagorodne i mudre, ali u isto vreme i izmučene i stradalne žene. Pišući o Stojankinom životu, Vladislava Vojnović stvara uzvišenu himnu, protkanu sa mnogo mudrosti i humora, srpskom selu, pritom opominjući na njegovu brzu i gotovo nezaustavljivu propast. A takav roman je sasvim sigurno zaslužila jedna zemlja seljaka na brdovitom Balkanu.

Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com