Prikaz knjige „Kraljica Lir i njena deca“: Adam je Evi tražio svoje rebro nazad
Potraga za identiteom žene u antologiji najboljih priča savremenih srpskih spisateljica: „Kraljica Lir i njena deca“ priređivača Ljubice Arsić.
U slučaju antologije najboljih priča savremenih srpskih spisateljica, koja se sredinom ove godine pojavila u izdanju „Lagune“, u okviru edicije „Talasi“, već po naslovu: „Kraljica Lir i njena deca“, priređivača Ljubice Arsić, pripovedača i romanopisca, lako zaključujemo da je glavni kriterijum odabira bio da se samo žene pisci nađu u njoj.
Razloge možemo tražiti svuda, ali jedan od glavnih možda je što se i dan-danas – a zasigurno, i dalje će – rodnoj ravnopravnosti teži samo deklarativno, i na kraju, ugodne li protivurečnosti, uvek – pasivno. Milenijumima obespravljene žene nemaju čestih prilika da iskažu čak ni svoj po pravilu tihi bunt, a kamoli i pobede nametnutu inferiornost. One najmaštovitije, darovite književnice, vrhunske pripovedačice ove antologije, pokušale su da, zajedno sa priređivačem Ljubicom Arsić podignu krajičak istorijskog vela i pokažu deo obraza svoga roda, književno progovarajući pričom.
Strahovi, nemoć, patnje ili ljubavi, nežnost i krhkost ženskog bića, inspirisale su autorke da u svojim ženskim likovima stvore sliku žena boraca za priznavanje i prihvatanje Bogom danog identiteta. Muški likovi su gotovo u podjednakoj meri prisutni, podjednako su glavni likovi kao i ženski, i kao različitosti se sukobljavaju i stvaraju duboko lirske situacije. Ima tu patnje i bola i ljubavi i briga i nežnosti i sukoba, ali i rešenih i neizmirenih, otvorenih, i večno nerešivih pitanja.
Među autorkama odabranih priča su pored već poznatih, u našem književnom prostoru visoko pozicioniranih i nagrađivanih književnica, od Gordane Ćirjanić, Svetlane Velmar-Janković i Vide Ognjenović, i već u predvorju prvog eršalona: Boba Blagojević, Divna Vuksanović i Jelena Lengold, i najmlađe: Mirjana Novaković, Ljiljana Đurđić, Aleksandra Đuričić, koje su se već okitile ponekom književnom nagradom. Životno i stvaralački udaljene po nekoliko decenija, povezuje ih isti problem, pitanje identiteta i suštinske ostvarenosti žene. Zasigurno je po našem mišljenju još autorki zaslužilo da se nađe u antologiji, ali priređivač odabira i izbor je, kao i u svakoj antologiji, ograničen na samu esenciju, odnosno, samu srž određene poetike.
Prva priča Ljudmile Petruševske „Kraljica Lir“ ne pripada opusu srpskih pripovedačica, ali nas uvodi u problematiku antologije. Žensko biće teži slobodi, onoj naivnoj, dečjoj, ali u isto vreme i onoj kosmičkih razmera, van svake kontrole poimanja. Kraljica koja ima apsolutno sve želi da ima i ono što joj ne treba. Iz nekog hira želi da proba da bude siromašna da bi se zabavila. Ali kraljica je kraljica, makar i u ritama, kao što je zlato zlato i u blatu i njena sloboda se na kraju rasplinjuje kao balon od sapunice. Čak ni kraljica ne može biti apsolutno moćna i slobodna, a kamoli obična žena.
Gordana Ćirjanić u priči „Beleg“ u kojoj se opisuje fatalno poznanstvo kamiondžije i autostoperke, preko motiva Erosa i Tanatosa postiže hičkokovski efekat iznenađenja kod čitaoca.
U priči „Minotaur“ Judite Šalgo glavnim likovima, supružnicima u svađi, na promotivnoj večeri, nudi se letovanje u egzotičnoj Grčkoj. Čitalac shvata da su ljubav i mir, sloga i razumevanje najskuplja egzotika.
Motivi insekata leptira i bubašvabe obrađeni su u pripovetkama Vide Ognjenović „Veliki žuti leptir“ i „Bubašvaba“ Bobe Blagojević. Dok je u prvoj leptir predstavljen kao jedini totem i mikrokosmos umno zaostalog dečaka, u drugoj je relativizovan stereotip o odvratnosti bubašvabe, koja autorskom fantastikom postaje čak i neka vrsta anđela čuvara glavnoj junakinji, koja je majka doživljena kao robot, programirana mehanička naprava, koja svakog dana treba da radi jedno te isto, a da je niko ne poima niti doživljava bićem od krvi i mesa kome je potreban bar deo ljubavi koji daje.
Priča „Marama“ Mirjane Mitrović poput „Hiljadu i jedne noći“ priču i pričanje stavlja u istu ravan s ljubavlju i strašću.
Naslov priče „Ne volim te“ Jelene Lengold kod čitaoca budi neku blagu setu jer svako od nas je barem jednom u životu bio nevoljen. Ali upravo ova priča postavlja nam složena pitanja: Da li je ljubav vođenje ljubavi ili su ljubav deca i brak? Da li će lakše preboleti/zaboraviti muško ili žensko? Da li nekadašnji partner može biti stranac ili čak vanzemaljac?
Milica Mičić Dimovska u svojoj priči „U procepu“ ženskom neverstvu dodaje neke druge dimenzije. Kada silom prilika muškarac izgubi svoje žezlo apsolutnog vladara porodičnog doma, ono prelazi u ženske ruke, ali se pretvara u krst za raspeće. Ona će i dalje biti proganjana, ali je epitet bludnice upitan.
Ana Vučković u svojoj „Pepeljugi“ – od bajkovite junakinje stvara antijunakinju, a od Pepeljugine sestre, bajovite antijunakinje – junakinju. Pepeljuga i princ su erotske figure, a Pepeljugina sestra je sklona platonskim maštarenjima. Kao veća grešnica Pepeljuga će proći mnogo lakše nego njena sestra.
Ukratko smo predstavili i ovlaš dotakli samo neke od priča u kojima su obuhvaćeni motivi ljubavi, smrti, strasti, mržnje, patnje i drugi. Žena kao nit povezuje tradicionalno i moderno, Zapad je slobodniji, ali truliji, Istok zatvoreniji, ali sjajniji , ali i jedan i drugi su prožeti ironijom. Socijalni momenat je važan u stvaralaštvu žena pisaca, ali nije i ključan. Kada je narator u priči muškarac, on ne misli kao žena, on se ponaša kao tipičan muškarac, na taj način da je sukob sa ženom neminovan. Ali kada je narator u priči žena, ona nije tipična žena već ideal, idealna majka, idealna ljubavnica, Boginja. U ovoj antologiji dakako nema mesta feminizmu, jer problemi tematike nisu samo unipolarni i muškarac nije degradiran, već je žena osvajač generički predisponirane a oduzete slobode i ravnopravnosti.
Autor: Aleksandar Milenković
U slučaju antologije najboljih priča savremenih srpskih spisateljica, koja se sredinom ove godine pojavila u izdanju „Lagune“, u okviru edicije „Talasi“, već po naslovu: „Kraljica Lir i njena deca“, priređivača Ljubice Arsić, pripovedača i romanopisca, lako zaključujemo da je glavni kriterijum odabira bio da se samo žene pisci nađu u njoj.
Razloge možemo tražiti svuda, ali jedan od glavnih možda je što se i dan-danas – a zasigurno, i dalje će – rodnoj ravnopravnosti teži samo deklarativno, i na kraju, ugodne li protivurečnosti, uvek – pasivno. Milenijumima obespravljene žene nemaju čestih prilika da iskažu čak ni svoj po pravilu tihi bunt, a kamoli i pobede nametnutu inferiornost. One najmaštovitije, darovite književnice, vrhunske pripovedačice ove antologije, pokušale su da, zajedno sa priređivačem Ljubicom Arsić podignu krajičak istorijskog vela i pokažu deo obraza svoga roda, književno progovarajući pričom.
Strahovi, nemoć, patnje ili ljubavi, nežnost i krhkost ženskog bića, inspirisale su autorke da u svojim ženskim likovima stvore sliku žena boraca za priznavanje i prihvatanje Bogom danog identiteta. Muški likovi su gotovo u podjednakoj meri prisutni, podjednako su glavni likovi kao i ženski, i kao različitosti se sukobljavaju i stvaraju duboko lirske situacije. Ima tu patnje i bola i ljubavi i briga i nežnosti i sukoba, ali i rešenih i neizmirenih, otvorenih, i večno nerešivih pitanja.
Među autorkama odabranih priča su pored već poznatih, u našem književnom prostoru visoko pozicioniranih i nagrađivanih književnica, od Gordane Ćirjanić, Svetlane Velmar-Janković i Vide Ognjenović, i već u predvorju prvog eršalona: Boba Blagojević, Divna Vuksanović i Jelena Lengold, i najmlađe: Mirjana Novaković, Ljiljana Đurđić, Aleksandra Đuričić, koje su se već okitile ponekom književnom nagradom. Životno i stvaralački udaljene po nekoliko decenija, povezuje ih isti problem, pitanje identiteta i suštinske ostvarenosti žene. Zasigurno je po našem mišljenju još autorki zaslužilo da se nađe u antologiji, ali priređivač odabira i izbor je, kao i u svakoj antologiji, ograničen na samu esenciju, odnosno, samu srž određene poetike.
Prva priča Ljudmile Petruševske „Kraljica Lir“ ne pripada opusu srpskih pripovedačica, ali nas uvodi u problematiku antologije. Žensko biće teži slobodi, onoj naivnoj, dečjoj, ali u isto vreme i onoj kosmičkih razmera, van svake kontrole poimanja. Kraljica koja ima apsolutno sve želi da ima i ono što joj ne treba. Iz nekog hira želi da proba da bude siromašna da bi se zabavila. Ali kraljica je kraljica, makar i u ritama, kao što je zlato zlato i u blatu i njena sloboda se na kraju rasplinjuje kao balon od sapunice. Čak ni kraljica ne može biti apsolutno moćna i slobodna, a kamoli obična žena.
Gordana Ćirjanić u priči „Beleg“ u kojoj se opisuje fatalno poznanstvo kamiondžije i autostoperke, preko motiva Erosa i Tanatosa postiže hičkokovski efekat iznenađenja kod čitaoca.
U priči „Minotaur“ Judite Šalgo glavnim likovima, supružnicima u svađi, na promotivnoj večeri, nudi se letovanje u egzotičnoj Grčkoj. Čitalac shvata da su ljubav i mir, sloga i razumevanje najskuplja egzotika.
Motivi insekata leptira i bubašvabe obrađeni su u pripovetkama Vide Ognjenović „Veliki žuti leptir“ i „Bubašvaba“ Bobe Blagojević. Dok je u prvoj leptir predstavljen kao jedini totem i mikrokosmos umno zaostalog dečaka, u drugoj je relativizovan stereotip o odvratnosti bubašvabe, koja autorskom fantastikom postaje čak i neka vrsta anđela čuvara glavnoj junakinji, koja je majka doživljena kao robot, programirana mehanička naprava, koja svakog dana treba da radi jedno te isto, a da je niko ne poima niti doživljava bićem od krvi i mesa kome je potreban bar deo ljubavi koji daje.
Priča „Marama“ Mirjane Mitrović poput „Hiljadu i jedne noći“ priču i pričanje stavlja u istu ravan s ljubavlju i strašću.
Naslov priče „Ne volim te“ Jelene Lengold kod čitaoca budi neku blagu setu jer svako od nas je barem jednom u životu bio nevoljen. Ali upravo ova priča postavlja nam složena pitanja: Da li je ljubav vođenje ljubavi ili su ljubav deca i brak? Da li će lakše preboleti/zaboraviti muško ili žensko? Da li nekadašnji partner može biti stranac ili čak vanzemaljac?
Milica Mičić Dimovska u svojoj priči „U procepu“ ženskom neverstvu dodaje neke druge dimenzije. Kada silom prilika muškarac izgubi svoje žezlo apsolutnog vladara porodičnog doma, ono prelazi u ženske ruke, ali se pretvara u krst za raspeće. Ona će i dalje biti proganjana, ali je epitet bludnice upitan.
Ana Vučković u svojoj „Pepeljugi“ – od bajkovite junakinje stvara antijunakinju, a od Pepeljugine sestre, bajovite antijunakinje – junakinju. Pepeljuga i princ su erotske figure, a Pepeljugina sestra je sklona platonskim maštarenjima. Kao veća grešnica Pepeljuga će proći mnogo lakše nego njena sestra.
Ukratko smo predstavili i ovlaš dotakli samo neke od priča u kojima su obuhvaćeni motivi ljubavi, smrti, strasti, mržnje, patnje i drugi. Žena kao nit povezuje tradicionalno i moderno, Zapad je slobodniji, ali truliji, Istok zatvoreniji, ali sjajniji , ali i jedan i drugi su prožeti ironijom. Socijalni momenat je važan u stvaralaštvu žena pisaca, ali nije i ključan. Kada je narator u priči muškarac, on ne misli kao žena, on se ponaša kao tipičan muškarac, na taj način da je sukob sa ženom neminovan. Ali kada je narator u priči žena, ona nije tipična žena već ideal, idealna majka, idealna ljubavnica, Boginja. U ovoj antologiji dakako nema mesta feminizmu, jer problemi tematike nisu samo unipolarni i muškarac nije degradiran, već je žena osvajač generički predisponirane a oduzete slobode i ravnopravnosti.
Autor: Aleksandar Milenković
