Prikaz knjige „Ljudski rod – Kako smo sje*ali sve što smo mogli“
Za sve koji su ikada rekli „Osvrnućemo se jednog dana i siti ćemo se ismejati“ – čak i za one koji nikada nisu izgovorili nešto slično, knjiga Toma Filipsa „Ljudski rod – Kako smo sje*bali sve što smo mogli“, savršeno je štivo. Londonski novinar Filips osvrće se na istoriju ljudskog postojanja da bi proučio neke od katastrofalnih brljotina kojima su ljudi doprineli, kao što su klimatske promene, ratovi, kolonizovanje i još mnogo toga. Glavna tema knjige se bavi „ljudskom najdubljom i najdoslednijom veštinom, sposobnošću da zavaramo sebe, dovodeći se u zabludu sa pričama i iluzijama o onome što zapravo radimo“ i sigurno će da izvuče mnogo smeha od čitaoca.
Počevši sa Lusi, čiji su fosilizovani ostaci upoznali naučnike sa novom vrstom za koju veruju da je karika koja nedostaje u ljudskoj evoluciji iz majmuna; pominjući reku Kajahoga, koja se navodno zapalila; analizirajući čak i Hitlerovu invaziju na Rusiju (repriza Napoleonovog fijaska), Filips koristi brilijantni sarkazam čineći suvoparne istorijske činjenice čilim, informativnim i beskrajno zabavnim. On skida glorifikovane etikete sa priča koje su ispričane tako da racionalizuju i umanje značaj monumentalnih debakala, predstavljajući istoriju onakvom kakva je, u svoj svojoj iščašenoj slavi, kao što je na primer uverenje da je Kristofer Kolumbo krenuo u svoju ekspediciju da bi dokazao ljudima da je svet okrugao: „Skoro svaka obrazovana osoba u Evropi u to vreme (i većina neobrazovanih ljudi) je sasvim dobro znala da je svet okrugao, i znali su to dosta dugo.“
Filips proziva ljude zbog njihovih pohlepe, ističe ljudsku sklonost rasizmu rugajući se najčešće idiotluku racionalizovanja netrpeljivosti – kao što čini opisujući Uskršnja ostrva: „’Sigurno su vanzemaljci to uradili’ neverovatno je popularno i očigledno najracionalnije rešenje zagonetke, kako je moguće da su ne-beli ljudi gradili stvari koje beli ljudi nisu mogli ni da zamisle.“
Oni koji su učestvovali u ratovima sigurno nisu naišli na nešto smešno u njima, ali Filips ne samo da je pronašao način da nas nasmeje, već da nas zasmeje do nekontrolisanog grohota. Priče o ratovima sadrže priču o nemačkoj podmornici U-1206, „jedinom vozilu u Drugom svetskom ratu, koje je uništeno zahvaljujući loše osmišljenog toaleta“, i onu u koja se desila tokom Građanskog rata u Americi, kada su tokom opsade Peterburga, vojnici Unije napali protivnika utrčavajući u veliki krater. „Kada je šok od eksplozije minuo, vojnici Konfederacije su se regrupisali, otkrivši da okružuju ogromnu rupu punu protivnika koji nisu mogli da izađu. Pojačanja Unije su i dalje pristizala i iz nekog razloga su rešili da se pridruže svojim saborcima u krateru.“
Ljudi imaju bogatu istoriju pravljenja gluposti. Ponekad zbog veština koje mi imamo a druge životinje nemaju – otkrivanje šablona, komunikacija, zamišljanje budućnosti – ponekad zbog puke pohlepe, arogancije ili alkohola. Ali bez obzira na razlog, Filips isporučuje priču sa pametnim stilom i živopisnošću, čineći je fascinatnom i zabavnom.
Autor: Jen Forbus
Izvor: shelf-awareness.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Počevši sa Lusi, čiji su fosilizovani ostaci upoznali naučnike sa novom vrstom za koju veruju da je karika koja nedostaje u ljudskoj evoluciji iz majmuna; pominjući reku Kajahoga, koja se navodno zapalila; analizirajući čak i Hitlerovu invaziju na Rusiju (repriza Napoleonovog fijaska), Filips koristi brilijantni sarkazam čineći suvoparne istorijske činjenice čilim, informativnim i beskrajno zabavnim. On skida glorifikovane etikete sa priča koje su ispričane tako da racionalizuju i umanje značaj monumentalnih debakala, predstavljajući istoriju onakvom kakva je, u svoj svojoj iščašenoj slavi, kao što je na primer uverenje da je Kristofer Kolumbo krenuo u svoju ekspediciju da bi dokazao ljudima da je svet okrugao: „Skoro svaka obrazovana osoba u Evropi u to vreme (i većina neobrazovanih ljudi) je sasvim dobro znala da je svet okrugao, i znali su to dosta dugo.“
Filips proziva ljude zbog njihovih pohlepe, ističe ljudsku sklonost rasizmu rugajući se najčešće idiotluku racionalizovanja netrpeljivosti – kao što čini opisujući Uskršnja ostrva: „’Sigurno su vanzemaljci to uradili’ neverovatno je popularno i očigledno najracionalnije rešenje zagonetke, kako je moguće da su ne-beli ljudi gradili stvari koje beli ljudi nisu mogli ni da zamisle.“
Oni koji su učestvovali u ratovima sigurno nisu naišli na nešto smešno u njima, ali Filips ne samo da je pronašao način da nas nasmeje, već da nas zasmeje do nekontrolisanog grohota. Priče o ratovima sadrže priču o nemačkoj podmornici U-1206, „jedinom vozilu u Drugom svetskom ratu, koje je uništeno zahvaljujući loše osmišljenog toaleta“, i onu u koja se desila tokom Građanskog rata u Americi, kada su tokom opsade Peterburga, vojnici Unije napali protivnika utrčavajući u veliki krater. „Kada je šok od eksplozije minuo, vojnici Konfederacije su se regrupisali, otkrivši da okružuju ogromnu rupu punu protivnika koji nisu mogli da izađu. Pojačanja Unije su i dalje pristizala i iz nekog razloga su rešili da se pridruže svojim saborcima u krateru.“
Ljudi imaju bogatu istoriju pravljenja gluposti. Ponekad zbog veština koje mi imamo a druge životinje nemaju – otkrivanje šablona, komunikacija, zamišljanje budućnosti – ponekad zbog puke pohlepe, arogancije ili alkohola. Ali bez obzira na razlog, Filips isporučuje priču sa pametnim stilom i živopisnošću, čineći je fascinatnom i zabavnom.
Autor: Jen Forbus
Izvor: shelf-awareness.com
Prevod: Aleksandar Mandić
