Sećam se dana kada je umrla Margita Stefanović. Tada sam radila u Beti i TV je bio uključen, išao je RTS-ov Dnevnik. Nas nekoliko se muvalo po redakciji, bilo je veče pa nije bilo mnogo posla, kada smo čuli spikera kako priča da je Magi umrla. Jedan kolega je seo da napiše vest a ja sam u tom trenutku shvatila kako je sa njom nestala i jedna era i jedan drugačiji Beograd čijim sam se duhovnim detetom osećala iako sam bila premlada da ga i iskusim. I to dan uoči mog rođendana. Smrt Margite Stefanović je meni lično bila prekretnica ‒ tada sam definitivno odrasla i ostala bez iluzija.

Jako me je bolelo i užasno mi je smetalo crno-belo predstavljanje Magi kao najgore narkomanke i propaliteta i Magi kao najtalentovanije, naivne i nevine žrtve svega što nam se dešavalo od početka devedesetih pa nadalje. Istina nikada nije toliko jednostavna i isključiva i veoma me je obradovala vest da Dušan Vesić, jedan od naših najuticajnijih rok novinara, neko koga izuzetno cenim i poštujem kao novinara i pisca i čoveka i čiju knjigu o Bijelom dugmetu „Šta bi dao da si na mom mjestu“ veoma volim iako grupu i ne toliko, piše biogafiju o Margiti Stefanović. Još kada se ispostavilo da mu je urednik predivni, sjajni Ivan Ivačković, mojoj sreći zaista nije bilo kraja. Znala sam da će njihova saradnja iznedriti odličnu, profesionalnu knjigu.

Ovaj uvod bi trebalo da vas upozori da će moj prikaz Vesićeve „Magi: Kao da je bila nekad“ u izdanju beogradske Lagune biti ličniji nego što je možda OK, ali u pitanju su Magi i EKV i kao nekome ko je rođen u Beogradu, u porodici srednje klase, ko je odrastao na svirkama u SKC-u i Akademiji i na filmovima u Kinoteci i pričama o Beogradu osamdesetih, ovaj prikaz teško da bi mogao da bude manje ličan.

Vesićeva knjiga je tužna ali i poštena priča o predivnoj, prelepoj, pretalentovanoj Margiti Magi Stefanović ali i grupi EKV i Beogradu i njegovom širokom, beskrajno širokom duhu i kulturi ali i njegovom ne tako lepom i širokom naličju. Vesić je brutalno iskren i sa pravom i integritetom svedoka i učesnika piše o muzičkoj sceni tada. Vesić piše i o Jugoslaviji i njenoj srednjoj klasi, Maginim prijateljima, ljubavnicima i saradnicima i upire prstom u sve koji su je iskoristili, koji joj nisu pomogli a mogli su i morali su. Koji su okrenuli glavu kada joj je pomoć bila najpotrebnija.

Njegova Magi nije ni najbolja i najgora već i jedno i drugo i mnogo toga između. Talentovana muzičarka sa apsolutnim sluhom, talentovani arhitekta, članica jednog od najznačajnijih beogradskih bendova ‒ EKV, lepa, pametna, Beograđanka u najboljem smislu te reči, ali i zavisnica koja je u trenucima krize umela da bude opaka i surova i naporna, zavisnica koja je otvorenih očiju ušla u taj svet i koju niko tamo nije na prevaru uvukao. Nesrećna i nesređena ličnost sa traumama iz detinjstva. Bilo bi surovo ali i iskreno reći da nije ni prva ni poslednja koju je majka maltretirala, ali je na njoj tako tananoj i emotivnoj to ostavilo duboke posledice koje su joj obeležile ceo život.

„Magi: Kao da je bila nekad“ je potresna priča o protraćenom životu jedne beskrajno talentovane i lepe i nežne ali i trajno oštećene osobe, priča muzici i kulturi i Beogradu kakav je bio nekad ‒ pre ratova, izbeglica, bede i nemaštine, pre 5. oktobra i neispunjenih obećanja i propuštenih prilika.

„Duboko čestita knjiga“, naveo je Ivačković. To je apsolutno tačno ali je „Magi“ mnogo više od toga, ona je vraćanje moralnog duga svih nas verovatno najvećoj junakinji jugoslovenskog rokenrola o koju su se mnogi ogrešili, spomenik jednom duhu i vremenu i ljubavno pismo magičnoj, misterioznoj, muzikalnoj, misaonoj heroini jednog vremena i duhu jednog grada koji je sa njenom smrću nestao.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik