Mnogo je razloga koji su doprineli da Marija Antoaneta (1755–1793) bude jedna od najtragičnijih i najnepravičnije kažnjenih kraljica u svetskoj istoriji dvorskog života. Zatekla se u Francuskoj u jednom od ključnih trenutaka opšte povesti u vidu Buržoaske revolucije, koja se, umesto u svetlu nadu čovečanstva što je isprva obećavala da će biti, pretvorila u njenu krvavu suprotnost. Za nošenje sa takvim zbivanjima Marija Antoaneta nije imala ni političkog njuha, niti je, čak ni po osamnaestovekovnim merilima, posedovala dovoljno obrazovanja kako bi shvatila šta se tačno oko nje dešava. Taj nedostatak kao da je pokušavala da nadomesti krajnjim praćenjem dvorske i uopšte mode, čime je sebi samo pribavila neformalni status ekstravagantne i rastrošne kaćiperke. A bila je zapravo ispred svog vremena jer je forsirala umetnost, pre svega muzičku, što će zapravo postati dvorski nesporan trend tek od devetnaestog veka. Time je – i ne samo time – „doprinela“ da glasine o njenoj ekscentričnosti dobace do opštih optužbi za lezbijstvo, pa čak i za incest. Bila je nesrećna u privatnom životu, počev od toga što nije želela da je majka Marija Terezija, po ocu kraljica Mađarske a po mužu carica Svetog rimskog carstva, još kao četrnaestogodišnjakinju (!) – iz ličnih diplomatskih razloga – uda u Francuskoj. Sa mužem Lujem XVI je, rđavom braku uprkos, dobila četvoro dece, od kojih je dvoje umrlo izrazito rano…

Scena giljotiniranja Marije Antoanete sažima razloge za njen višestruki peh. Austrija i Francuska su pre njene udaje bile u neprijateljskim odnosima, pa se publika sladila pogubljenjem ne samo ekstravagantne i „incestuozne“ kraljice optužene, između ostalog, za izazivanje revolucije, nego i jedne – Austrijanke. Njeno smaknuće je sa zadovoljstvom posmatrao i sam suprug Luj XVI, očito ne znajući da se potom ni sam baš neće „nanositi glave“.

Sve ovo saznajemo iz potresne biografije „Marija Antoaneta: Životni put“ gotovo pa protagonistkinjine imenjakinje, britanske istoričarke Antonije Frejzer (1932). Autorka odlučno detabuizuje lik svoje junakinje, pri čemu naravno da se, kao skrupulozna istraživačica, ne vodi samo ličnim simpatijama. Hronološku priču, koja počinje rođenjem Marije Antoanete i protiče kroz šest krupnih poglavlja, Frejzerova je protkala mnoštvom povesnih i drugih referenci i nizom fusnota koje pomažu lakšem kontekstualizovanju događaja o kojima čitamo. Time je, iako potresno, štivo u isti mah krajnje uravnoteženo, a o eventualnoj patetici nema ni pomena.

S druge strane, u skladu sa time što Frejzerova nije „samo“ istoričarka nego i spisateljica detektivskih romana, jedna ionako značajna biografija nije ni najmanje lišena intrigantnih opisa punih napetosti. Štaviše, tokom čitanja kao da možemo da osetimo kako se kroki lika povesne junakinje postepeno, do gotovo krajnje opipljivosti, ispunjava krvlju i mesom, a zavidno proučeni dvorski i okolni život dobija na reljefnosti. Sve jači utisak o blizini protagonistkinje zaokružen je time što je njena nesrećna sudbina sama po sebi prožeta aluzijama na savremene pojave, poput opšteg donošenja negativnog suda o ličnosti samo na osnovu toga što mnogo puta ponovljenu laž o njoj oni manje prosvećeni počinju da shvataju kao istinu, a što, po pravilu, nosi nesrećne posledice.

Autor: Domagoj Petrović