Prikaz knjige „Moj dan u drugoj zemlji: Priča o demonima“ Petera Handkea
Njegov prvi roman objavljen je 1966. godine. Iste godine premijeru je doživeo njegov danas legendarni komad „Psovanje publike“. Od tada je objavio bezbroj komada, romana, pesama i kratkih priča. Zbog knjige „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“ optužen je da negira zločine počinjene u građanskom ratu u nekadašnjoj Jugoslaviji i staje na stranu Srbije. Govorimo, naravno, o Peteru Handkeu, kontroverznom piscu kome je 2019. godine dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Pred nama se sada nalazi njegovo novo delo, knjiga pod naslovom „Moj dan u drugoj zemlji“.
Iza maske pripovedača se, kao što smo već odavno navikli, krije sam autor. I ovu najnoviju inkarnaciju odaju filigranski jezik, prepoznatljivi način razmišljanja i sirove emocije. Handke već decenijama živi u staroj (neki bi rekli „ukletoj“) kući u Šavilu kod Pariza i posebnu naklonost gaji prema stablima jabuke koja krase njegov pomalo zapušteni vrt. U jednom od prethodnih romana pratio je „kradljivicu voća“, a ovog puta predstavlja nam se u ulozi „voćara“ koji prepričava jednu epizodu iz svog života. On ovu pripovest naziva „pričom o demonima“, ali mi bismo je mogli nazvati i pričom o buđenju, prosvetljenju i iskupljenju.
Handkeov junak na početku knjige objašnjava da je jedan deo života proveo u stanju psihičkog rastrojstva. On se tog perioda praktično uopšte ne seća i sve što zna o svojim postupcima čuo je od sestre i ostalih ljudi u selu. Od njih je saznao da je u to vreme bio opsednut „ne samo jednim nego raznim, mnogim, čak bezbrojnim demonima“, da je napustio porodičnu kuću i preselio se u šator koji je podigao na starom groblju, da je svojim izgledom plašio seosku decu, da se izražavao nerazgovetno, vikao, vređao seljake i držao im predavanja o svemu i svačemu. Tokom dana je lutao po selu i okolini, a noći provodio na groblju, boreći se sa košmarima. A onda je jednog dana na obali obližnjeg jezera ugledao nekoliko muškaraca koji su izvlačili čamac iz vode. Među njima je bio čovek koji ga je pogledao kako ga „niko nikad nije pogledao“ – i demoni su u tom trenutku nestali kao rukom odneseni. „Tako sam se, oslobođen svojih demona, zaputio u drugu zemlju na drugoj strani jezera.“
Kako bi čitalac uopšte trebalo da shvati ovu biblijskim metaforama nabijenu priču? Možda kao prikrivenu autobiografiju? Ili kao ironičnu literarnu igru? Neće pogrešiti onaj ko u glasu agresivnog demona prepozna drskog mladića koji je svoje daleko iskusnije kolege iz Grupe 47 optužio za „deskriptivnu impotenciju“ i pozorišnu javnost digao na noge svojim „Psovanjem publike“. Obratite li pažnju na kroz tekst nehajno razbacane jezičke putokaze, primetićete da pokazuju u pravcu „Ogleda o džuboksu“, „Golmanovog straha od penala“, „Istorije olovke“, „Ogleda o umoru“, „Stršljenova“, „Kradljivice voća“, „Kratkog pisma za dugi rastanak“, „Moje godine u Ničijoj uvali“.
Knjiga se može čitati i kao izveštaj o samooslobođenju, kao priča o gresima mladosti i spoznajama starosti, kao želja da se zbaci teret sa leđa, da se postane neko drugi i – u nekoj drugoj zemlji, makar samo na jedan dan – počne iz početka. Čitaocu se jedno vreme čini da će voćar-pripovedač u „drugoj zemlji“ pronaći mir, priznati svoje greške i pokajati se za grehe. „Samo ne kući. Nikada više kući!“, izgovara on u ime pisca koji je nekada davno pobegao iz svoje alpske domovine i pronašao raj u predgrađu Pariza, gde danas u trenucima odmora prikuplja i ljušti jabuke. On se u snu ipak vraća kući i iako je potresen prizorom koji vidi u ogledalu, ne dozvoljava sebi da klone duhom – u njemu još uvek ima „neiskorenjivog otpora“, bez koga ne bi bilo ničeg osim „večito bezdušnog bića“. Pred nama u tom trenutku uskrsava nestašni vragolan koji od nas traži da gradimo kule u vazduhu i dodamo malo začina svome životu i šeretski pita: „Jeste li svi tu?“ „Naravno da smo tu!“, želimo da odgovorimo Handkeu, ali i da mu postavimo pitanje: „A gde si i ko si zapravo ti?“ Mi to još uvek ne znamo, a verovatno nikada nećemo ni saznati.
Autor: Frank Ditšrajt
Izvor: rbb-online.de
Prevod: Jelena Tanasković
Iza maske pripovedača se, kao što smo već odavno navikli, krije sam autor. I ovu najnoviju inkarnaciju odaju filigranski jezik, prepoznatljivi način razmišljanja i sirove emocije. Handke već decenijama živi u staroj (neki bi rekli „ukletoj“) kući u Šavilu kod Pariza i posebnu naklonost gaji prema stablima jabuke koja krase njegov pomalo zapušteni vrt. U jednom od prethodnih romana pratio je „kradljivicu voća“, a ovog puta predstavlja nam se u ulozi „voćara“ koji prepričava jednu epizodu iz svog života. On ovu pripovest naziva „pričom o demonima“, ali mi bismo je mogli nazvati i pričom o buđenju, prosvetljenju i iskupljenju.
Handkeov junak na početku knjige objašnjava da je jedan deo života proveo u stanju psihičkog rastrojstva. On se tog perioda praktično uopšte ne seća i sve što zna o svojim postupcima čuo je od sestre i ostalih ljudi u selu. Od njih je saznao da je u to vreme bio opsednut „ne samo jednim nego raznim, mnogim, čak bezbrojnim demonima“, da je napustio porodičnu kuću i preselio se u šator koji je podigao na starom groblju, da je svojim izgledom plašio seosku decu, da se izražavao nerazgovetno, vikao, vređao seljake i držao im predavanja o svemu i svačemu. Tokom dana je lutao po selu i okolini, a noći provodio na groblju, boreći se sa košmarima. A onda je jednog dana na obali obližnjeg jezera ugledao nekoliko muškaraca koji su izvlačili čamac iz vode. Među njima je bio čovek koji ga je pogledao kako ga „niko nikad nije pogledao“ – i demoni su u tom trenutku nestali kao rukom odneseni. „Tako sam se, oslobođen svojih demona, zaputio u drugu zemlju na drugoj strani jezera.“
Kako bi čitalac uopšte trebalo da shvati ovu biblijskim metaforama nabijenu priču? Možda kao prikrivenu autobiografiju? Ili kao ironičnu literarnu igru? Neće pogrešiti onaj ko u glasu agresivnog demona prepozna drskog mladića koji je svoje daleko iskusnije kolege iz Grupe 47 optužio za „deskriptivnu impotenciju“ i pozorišnu javnost digao na noge svojim „Psovanjem publike“. Obratite li pažnju na kroz tekst nehajno razbacane jezičke putokaze, primetićete da pokazuju u pravcu „Ogleda o džuboksu“, „Golmanovog straha od penala“, „Istorije olovke“, „Ogleda o umoru“, „Stršljenova“, „Kradljivice voća“, „Kratkog pisma za dugi rastanak“, „Moje godine u Ničijoj uvali“.
Knjiga se može čitati i kao izveštaj o samooslobođenju, kao priča o gresima mladosti i spoznajama starosti, kao želja da se zbaci teret sa leđa, da se postane neko drugi i – u nekoj drugoj zemlji, makar samo na jedan dan – počne iz početka. Čitaocu se jedno vreme čini da će voćar-pripovedač u „drugoj zemlji“ pronaći mir, priznati svoje greške i pokajati se za grehe. „Samo ne kući. Nikada više kući!“, izgovara on u ime pisca koji je nekada davno pobegao iz svoje alpske domovine i pronašao raj u predgrađu Pariza, gde danas u trenucima odmora prikuplja i ljušti jabuke. On se u snu ipak vraća kući i iako je potresen prizorom koji vidi u ogledalu, ne dozvoljava sebi da klone duhom – u njemu još uvek ima „neiskorenjivog otpora“, bez koga ne bi bilo ničeg osim „večito bezdušnog bića“. Pred nama u tom trenutku uskrsava nestašni vragolan koji od nas traži da gradimo kule u vazduhu i dodamo malo začina svome životu i šeretski pita: „Jeste li svi tu?“ „Naravno da smo tu!“, želimo da odgovorimo Handkeu, ali i da mu postavimo pitanje: „A gde si i ko si zapravo ti?“ Mi to još uvek ne znamo, a verovatno nikada nećemo ni saznati.
Autor: Frank Ditšrajt
Izvor: rbb-online.de
Prevod: Jelena Tanasković
