Prikaz knjige „Nestrpljivo srce“: Književni praznik za jezičke sladokusce
Roman „Nestrpljivo srce“ čuvenog austrijskog pisca Štefana Cvajga, koji je između dva svetska rata bio najprevođeniji književnik na svetu, i to posve zasluženo, najduži je njegov roman, ujedno i jedini koji je u celosti završio. Poznatiji po svojim nezaboravnim pripovetkama, novelama i istorijskim knjigama o čuvenim vladarima, nije se toliko posvećivao dužim formama. Laguna je izabrala dobar trenutak za objavljivanje ove knjige, jer je ona trenutno aktuelna zbog filmske adaptacije („Poljubac“, 2022) koju je pre dve godine uradio fantastični danski oskarovac Bile August s predivnim Esbenom Smedom u glavnoj ulozi, pobravši mnogobrojne nagrade na filmskim festivalima. Neprevaziđeni majstor za dočaravanje najfinijih unutrašnjih nijansi i nemira kojima nenadmašno gradi karakter svojih likova i oslikava njihovu psihu iz svih mogućih uglova, Cvajg nam ovde donosi tragičnu priču o neuzvraćenoj ljubavi, časti i buđenju lažne nade.
Cvajg priču postavlja u okvire glomazne i moćne austrougarske armije, koja je bila uređena po vrlo posebnim i vrlo strogim pravilima: kako bi se izdvojili od ostatka naroda kao klasa za sebe, vojnici nisu smeli da nose civilnu odeću čak ni kada su bili van dužnosti, i morali su da se drže detaljno ustanovljenog moralnog kodeksa koji je među njima stvarao jedinstvo toliko potrebno na bojnom polju, ali je u svojoj nemilosrdnoj strogosti isto tako izazivao i sukobe među njima. Da bi se u carstvu sastavljenom od međusobno nimalo bliskih naroda (setimo se samo Crnjanskog i njegovih „Seoba“) stvorio bratski osećaj, vojnici međusobno jedan drugome nisu persirali, čak i ako se uopšte nisu poznavali, jer ih je povezivalo vojničko zajedništvo i osećaj dužnosti. U takvom sistemu vojnički ugled, čast i reputacija predstavljaju za pojedinca suštinu postojanja.
Upravo u takvom suspregnutom, turobnom i surovom okruženju zasnovanom na rutini zatičemo našeg junaka, stasitog mladog konjičkog potporučnika Antona Hofmilera koji, da bi dao sebi oduška od naporne i bezosećajne vojničke svakodnevice, prihvata poziv na zabavu kod lokalnog mađarskog velikaša. Veličanstvenom rečenicom i bogatim jezikom ispunjenim nadasve ugodnim i vispreno skrojenim metaforama, Cvajg nam, čuven po svojoj toplini i humanosti koje odišu iz svakog njegovog pasusa, čak i sporedne i epizodne likove toliko živopisno opisuje da oni ostaju trajno urezani u pamćenju. Niko svoje likove tako bravurozno ne sazda kao Cvajg. Kao i zbirku pripovedaka „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče“, koju je potpuno spektakularno prevela izvanredna Drinka Gojković, i ovo nam Cvajgovo delo Laguna daje u briljantnom starom prevodu Kaćuše Maletin Avakumović. Oba prevoda su sami po sebi književna majstorija i svaka je Cvajgova rečenica književni praznik za jezičke sladokusce.
Pokušavajući da piscu, kojeg je u kasnijim godinama sreo u bečkoj mehani, objasni zbog čega smatra da nije zaslužio najviši vojni orden koji ga okačen na grudima pretvara u hodajući spomenik, naš junak nam priča kako je nakon veličanstvene gozbe kod bogatog Kekešfalve, ponet dobrim pićem, prešao na valcer i, kako lepi maniri nalažu, prišao njegovoj ćerci da je iz uljudnosti zamoli za ples ne znajući da je ona nepokretna. Ona doživljava emotivni slom, on osramoćen beži iz kuće. Gonjen čašću, sramotom, ali i sažaljenjem, Anton kasnije postaje prijatelj obogaljene Edite. Cvajg nam kao najbolji psiholog među piscima do najtananijih tančina opisuje unutrašnja previranja postiđenog potporučnika, ali i labilnu i živčanim ispadima sklonu prirodu oduzete devojke koja, usamljena i nenaviknuta na pažnju mlade gospode, njegovo prijateljstvo po sopstvenom nahođenju tumači kao ljubav. Međutim, kada Anton u strahu od ismevanja kolega i gubljenja autoriteta odlučuje da se povuče, priča bi mogla da dobije neočekivano tragičan kraj. Čitaoci će ga doživeti posebno emotivno, jer nas Cvajg, dok do detalja ogoljeva misli i duhovno biće naših junaka, tera da se u potpunosti, gotovo bolno, vežemo za njegove likove i suštinski i posve ljudski saživimo s njima.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Cvajg priču postavlja u okvire glomazne i moćne austrougarske armije, koja je bila uređena po vrlo posebnim i vrlo strogim pravilima: kako bi se izdvojili od ostatka naroda kao klasa za sebe, vojnici nisu smeli da nose civilnu odeću čak ni kada su bili van dužnosti, i morali su da se drže detaljno ustanovljenog moralnog kodeksa koji je među njima stvarao jedinstvo toliko potrebno na bojnom polju, ali je u svojoj nemilosrdnoj strogosti isto tako izazivao i sukobe među njima. Da bi se u carstvu sastavljenom od međusobno nimalo bliskih naroda (setimo se samo Crnjanskog i njegovih „Seoba“) stvorio bratski osećaj, vojnici međusobno jedan drugome nisu persirali, čak i ako se uopšte nisu poznavali, jer ih je povezivalo vojničko zajedništvo i osećaj dužnosti. U takvom sistemu vojnički ugled, čast i reputacija predstavljaju za pojedinca suštinu postojanja.
Upravo u takvom suspregnutom, turobnom i surovom okruženju zasnovanom na rutini zatičemo našeg junaka, stasitog mladog konjičkog potporučnika Antona Hofmilera koji, da bi dao sebi oduška od naporne i bezosećajne vojničke svakodnevice, prihvata poziv na zabavu kod lokalnog mađarskog velikaša. Veličanstvenom rečenicom i bogatim jezikom ispunjenim nadasve ugodnim i vispreno skrojenim metaforama, Cvajg nam, čuven po svojoj toplini i humanosti koje odišu iz svakog njegovog pasusa, čak i sporedne i epizodne likove toliko živopisno opisuje da oni ostaju trajno urezani u pamćenju. Niko svoje likove tako bravurozno ne sazda kao Cvajg. Kao i zbirku pripovedaka „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče“, koju je potpuno spektakularno prevela izvanredna Drinka Gojković, i ovo nam Cvajgovo delo Laguna daje u briljantnom starom prevodu Kaćuše Maletin Avakumović. Oba prevoda su sami po sebi književna majstorija i svaka je Cvajgova rečenica književni praznik za jezičke sladokusce.
Pokušavajući da piscu, kojeg je u kasnijim godinama sreo u bečkoj mehani, objasni zbog čega smatra da nije zaslužio najviši vojni orden koji ga okačen na grudima pretvara u hodajući spomenik, naš junak nam priča kako je nakon veličanstvene gozbe kod bogatog Kekešfalve, ponet dobrim pićem, prešao na valcer i, kako lepi maniri nalažu, prišao njegovoj ćerci da je iz uljudnosti zamoli za ples ne znajući da je ona nepokretna. Ona doživljava emotivni slom, on osramoćen beži iz kuće. Gonjen čašću, sramotom, ali i sažaljenjem, Anton kasnije postaje prijatelj obogaljene Edite. Cvajg nam kao najbolji psiholog među piscima do najtananijih tančina opisuje unutrašnja previranja postiđenog potporučnika, ali i labilnu i živčanim ispadima sklonu prirodu oduzete devojke koja, usamljena i nenaviknuta na pažnju mlade gospode, njegovo prijateljstvo po sopstvenom nahođenju tumači kao ljubav. Međutim, kada Anton u strahu od ismevanja kolega i gubljenja autoriteta odlučuje da se povuče, priča bi mogla da dobije neočekivano tragičan kraj. Čitaoci će ga doživeti posebno emotivno, jer nas Cvajg, dok do detalja ogoljeva misli i duhovno biće naših junaka, tera da se u potpunosti, gotovo bolno, vežemo za njegove likove i suštinski i posve ljudski saživimo s njima.
Autor: Miroslav Bašić Palković
