Svako ko je živeo u diktaturi ili u ratu a da nije pristalica militantn(ij)e strane u sukobu, dobro zna šta znači unutrašnji egzil: saznanje do juče poznatog i prihvatljivog prostora za život kao sredine koja pokazuje svoje do tada skrivene ružne crte što se ispostavljaju kao dominantne, a u kojoj osoba nekako mora da nastavi život. Takva je Venecuela Uga Čaveza, koju u svom prvencu opisuje mlada i svetski uspešna autorka Karina Sains Borgo. (Roman je preveden na preko dvadeset jezika još pre nego što je izašla njegova izvorna verzija na španskom.) U do juče dragoj a sada nemilosrdnoj sredini, tridesetosmogodišnjoj glavnoj junakinji se događa, narativno diskretno uvezan, trostruki identitetski slom: ne samo da nestaje država kakvu ona poznaje, nego i njena majka (koja umire) i, u praktičnom smislu, stan u kojem je živela (i koji je zauzeo izvesni Jurišni odred žena).

Na srazmerno malom broju stranica, inače jednostavno pisan, roman uspeva da upečatljivo udomi i razradi krupne motive poput krize identiteta, posvemašnje mržnje i surevnjivosti i mnoštva novonastalih ludila, depresija, osveta, perverzija i tragedija omogućenih opštim padom kvaliteta života i njegovim daljim survavanjem. Međutim, nije sve tako crno: baš kada čitaocu može da se učini da iz ambijenta koji Sains Borgo opisuje nema nikakvog izlaza, iskrsnu osvežavajuće scene iz prošlosti glavne junakinje i pripovedačice u Okumareu de la Kosta, turističkom gradiću na Karipskom moru, u kojem su istoimene majka i kćerka (Adelaida) provodile vreme sa svojim najbližnim srodnicama. U odnosu na dane koji u glavnom gradu Venecuele, Karakasu, protiču u bitkama između mladih koji se bune protiv vlade i krvave represije koju nad njima sprovode policija i paravojne formacije, dani provedeni u Okumareu deluju kao izrazito prijatna kontrastna slika. Valja istaći kako u tom smislu autorka vrlo dozirano i umešno koristi tehniku flešbeka.

Izlaz koji Sains Borgo nudi čitaocu poistovećenom sa njenom glavnom junakinjom, jeste i dramaturški: posle smrti, majčine sahrane i nemogućnosti da uđe u sopstveni stan, Adelaida Falkon nastoji da se obrati za pomoć susetki Aurori Peralti, zvanoj Špankinjina kćerka, kako u izvornom izdanju i glasi naslov ovog romana. Što ima i zanimljivu političku konotaciju: dok je Španija bila pod Frankovom diktaturom, Venecuela je bila demokratija; više od dvadesetak godina pošto je prva država ponovo postala demokratska, druga se pretvorila u totalitarnu zemlju koja se, u tom ključu, može čitati kao: Špankinjina kćerka.

Međutim, Aurora Peralta je mrtva, ali je za sobom ostavila priliku da dobije španski pasoš. Adelaida se nalazi pred iskušenjem da li da zameni svoj identitet za onaj pokojne susetke i tako se izbavi iz pakla diktature. Ovakvim momentom teksta ne samo da dramaturški jača roman, nego se motivi poput unutrašnjeg egzila, mržnje ili tragedije ponovo preispituju odnosno nadopunjuju. Pitanje identiteta se ovim pak u potpunosti zaokružuje. Iako vrlo upečatljiva, društvena kritika je ipak diskretna: roman nije fokusiran na političke događaje nego na jedan život udaljen od politike koji je ona uspela gotovo u potpunosti da promeni.

Autor: Domagoj Petrović