Prikaz knjige „Odsev“
Glavni junak knjige o kojoj nameravam da pišem rođen je 1964. u kojoj bih volela da sam se rodila, ali kosmos je hteo da moja roda ipak dođe dekadu kasnije. Stalno razmišljam koliko bi mi život bio bolji da sam bila dvadesetogodišnjakinja osamdesetih, umesto devedesetih i eto, ako ima jedna stvar koju bih promenila da mogu, osim što bih sigurno studirala medicinu – to bi bilo da sam se samo rodila deset godina ranije.
Ovih dana čitala sam novu knjigu Duleta Nedeljkovića „Odsev“. Već sam pisala kako mi je autor beskrajno gotivan, jer je bio stjuard i radio na radiju, a sad bih dodala da sam u međuvremenu, pošto smo prijatelji na društvenim mrežama, spoznala da ima i neverovatno simpatičnu porodicu, koju očigledno mnogo voli, da ne neguje političku korektnost i da se sa većinom njegovih statusa slažem, da navija za Zvezdu (a to je meni porodično nasleđe, šta više, tata mi se zove isto kao Kule, zbog čega smo, kao i zbog fizičke sličnosti, kasnih sedamdesetih imali VIP tretman gde god da se pojavimo) a i pročitala sam sve njegove knjige, za koje bih rekla da ih s neverovatnom lakoćom piše, možda grešim, ali toliko se lako čitaju (što je u mom univerzumu najveća vrednost) da se eto usuđujem da zamišljam kako same iskaču na papir.
Usudiću se da mislim i da je „Odsev“ najbolja ili makar meni njegova najdraža knjiga do sada, a evo i zašto. Prvo, lepa je nekako, ovo sad baš zvuči glupo, ali zaista nemam bolju reč da opišem prvo što mi pada na pamet. Ima likove s kojima lako možete da se poistovetite, posebno ako ste rođeni u Jugoslaviji. Brzo ćete je pročitati, ja sam je smlatila za dve večeri, i bilo mi je teško da prestanem, vrlo je uzbudljiva. Opet o likovima – to su ljudi koje, ako živite u Beogradu – poznajete ili znate za njih. Ne kažem poznati, već eto tako ljudi koje ne možete da mimoiđete. I ljudi kojima ste sigurno malo zavideli na „lakoći življenja“. Ima i delove koji se dešavaju u inostranstvu, pa je i edukativna – saznaćete svašta o Londonu i Los Anđelesu, dva grada u kojima nisam bila jer nisam htela, a sad sam još sigurnija da niti ću. Ima i scenu sa „lajf koučom“ koju mogu da „potpišem“. Ima zanimljivog o pilotima i letenju – znate, ja nikada nisam želela da radim u avionu, ali što volim da letim, pa to je čudo jedno, leba ne bih jela samo da kupim avio kartu i da je prevoz do aerodroma zgodniji, ja bih kao sin glavnog junaka sigurno išla da gledam kako poleću avioni. Ima i o radiju (na kom sam ja, nekad davno radila, i da je to iole bolje plaćeno evo lepo nikada ne bih pomislila na bilo koji drugi posao). Ima naravno i nekih mana, ali takva sam vam ja – kad mi se nešto dopadne, onda su mi nedostaci simpatični, a kad mi se nešto ne sviđa, onda kao stenica vršim forenzičku analizu i najmanje greške. Inače nisam teška osoba ni nadžakasta po prirodi, već eto samo kad gledam neki film ili čitam nešto pa uočim „materijalnu“ grešku malkice podivljam. Ovde nisam primetila ništa tako, jedino mi bi čudno što je u jednom poglavlju glavna junakinja završila fakultet i uveliko radi a u sledećem opet studira, ali možda su postdiplomske. U ostale stvari – džeparoše, LA, London, lake droge i muziku ne razumem se toliko da bih mogla da palamudim. Možda bih mogla da prisviram da su neki likovi prošli kroz knjigu eto onako, kao mačka repom – ali posle sam razmišljala – zar nije tako i u životu? I zašto bi u svemu što izađe u knjizi moralo da se traži neko dublje značenje, neka suštinska veza? Dodala bih još da sam malo i plaknula na kraju.
Ponovo bih pohvalila politički nekorektan žargon (šiptari, ganke…) ali tako smo mi govorili i da se ne pravimo ludi – još uvek govorimo, to jest makar ja, a kad sam poslednji put proveravala i dalje sam bila fina osoba koja nikome ne želi zlo čak i kad ga naziva društveno neprihvatljivim nadimkom za dotičnu nacionalnu manjinu ili većini ili kako god se sad to zove.
I ima tu još mnogo detalja koji mi se sviđaju, ali uveliko bih razgolitila radnju, što se ovde na blogu ne radi, pa ne bilo vam teško, kupite, pozajmite, pročitajte. Izdavač je Laguna i bez popusta košta 799 dinara. Tri pakovanja cigareta. Ništa takoreći.
Meni grešnoj se ova knjiga dakle sviđa, ako ste literarna džamahirija, možda ćete imati izvesnih zamerki, ali ako niste ima da se slatko načitate kad vam kažem. Samo još ovo – malo je krugodvojkaška, drinkopavlovićevska. Možda ako ste recimo iz Novog Sada neke stvari nećete razumeti kao što ja i dalje ne razumem šta vam tačno dođe gornjak. Nema ljutiš.
Autor: Vera Aćimović
Izvor: knjigofilija.com
Ovih dana čitala sam novu knjigu Duleta Nedeljkovića „Odsev“. Već sam pisala kako mi je autor beskrajno gotivan, jer je bio stjuard i radio na radiju, a sad bih dodala da sam u međuvremenu, pošto smo prijatelji na društvenim mrežama, spoznala da ima i neverovatno simpatičnu porodicu, koju očigledno mnogo voli, da ne neguje političku korektnost i da se sa većinom njegovih statusa slažem, da navija za Zvezdu (a to je meni porodično nasleđe, šta više, tata mi se zove isto kao Kule, zbog čega smo, kao i zbog fizičke sličnosti, kasnih sedamdesetih imali VIP tretman gde god da se pojavimo) a i pročitala sam sve njegove knjige, za koje bih rekla da ih s neverovatnom lakoćom piše, možda grešim, ali toliko se lako čitaju (što je u mom univerzumu najveća vrednost) da se eto usuđujem da zamišljam kako same iskaču na papir.
Usudiću se da mislim i da je „Odsev“ najbolja ili makar meni njegova najdraža knjiga do sada, a evo i zašto. Prvo, lepa je nekako, ovo sad baš zvuči glupo, ali zaista nemam bolju reč da opišem prvo što mi pada na pamet. Ima likove s kojima lako možete da se poistovetite, posebno ako ste rođeni u Jugoslaviji. Brzo ćete je pročitati, ja sam je smlatila za dve večeri, i bilo mi je teško da prestanem, vrlo je uzbudljiva. Opet o likovima – to su ljudi koje, ako živite u Beogradu – poznajete ili znate za njih. Ne kažem poznati, već eto tako ljudi koje ne možete da mimoiđete. I ljudi kojima ste sigurno malo zavideli na „lakoći življenja“. Ima i delove koji se dešavaju u inostranstvu, pa je i edukativna – saznaćete svašta o Londonu i Los Anđelesu, dva grada u kojima nisam bila jer nisam htela, a sad sam još sigurnija da niti ću. Ima i scenu sa „lajf koučom“ koju mogu da „potpišem“. Ima zanimljivog o pilotima i letenju – znate, ja nikada nisam želela da radim u avionu, ali što volim da letim, pa to je čudo jedno, leba ne bih jela samo da kupim avio kartu i da je prevoz do aerodroma zgodniji, ja bih kao sin glavnog junaka sigurno išla da gledam kako poleću avioni. Ima i o radiju (na kom sam ja, nekad davno radila, i da je to iole bolje plaćeno evo lepo nikada ne bih pomislila na bilo koji drugi posao). Ima naravno i nekih mana, ali takva sam vam ja – kad mi se nešto dopadne, onda su mi nedostaci simpatični, a kad mi se nešto ne sviđa, onda kao stenica vršim forenzičku analizu i najmanje greške. Inače nisam teška osoba ni nadžakasta po prirodi, već eto samo kad gledam neki film ili čitam nešto pa uočim „materijalnu“ grešku malkice podivljam. Ovde nisam primetila ništa tako, jedino mi bi čudno što je u jednom poglavlju glavna junakinja završila fakultet i uveliko radi a u sledećem opet studira, ali možda su postdiplomske. U ostale stvari – džeparoše, LA, London, lake droge i muziku ne razumem se toliko da bih mogla da palamudim. Možda bih mogla da prisviram da su neki likovi prošli kroz knjigu eto onako, kao mačka repom – ali posle sam razmišljala – zar nije tako i u životu? I zašto bi u svemu što izađe u knjizi moralo da se traži neko dublje značenje, neka suštinska veza? Dodala bih još da sam malo i plaknula na kraju.
Ponovo bih pohvalila politički nekorektan žargon (šiptari, ganke…) ali tako smo mi govorili i da se ne pravimo ludi – još uvek govorimo, to jest makar ja, a kad sam poslednji put proveravala i dalje sam bila fina osoba koja nikome ne želi zlo čak i kad ga naziva društveno neprihvatljivim nadimkom za dotičnu nacionalnu manjinu ili većini ili kako god se sad to zove.
I ima tu još mnogo detalja koji mi se sviđaju, ali uveliko bih razgolitila radnju, što se ovde na blogu ne radi, pa ne bilo vam teško, kupite, pozajmite, pročitajte. Izdavač je Laguna i bez popusta košta 799 dinara. Tri pakovanja cigareta. Ništa takoreći.
Meni grešnoj se ova knjiga dakle sviđa, ako ste literarna džamahirija, možda ćete imati izvesnih zamerki, ali ako niste ima da se slatko načitate kad vam kažem. Samo još ovo – malo je krugodvojkaška, drinkopavlovićevska. Možda ako ste recimo iz Novog Sada neke stvari nećete razumeti kao što ja i dalje ne razumem šta vam tačno dođe gornjak. Nema ljutiš.
Autor: Vera Aćimović
Izvor: knjigofilija.com
