Prikaz knjige „Ogroman svet“: Ludo putovanje kroz čula
Već hiljadama godina čovečanstvo nastoji da sistematski prouči životinjski svet, ali je i dalje daleko od toga. Razlog za to nalazi se u našoj antropocentričnoj sklonosti da, ohrabreni razvijenim sistemom govora ili razvojem tehnologije, druga bića smatramo nižim od sebe i posmatramo ih kroz merila koja važe za ljude.
Ali kako bi na osnovu parametara za vrednovanje i posmatranje čoveka moglo da se zaključi nešto o drugim bićima? Naročito o životinjama, s obzirom na to da, kako piše britanski publicista malezijskog porekla i dobitnik Pulicerove nagrade Ed Jang (1981), neke od njih „imaju oči na polnim organima, uši na kolenima, nos na udovima i jezik svuda po koži“. Samim tim, sistem funkcionisanja njihovih čula sasvim je drugačiji od ljudskog. S druge strane, pojedine životinje poseduju perceptivne moći značajno veće od ljudskih: na primer, psi, pa i slonovi, znatno su bolji u olfaktornosti (kapacitetu čula mirisa); pojedine ptice ili leptiri, pa i mravi, što se pojedinih segmenata vida tiče; neki glodari mogu neuporedivo duže da izdrže bez vazduha nego ljudi; a insekti, poput bubašvabe, gusenice i bogomoljke, nesravnjeno bolje podnose bol; pojedine ribe u stanju su da proizvode električnu energiju; a za ono za šta se mi služimo kompasom, već milionima godina morske kornjače, langosti, ptice pevačice i brojne druge živuljke koriste Zemljina magnetna polja.
Da se ne shvati pogrešno, „Ogroman svet“ ni slučajno nije knjiga čija je poenta u tome da autor eventualno pokušava da kaže da su ova ili ona živa bića inferiorna ili superiorna u odnosu na čoveka. Stvar je o tome da su – drugačija. Kako bi razlike bile plastičnije približene čitaocu, knjiga obiluje grafikonima i kvalitetnim fotografijama. Među najznačajnim pak sličnostima ljudi i drugih životinja [sic] jeste ta da umišljaju da je njihov umvelt (što na nemačkom znači životna sredina ali se u ovom kontekstu koristi u značenju „perceptivni svet“) jedini postojeći. U oba slučaja ono što se doživljava svetom samo je deo mnogo veće celine.
Kako bi se moći perceptivnih saznanja uvećale a ona bila preciznija, autor predlaže da se listi od pet tradicionalnih čula do kojih je došao Aristotel pridoda još nekoliko njih, kao što su propiocepcija, osećaj položaja sopstvenog tela koji je, prema Jangu, drugačiji od čula dodira u koje se (za sada) ova ubraja, ili osećaj za ravnotežu, povezan koliko za poslednje spomenuto, toliko i za čulo vida.
S obzirom na novine koje nudi, Ed Jang je prilično skroman, u smislu da za ono što piše ume da ustvrdi kako „prethodni pasus liči na tekst iz nekog srednjoškolskog udžbenika“ i skrupulozno imenuje (neiz)brojne stručnjake koji su do sada najznačajniji za pojedine od spominjanih oblasti. Među njima su Bets Rasmusen, Jakob fon Ikskil, Dan-Erik Nilson, Čarls Skot Šerington, Rodžer Pejn itd. Ako nekom padne na pamet da se Jang možda previše oslanja na doprinose drugih, ni Čarls Darvin – kog autor rado koriguje – ne bi učinio za čovečanstvo to što jeste da se nije oslanjao o postignuća Žana-Batista Lamarka, Čarlsa Lajela i Tomasa Maltusa. U oba slučaja, i Darvinovom i Jangovom, stvar je u – evoluciji.
Autor: Domagoj Petrović
Ali kako bi na osnovu parametara za vrednovanje i posmatranje čoveka moglo da se zaključi nešto o drugim bićima? Naročito o životinjama, s obzirom na to da, kako piše britanski publicista malezijskog porekla i dobitnik Pulicerove nagrade Ed Jang (1981), neke od njih „imaju oči na polnim organima, uši na kolenima, nos na udovima i jezik svuda po koži“. Samim tim, sistem funkcionisanja njihovih čula sasvim je drugačiji od ljudskog. S druge strane, pojedine životinje poseduju perceptivne moći značajno veće od ljudskih: na primer, psi, pa i slonovi, znatno su bolji u olfaktornosti (kapacitetu čula mirisa); pojedine ptice ili leptiri, pa i mravi, što se pojedinih segmenata vida tiče; neki glodari mogu neuporedivo duže da izdrže bez vazduha nego ljudi; a insekti, poput bubašvabe, gusenice i bogomoljke, nesravnjeno bolje podnose bol; pojedine ribe u stanju su da proizvode električnu energiju; a za ono za šta se mi služimo kompasom, već milionima godina morske kornjače, langosti, ptice pevačice i brojne druge živuljke koriste Zemljina magnetna polja.
Da se ne shvati pogrešno, „Ogroman svet“ ni slučajno nije knjiga čija je poenta u tome da autor eventualno pokušava da kaže da su ova ili ona živa bića inferiorna ili superiorna u odnosu na čoveka. Stvar je o tome da su – drugačija. Kako bi razlike bile plastičnije približene čitaocu, knjiga obiluje grafikonima i kvalitetnim fotografijama. Među najznačajnim pak sličnostima ljudi i drugih životinja [sic] jeste ta da umišljaju da je njihov umvelt (što na nemačkom znači životna sredina ali se u ovom kontekstu koristi u značenju „perceptivni svet“) jedini postojeći. U oba slučaja ono što se doživljava svetom samo je deo mnogo veće celine.
Kako bi se moći perceptivnih saznanja uvećale a ona bila preciznija, autor predlaže da se listi od pet tradicionalnih čula do kojih je došao Aristotel pridoda još nekoliko njih, kao što su propiocepcija, osećaj položaja sopstvenog tela koji je, prema Jangu, drugačiji od čula dodira u koje se (za sada) ova ubraja, ili osećaj za ravnotežu, povezan koliko za poslednje spomenuto, toliko i za čulo vida.
S obzirom na novine koje nudi, Ed Jang je prilično skroman, u smislu da za ono što piše ume da ustvrdi kako „prethodni pasus liči na tekst iz nekog srednjoškolskog udžbenika“ i skrupulozno imenuje (neiz)brojne stručnjake koji su do sada najznačajniji za pojedine od spominjanih oblasti. Među njima su Bets Rasmusen, Jakob fon Ikskil, Dan-Erik Nilson, Čarls Skot Šerington, Rodžer Pejn itd. Ako nekom padne na pamet da se Jang možda previše oslanja na doprinose drugih, ni Čarls Darvin – kog autor rado koriguje – ne bi učinio za čovečanstvo to što jeste da se nije oslanjao o postignuća Žana-Batista Lamarka, Čarlsa Lajela i Tomasa Maltusa. U oba slučaja, i Darvinovom i Jangovom, stvar je u – evoluciji.
Autor: Domagoj Petrović
