Prikaz knjige „Pax“: Zašto je Rimski mir zapravo obilovao krvlju i razuzdanošću
„Pax“, poslednja knjiga Toma Holanda iz trilogije o Rimu koja pokriva godine posle Nerona, predstavlja majstorsku mešavinu suptilne politike i čulnih opisa.
„Vladati kao cezar“, piše književnik i podkaster sa kanala The Rest is History, „zaista je značilo upravljati sunčevim kočijama“. Ukoliko bi uzde bile previše zategnute, Rimsko carstvo je lako moglo da se strmoglavi u haos; a ukoliko bi bile nedovoljno zategnute, ceo sistem upravljanja bi mogao da se uruši. Do sredine 2. veka naše ere, momenta u kome se završava Holandova najnovija knjiga, Rim je vladao teritorijama od Škotske do Arabije, prostorom toliko velikim da verovatno ni božanska kočija ne bi odjednom mogla da bez problema preko njega preleti. Mnogi carevi su se dobro opekli dok su se trudili da zadrže kontrolu nad svojim rastućim posedom. Jedan se carski savetnik odvažio da vladara uporedi sa Ikarom.
Pa ipak, Edvard Gibon je opisao ovaj period rimske istorije kao „zlatno doba“ mira. U knjizi „Pax“, poslednjem delu trilogije koja je započeta knjigom „Rubikon“ iz 2003. godine, Holand istražuje upravo kako je taj mir uspostavljen i održan nakon Neronove smrti 68. godine naše ere, što je događaj sa kojim se završava „Dinastija“ (2015), knjiga koja je nastala nakon „Rubikona“. Tokom narednih 70 godina, uz 9 careva, Rimski mir (Pax Romana) teško se održavao nakon perioda građanskog rata, dok su požari, kuga, glad i iscrpljenost vojske istovremeno pretili samom postojanju carstva.
Car Trajan, koji je vladao od 98. do 117. godine i koji je proširio rimsku teritoriju do njene najdalje zabeležene granice, sigurno je osetio napetost između održavanja kontrole i zadovoljenja urođene rimske želje za osvajanjem, što je postalo očigledno tokom njegove invazije na Partiju u poslednjim godinama njegovog života. Nadao se da će krenuti stopama Aleksandra Velikog tako što će osvojiti Mesopotamiju i preći u Indiju, ali je shvatio da je precenio svoje snage. Izbijanje pobune u Mesopotamiji sprečilo ga je da teritoriju u potpunosti pretvori u rimsku provinciju; smrt ga je zadesila ubrzo nakon toga. Pokušaji nametanja mira nisu uvek donosili zadovoljstvo u narodu.
Trajan je ipak mogao da tvrdi da je održao Pax Romanu, zahvaljujući svojim postignućima u Dakiji (današnjoj Rumuniji), koja su poslužila kao inspiracija za mnoge scene koje su se našle na stubu u centru Foruma koji i danas nosi njegovo ime. On je imao tu sreću da je u istoriji zabeležen kao jedan od „dobrih“ careva. Međutim, kako Holand objašnjava, Trajanova reputacija bi mogla biti skroz drugačija da nije bilo njegovog „lošeg“ prethodnika Domicijana, koji je vladao od 81. do 96. godine i započeo mnogo toga. Prema knjizi „Carska povest“ (Historia Augusta) (zabavnom, ali notorno nepouzdanom izvoru), Trajan je sa nezahvalnošću otpisivao Domicijana kao „užasnog cara, koji je imao odlične prijatelje“. Čitajući Holandovu knjigu, shvatamo u kojoj meri su dostignuća ovog cara zapravo bila uslovljena okolnostima koje je nasledio.
Iako je podeljena na dva jasna (a suprotstavljena) dela Rat i Mir, knjiga „Pax“ je suptilna i prilično ozbiljna knjiga, koja se bavi mehanizmom vladanja carstvom i posledicama tog procesa za mesta poput Judeje. Holand, na primer, dobro prikazuje ironiju kako se Vespazijan (poslednji car koji je nasledio Nerona 69. godine, u „godini četiri cara“) smatra „princem mira“, nakon što se iz Hrama u Jerusalimu vratio natovaren blagom da bi ga postavio u novom Hramu mira u Rimu. Holand je u pravu kada Rimljane pokušava da shvati „ne u našim, nego u njihovim okvirima, u svoj njihovoj podvojenosti, složenosti i protivrečnostima“, čime nas upravo podstiče da šire razmatramo šta je zapravo značio taj „mir“.
Iako je njegov fokus na globalnom uticaju Rimljana, obožavatelji „Rubikona“ biće zadovoljni što je Holand i posle dvadeset godina i dalje svestan podlosti i seksualne neobuzdanosti rimskih vođa. Knjiga počinje sahranom Popeje, trudne careve supruge koju je Neron navodno izudarao do smrti, i dovođenjem njene zamene u carevu postelju – dečaka, lišenog genitalija i doteranog tako da liči na preminulu caricu, po imenu Spor („Seme“ na grčkom jeziku). Pažljivi čitaoci će se prisetiti da je njegovo ime spomenuto u „Dinastiji“: tamo je opisan kao „mekoput, plavokos, neodoljiv“ evnuh sa ironičnim nadimkom koji je ostao uz Nerona do samog kraja.
Uprkos godinama koje su prošle između objavljivanja svakog dela trilogije, Holand je iznenađujuće konzistentan pisac, čiji se stil lako prepoznaje na prvi pogled. Njegova proza odiše ekstravagancijom, ljubavlju prema dopusnim rečenicama i dramatičnim ali nepretencioznim rečima, što će oduševiti njegove dugogodišnje obožavaoce. To je stil koji se dobro uklapa u njegov apetit za dramu. On nas vodi u Pompeju kako bismo bili svedoci erupcije Vezuva 79. godine, koja je usmrtila na hiljade ljudi, a među njima i enciklopedistu i istoričara Plinija Starijeg, ali nas vodi i u Britaniju i na Severno more, gde se, kako on to lepo kaže, uticaj rimske politike mogao osetiti kao „usisna snaga slična smeđim ledenim osekama koje su svakodnevno nastajale u delti Rajne“.
U ovoj knjizi možda ima manje dramatičnih prizora (zabijanja noževa u leđa i dvorskih intriga) nego u „Rubikonu“ i „Dinastiji“, ali omogućavajući nam da koračamo udaljenim krajevima carstva i posmatramo očima ljudi na vlasti, „Pax“ nam pruža dublji i složeniji uvid u Rim.
Autor: Dejzi Dan
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj
„Vladati kao cezar“, piše književnik i podkaster sa kanala The Rest is History, „zaista je značilo upravljati sunčevim kočijama“. Ukoliko bi uzde bile previše zategnute, Rimsko carstvo je lako moglo da se strmoglavi u haos; a ukoliko bi bile nedovoljno zategnute, ceo sistem upravljanja bi mogao da se uruši. Do sredine 2. veka naše ere, momenta u kome se završava Holandova najnovija knjiga, Rim je vladao teritorijama od Škotske do Arabije, prostorom toliko velikim da verovatno ni božanska kočija ne bi odjednom mogla da bez problema preko njega preleti. Mnogi carevi su se dobro opekli dok su se trudili da zadrže kontrolu nad svojim rastućim posedom. Jedan se carski savetnik odvažio da vladara uporedi sa Ikarom.
Pa ipak, Edvard Gibon je opisao ovaj period rimske istorije kao „zlatno doba“ mira. U knjizi „Pax“, poslednjem delu trilogije koja je započeta knjigom „Rubikon“ iz 2003. godine, Holand istražuje upravo kako je taj mir uspostavljen i održan nakon Neronove smrti 68. godine naše ere, što je događaj sa kojim se završava „Dinastija“ (2015), knjiga koja je nastala nakon „Rubikona“. Tokom narednih 70 godina, uz 9 careva, Rimski mir (Pax Romana) teško se održavao nakon perioda građanskog rata, dok su požari, kuga, glad i iscrpljenost vojske istovremeno pretili samom postojanju carstva.
Car Trajan, koji je vladao od 98. do 117. godine i koji je proširio rimsku teritoriju do njene najdalje zabeležene granice, sigurno je osetio napetost između održavanja kontrole i zadovoljenja urođene rimske želje za osvajanjem, što je postalo očigledno tokom njegove invazije na Partiju u poslednjim godinama njegovog života. Nadao se da će krenuti stopama Aleksandra Velikog tako što će osvojiti Mesopotamiju i preći u Indiju, ali je shvatio da je precenio svoje snage. Izbijanje pobune u Mesopotamiji sprečilo ga je da teritoriju u potpunosti pretvori u rimsku provinciju; smrt ga je zadesila ubrzo nakon toga. Pokušaji nametanja mira nisu uvek donosili zadovoljstvo u narodu.
Trajan je ipak mogao da tvrdi da je održao Pax Romanu, zahvaljujući svojim postignućima u Dakiji (današnjoj Rumuniji), koja su poslužila kao inspiracija za mnoge scene koje su se našle na stubu u centru Foruma koji i danas nosi njegovo ime. On je imao tu sreću da je u istoriji zabeležen kao jedan od „dobrih“ careva. Međutim, kako Holand objašnjava, Trajanova reputacija bi mogla biti skroz drugačija da nije bilo njegovog „lošeg“ prethodnika Domicijana, koji je vladao od 81. do 96. godine i započeo mnogo toga. Prema knjizi „Carska povest“ (Historia Augusta) (zabavnom, ali notorno nepouzdanom izvoru), Trajan je sa nezahvalnošću otpisivao Domicijana kao „užasnog cara, koji je imao odlične prijatelje“. Čitajući Holandovu knjigu, shvatamo u kojoj meri su dostignuća ovog cara zapravo bila uslovljena okolnostima koje je nasledio.
Iako je podeljena na dva jasna (a suprotstavljena) dela Rat i Mir, knjiga „Pax“ je suptilna i prilično ozbiljna knjiga, koja se bavi mehanizmom vladanja carstvom i posledicama tog procesa za mesta poput Judeje. Holand, na primer, dobro prikazuje ironiju kako se Vespazijan (poslednji car koji je nasledio Nerona 69. godine, u „godini četiri cara“) smatra „princem mira“, nakon što se iz Hrama u Jerusalimu vratio natovaren blagom da bi ga postavio u novom Hramu mira u Rimu. Holand je u pravu kada Rimljane pokušava da shvati „ne u našim, nego u njihovim okvirima, u svoj njihovoj podvojenosti, složenosti i protivrečnostima“, čime nas upravo podstiče da šire razmatramo šta je zapravo značio taj „mir“.
Iako je njegov fokus na globalnom uticaju Rimljana, obožavatelji „Rubikona“ biće zadovoljni što je Holand i posle dvadeset godina i dalje svestan podlosti i seksualne neobuzdanosti rimskih vođa. Knjiga počinje sahranom Popeje, trudne careve supruge koju je Neron navodno izudarao do smrti, i dovođenjem njene zamene u carevu postelju – dečaka, lišenog genitalija i doteranog tako da liči na preminulu caricu, po imenu Spor („Seme“ na grčkom jeziku). Pažljivi čitaoci će se prisetiti da je njegovo ime spomenuto u „Dinastiji“: tamo je opisan kao „mekoput, plavokos, neodoljiv“ evnuh sa ironičnim nadimkom koji je ostao uz Nerona do samog kraja.
Uprkos godinama koje su prošle između objavljivanja svakog dela trilogije, Holand je iznenađujuće konzistentan pisac, čiji se stil lako prepoznaje na prvi pogled. Njegova proza odiše ekstravagancijom, ljubavlju prema dopusnim rečenicama i dramatičnim ali nepretencioznim rečima, što će oduševiti njegove dugogodišnje obožavaoce. To je stil koji se dobro uklapa u njegov apetit za dramu. On nas vodi u Pompeju kako bismo bili svedoci erupcije Vezuva 79. godine, koja je usmrtila na hiljade ljudi, a među njima i enciklopedistu i istoričara Plinija Starijeg, ali nas vodi i u Britaniju i na Severno more, gde se, kako on to lepo kaže, uticaj rimske politike mogao osetiti kao „usisna snaga slična smeđim ledenim osekama koje su svakodnevno nastajale u delti Rajne“.
U ovoj knjizi možda ima manje dramatičnih prizora (zabijanja noževa u leđa i dvorskih intriga) nego u „Rubikonu“ i „Dinastiji“, ali omogućavajući nam da koračamo udaljenim krajevima carstva i posmatramo očima ljudi na vlasti, „Pax“ nam pruža dublji i složeniji uvid u Rim.
Autor: Dejzi Dan
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj
