Ukoliko je Sidarta Mukardži (1970) kod nas najpoznatiji po Laguninom izdanju knjige „Gen“, koja je u Srbiji dobila nagradu za doprinos popularizaciji nauke, u svetu se posebno pročuo svojim prvencem The Emperor of All Maladies: A Biography of Cancer (koji bi se mogao prevesti kao Vladar svih bolesti: biografija kancera). Osim ogromnom pažnjom čitalaca, indijsko-američki fizičar, biolog, onkolog i hematolog koji je doktorirao na Oksfordu a radi na Univerzitetu Kolumbija, za svoj debi je nagrađen i veoma krupnim književnim priznanjima poput Pulicerove nagrade za publicistiku, Gardijanove Prve nagrade za knjigu i nagrade Američkog PEN-centra.

Počev od naslova, i u svom novom delu Mukardži insistira na prilično literarnom pristupu najzamršenijim pitanjima. O tome govori njegovo približavanje temi ćelijama ljudskog organizma koje je toliko da ih on imenuje koliko medicinski tačno, toliko i pesnički maštovito, pa čitamo, između ostalog, o organizovanoj ćeliji, kao i o neumornoj, razboritoj, tolerantnoj, građanskoj, misaonoj i sebičnoj ćeliji.

Dok je Mukardžijev prvenac svojevrsna hronika raka, od početaka do savremenih tretmana kancera nastalih posle veka istraživanja, njegova nova knjiga je dobila naslov usled zaključka da iako možda poznajemo ćelijski sistem, nedovoljno razumemo pesme celularne biologije, zapravo međupovezanost i saradnju koja postoji među ćelijama – njihovu (dis)harmoniju. Drugim rečima, znamo note, ali ne i melodiju. Mukardži predlaže pristup organizmu u kojem maksimalnu pažnju treba obratiti na ćeliju kao njegovu najsitniju jedinicu, a njih je u ljudskom organizmu – desetak biliona!

Kao skrupulozan naučnik, autor ne pripisuje sebi zasluge za revolucionaran tretman, već nudi istorijat otkrivanja bakterije i ćelije od sedamnaestog veka, preko doprinosa njihovom izučavanju u raznim podoblastima, do dvadesetprvovekovnih, avangardnih pristupa temi. U skladu sa pesničkim nabojem teksta pak je činjenica da bezmalo koliko i Pastera, Koha ili Ramona i Kahala, kao zaslužne za unapređivanje ćelijske teorije, Mukardži spominje i poete poput Getea, Jejtsa ili Pabla Nerude.

Što se budućnosti tiče, on predlaže pristup lečenju kancera u kojem bi se krajnja pažnja poklanjala regenerativnoj mogućnosti matičnih ćelija umesto hemoterapiji ili drugim invazivnim metodama koje možda neutralizuju maligna tkiva, ali škode njima susednim, zdravim. Pritom je Mukardži i te kako svestan mogućih etičkih (pot)pitanja vezanih za sopstveni pristup.

Moć genetske regeneracije nadilazi terapeutske intervencije i otvara vrata modifikacijama koje se tiču inteligencije, telesne snage ili fizičkog izgleda. Mukardži želi da novim pristupom spase što više ljudi i upozorava da se to ne bi smelo zloupotrebiti skliznuvši u eugenetiku – u selektivni uzgoj željenih crta. To bi već prekomerne društvene podele moglo pretvoriti u ambis između onih koji su u stanju da plate genetsko poboljšanje i drugih, neporedivo brojnijih, koji to nisu. Autoru sopstveni entuzijazam u vezi sa mogućom ogromnom pomoći čovečanstvu ne smeta da potcrta da nije važan samo napredak nauke, nego i način na koji se on implementira u društvo.

Sveuzev, Sidarta Mukardži, u planetarnim razmerama, retko je stručan, lucidan, human, etičan i poetičan autor.

Autor: Domagoj Petrović