Može se pretpostaviti da (je) većini nas na pamet pada(la) „ideja“: da su mi one godine i ova pamet, ja bih... To je dobro znala i urednica za književnost časopisa Big išjuDžejn Grejam kada je 2007. godine počela da velikim imenima iz svih sfera društva šalje upitnik na koji je druga strana trebalo da odgovori pismom kakvo bi poslala sebi kao tinejdžeru, dâ joj savet i uporedi mlađanu verziju sebe sa slikom sebe kao uspešne osobe. Koliko je rubrika pogodila u srž onoga o čemu gotovo svi razmišljamo, svedoči i odziv koji je primorao urednike da dva puta udvostruče prostor u časopisu, da bi na kraju ispunjavala čitave dve stranice nedeljno. Tako je od više od 600 intervjua napravljen izbor od njih 100 koji će se naći u knjizi „Pismo mlađem sebi“, knjizi koja će postati knjiga godine Sandej tajmsa.

Pošto je jedno od merila Džejn Grejam bila da osoba kojoj će tražiti pismo bude inspirativna, ovo nije knjiga u kojoj se ispovedaju najveći „selebritiji“, već oni među njima koji na neki način najviše nadahnjuju. Stoga, a i zato što je anglosaksonska kultura donekle odelita od drugih, u smislu da ljudi najpoznatiji na dotičnom području nisu to nužno i u ostatku sveta, mnogi među zastupljenima nisu uvek šire poznati našoj javnosti. Naravno, unutar trinaest različitih celina, uvršteni su „megaselebritiji“ poput Toma Džounsa, Vernera Hercoga, Andree Bočelija, Dejvida Kamerona, Džejmija Olivera, Salmana Rušdija, Denija Devita, Juana Makgregora, Ozija Ozborna, Pola Makartnija, Margaret Atvud, Ijana Makjuana, Nila Gejmena, Roda Stjuarta, Džona Lajdona... čiji izbor očito ukazuje na to koliko je priređivačici značajnija kreativnost izabranog sagovornika od njegove slave. (Četrnaestu celinu, nazvanu Dodatni materijal čine „pisma“ koje je autorka dodatno uvrstila u ovo izdanje, među čijim autorima je najpoznatija Doli Parton.)

Zanimljivo je da su mnogi kao tinejdžeri maštali da postanu profesionalni sportisti, iako će se kasnije baviti takmičenjem u sasvim drugim oblastima (muzičar Alis Kuper, pisci Val Makdermid, Džefri Arčer, Majkl Pejlin...). Retki su oni koji su tada – ili čak i ranije – tačno znali čime će se baviti (teniserka Bili Džin King, reditelj Verner Hercog, muzičari Mejvis Stejpls i Filip Glas, ili glumci Juan Makgregor, Malkom Makdauel, Ričard E. Grant...). Neki su se u formativnom razdoblju, s obzirom na svoj budući poziv, bavili atipičnim poslovima: Boj Džordž je bio kurir u štampariji, Rod Stjuart sito-štampar na štampanju tapeta, dok je Lajdon (tj. Džoni Roten) radio s ocem na građevini, što nisu znali ni mnogi obožavaoci grupa koje je proslavio: Sex Pistols i PiL.

Osim što otkriva neobične detalje o slavnima, knjiga je bitna i jer podseća na neke poznate ličnosti čija je slava u izvesnoj silaznoj putanji, poput pomenutih Boja Džordža, Malkoma Makdauela kao glavnog glumca „Paklene pomorandže“, Sleša iz Guns N' Roses, Rodžera Daltrija iz grupe The Who... Naravno, značajni su, poučni i preporučljivi – redom konstruktivni – naknadni saveti koje čuveni ljudi upućuju sebi. Zanimljivo je to, dok je većina njih sa šesnaestak godina bila buntovna, Salman Rušdi jedan je od retkih koji je tada bio konzervativan, a svoju pobunu ostavio za kasnije, a zbog slova o tome kako je biti jedini roditelj kad dete ostane prerano bez majke, njegovo pismo jedno je od najpotresnijih u knjizi. Drugo je ono Vilka Džonsona, člana grupe Dr. Feelgood, između ostalog zbog reči: „Moja gospođa i ja smo bili zajedno sve dok nije umrla od raka pre deset godina i ja sam, čoveče... još uvek sam zaljubljen u nju“, dok je pismo koje se razlikuje gotovo od svih drugih ono Toma Džounsa. Naime, on je sa šesnaest godina već čekao prinovu.

Autor: Domagoj Petrović