Prikaz knjige „Poredak vremena“ Karla Rovelija: Nema razlike između prošlosti i budućnosti
Vreme je roba: možemo ga kupovati, trošiti, štedeti, meriti, označavati ili gubiti. Vreme ima svoju volju: ono leti, vuče se ili stoji. Naš izbor glagolâ govori da smo vreme oduvek doživljavali subjektivno, u zavisnosti od konkretnih okolnosti.
Taj izbor, međutim, ukazuje i na to da smo možda pomalo zbunjeni kada je reč o putovanju od „nekada“ ka „sada“. Ako je verovati Karlu Roveliju i njegovom elegantnom i zadivljujuće konciznom sažetku svega što znamo i ne znamo o vremenu, mi imamo pravo da budemo zbunjeni. „Ispostavilo se“, kaže on, „da su karakteristična svojstva vremena, jedno za drugim, tek aproksimacije, greške određene našom perspektivom, baš poput toga da je Zemlja ravna, ili da se Sunce okreće oko nje.“
Zaboravite univerzalno vreme, istovremeno „sada“ koje važi u celom kosmosu. Kako bi dokazali Ajnštajnovu Specijalnu teoriju relativnosti, fizičari su 1972. na put oko sveta, u različitim smerovima, poslali četiri aviona opremljena cezijumskim satovima. Pokazalo se da ljudi koji žive na većim nadmorskim visinama, kao i oni koji miruju, zaista imaju više vremena. Vremenska odstupanja izmerena atomskim satom izražavaju se milijarditim delovima sekunde i mi ih na Zemlji slobodno možemo ignorisati, ali u svemiru se sve kreće; ništa ne odoleva uticaju gravitacije. Masa i brzina modifikuju vreme i ono je različito u svakoj tački svemira: mi živimo, tvrdi Roveli, u „paukovoj mreži vemena“.
Iza ove prostorno-vremenske konfuzije stoji i jedna složenija zagonetka. Na najdubljem nivou matematičke fizike, vreme uopšte i ne postoji. Prema Rovelijevim rečima, postoji samo jedna bazična jednačina koja ukazuje na postojanje „strele vremena“: reč je o drugom zakonu termodinamike, koji kaže da se entropija stalno povećava, tj. da se putovanje od reda ka neredu odvija jednosmernom ulicom. Mi to putovanje opažamo zato što toplota teče ka hladnim telima, ali jednog dana sva toplota će se potrošiti i više nećemo doživljavati ni prošlost ni budućnost. „Svet ne pokreću izvori energije, već izvori niske entropije.“ To nam ukazuje da možemo biti sigurni da prošlost i budućnost postoje, ali samo zato što svet vidimo kao aproksimaciju, a ne kao komešanje njegovih krajnjih činilaca, vrenje atoma, zujanje subatomskih čestica koje se mogu tumačiti i kao trepereća polja u sastavu drugih gravitacionih i elektromagnetnih polja.
Stvarnost nije onakva kakvom nam se čini – to je, uzgred, i naslov Rovelijeve popularne knjige iz 2016 – i na tom nivou nema dokaza o postojanju vremena, a kamoli nekakvog smera kretanja. „Razlika između prošlosti i budućnosti, između uzroka i posledice, između pamćenja i nadanja, između kajanja i namere… u elementarnim zakonima koji opisuju mehaniku sveta, takva razlika ne postoji.“ U kvantnom svetu, u kome nema onoga što mi smatramo suštinom ili poretkom, postoje samo zasebni događaji koji se haotično roje naokolo. Dok ne udari u ekran, sveže emitovani elektron predstavlja samo oblak mogućnosti. Poljubac je događaj – ali gde se sada denuo? – kao što je to, na kraju krajeva, i neki kamen ili planeta. Ništa nije večno, pa čak ni dijamanti.
Ništa od ovoga nije novo. Još su Aristotel i Sveti Avgustin pokušavali da pronađu rešenje za problem vremena, a Roveli je naslov svoje knjige pozajmio iz jedinog autentičnog fragmenta filozofa Anaksimandra, koji je preživeo poslednjih 26 vekova. Ne smemo zaboraviti ni ovaj paradoks: čak i fizičari broje dane i godine. Vreme, smatra Roveli, ne smemo smatrati fundamentalnim entitetom kreacije, već svojstvom koje se rađa zahvaljujući nizu varijabli i uglu posmatranja, isto kao što se fudbalski tim rađa iz grupe dece koja su odlučila da treniraju fudbal. Mi svoje lokalne okolnosti možemo posmatrati kao segment univerzuma, u kome je entropija „u prošlosti niska, drugi zakon termodinamike važi; postoje sećanja, mi za sobom ostavljamo tragove, a postoje i evolucija, život i misao“. Vreme je jednostavnije posmatrati kao niz slojeva, kompleksni skup struktura, a reč „kada“ koristimo kako bi sebi olakšali život.
Roveli je profesor fizike na Univerzitetu Eks-Marsej, stručnjak za intelektualnu neman zvanu kvantna gravitacija petlji. Ova knjiga predstavlja njegovu meditaciju o jednom od fundamentalnih pitanja filozofije prirode i pokušaj da mu se pristupi iz drugog ugla. Pravo je zadovoljstvo čitati je. To naravno ne znači da je Rovelijevu argumentaciju uvek lako pratiti, a kada zatvorite knjigu još uvek nećete biti sigurni da li vreme zaista postoji ili ne. Ali jedno je sigurno: biće vam jasnije zbog čega niste sigurni.
Autor: Tim Redford
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Taj izbor, međutim, ukazuje i na to da smo možda pomalo zbunjeni kada je reč o putovanju od „nekada“ ka „sada“. Ako je verovati Karlu Roveliju i njegovom elegantnom i zadivljujuće konciznom sažetku svega što znamo i ne znamo o vremenu, mi imamo pravo da budemo zbunjeni. „Ispostavilo se“, kaže on, „da su karakteristična svojstva vremena, jedno za drugim, tek aproksimacije, greške određene našom perspektivom, baš poput toga da je Zemlja ravna, ili da se Sunce okreće oko nje.“
Zaboravite univerzalno vreme, istovremeno „sada“ koje važi u celom kosmosu. Kako bi dokazali Ajnštajnovu Specijalnu teoriju relativnosti, fizičari su 1972. na put oko sveta, u različitim smerovima, poslali četiri aviona opremljena cezijumskim satovima. Pokazalo se da ljudi koji žive na većim nadmorskim visinama, kao i oni koji miruju, zaista imaju više vremena. Vremenska odstupanja izmerena atomskim satom izražavaju se milijarditim delovima sekunde i mi ih na Zemlji slobodno možemo ignorisati, ali u svemiru se sve kreće; ništa ne odoleva uticaju gravitacije. Masa i brzina modifikuju vreme i ono je različito u svakoj tački svemira: mi živimo, tvrdi Roveli, u „paukovoj mreži vemena“.
Iza ove prostorno-vremenske konfuzije stoji i jedna složenija zagonetka. Na najdubljem nivou matematičke fizike, vreme uopšte i ne postoji. Prema Rovelijevim rečima, postoji samo jedna bazična jednačina koja ukazuje na postojanje „strele vremena“: reč je o drugom zakonu termodinamike, koji kaže da se entropija stalno povećava, tj. da se putovanje od reda ka neredu odvija jednosmernom ulicom. Mi to putovanje opažamo zato što toplota teče ka hladnim telima, ali jednog dana sva toplota će se potrošiti i više nećemo doživljavati ni prošlost ni budućnost. „Svet ne pokreću izvori energije, već izvori niske entropije.“ To nam ukazuje da možemo biti sigurni da prošlost i budućnost postoje, ali samo zato što svet vidimo kao aproksimaciju, a ne kao komešanje njegovih krajnjih činilaca, vrenje atoma, zujanje subatomskih čestica koje se mogu tumačiti i kao trepereća polja u sastavu drugih gravitacionih i elektromagnetnih polja.
Stvarnost nije onakva kakvom nam se čini – to je, uzgred, i naslov Rovelijeve popularne knjige iz 2016 – i na tom nivou nema dokaza o postojanju vremena, a kamoli nekakvog smera kretanja. „Razlika između prošlosti i budućnosti, između uzroka i posledice, između pamćenja i nadanja, između kajanja i namere… u elementarnim zakonima koji opisuju mehaniku sveta, takva razlika ne postoji.“ U kvantnom svetu, u kome nema onoga što mi smatramo suštinom ili poretkom, postoje samo zasebni događaji koji se haotično roje naokolo. Dok ne udari u ekran, sveže emitovani elektron predstavlja samo oblak mogućnosti. Poljubac je događaj – ali gde se sada denuo? – kao što je to, na kraju krajeva, i neki kamen ili planeta. Ništa nije večno, pa čak ni dijamanti.
Ništa od ovoga nije novo. Još su Aristotel i Sveti Avgustin pokušavali da pronađu rešenje za problem vremena, a Roveli je naslov svoje knjige pozajmio iz jedinog autentičnog fragmenta filozofa Anaksimandra, koji je preživeo poslednjih 26 vekova. Ne smemo zaboraviti ni ovaj paradoks: čak i fizičari broje dane i godine. Vreme, smatra Roveli, ne smemo smatrati fundamentalnim entitetom kreacije, već svojstvom koje se rađa zahvaljujući nizu varijabli i uglu posmatranja, isto kao što se fudbalski tim rađa iz grupe dece koja su odlučila da treniraju fudbal. Mi svoje lokalne okolnosti možemo posmatrati kao segment univerzuma, u kome je entropija „u prošlosti niska, drugi zakon termodinamike važi; postoje sećanja, mi za sobom ostavljamo tragove, a postoje i evolucija, život i misao“. Vreme je jednostavnije posmatrati kao niz slojeva, kompleksni skup struktura, a reč „kada“ koristimo kako bi sebi olakšali život.
Roveli je profesor fizike na Univerzitetu Eks-Marsej, stručnjak za intelektualnu neman zvanu kvantna gravitacija petlji. Ova knjiga predstavlja njegovu meditaciju o jednom od fundamentalnih pitanja filozofije prirode i pokušaj da mu se pristupi iz drugog ugla. Pravo je zadovoljstvo čitati je. To naravno ne znači da je Rovelijevu argumentaciju uvek lako pratiti, a kada zatvorite knjigu još uvek nećete biti sigurni da li vreme zaista postoji ili ne. Ali jedno je sigurno: biće vam jasnije zbog čega niste sigurni.
Autor: Tim Redford
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
