Prikaz knjige „Priče misterije i magije“ Ota Oltvanjija
„Priče misterije i magije“ Ota Oltvanjija su, najjednostavnije rečeno, odlične. Ja veoma volim fantastiku ‒ mada nje ovde nema ‒ ali dvanaest pripovesti koje je Oltvanji pripremio za besane noći su literatura koju mogu da čitaju i oni kojima ovo nije jedan od dražih žanrova.
„Priče misterije i magije“ su poput dobre mini serije. Uzbudljive, prepune tajni koje treba otkriti (treba li ih otkriti?), napetosti, horora, naklona piščevim dragim piscima, serijama ili filmovima. Iako Oltvanjiju ovo nije prvi izlet u pripovetke ‒ ja ga na kraju krajeva znam pre po pričama a mnogo manje po romanima ‒ greška koju ću ispraviti što pre ‒ čitava zbirka podseća na roman u slikama, na jedan od onih rašomonskih filmova gde se sve priče na kraju spajaju u jednu. Ovde spajanja nema ali svejedno, sve priče deluju kao deo jedne celine, što je uz piščev talenat sigurno i rezultat dobrog urednika i kolege po peru, Igora Marojevića.
Ovo, naravno, ne znači da su sve priče iste. Naprotiv, vrlo su različite i bave se, i pored svoje izmeštenosti iz realnosti - vanzemaljci, turistička agencija koja nudi putovanje u prošlost, zombiji... veoma realnim, svakodnevnim pitanjima usamljenosti, ljubavi, smrti, sećanja i zaborava, protraćenih i proživljenih života.
Iako su mi se sve, bez izuzetka, veoma dopale, volela bih da skrenem pažnju čitalaca (a nadam se da će ih biti mnogo jer neće biti razočarani) na iščašene varijante „Junaka Pavlove ulice“ (obavezne lektire za generacije koje su odrastale na ovim prostorima i jedne od retkih knjiga koja se sa guštom čitala) ‒ „Teslino nasilje“ i „Fausta“ u priči „Pank“.
Nikako ne smete propustiti odličnu priču misterije gde saspens raste sa svakom rečenicom ‒ „Velika mogućnost napredovanja“ kao i priču prema kojoj bi morao da bude snimljen film jer ima apsolutno sve elemente neophodne za jedno sjajno filmsko iskustvo ‒ „Devojke na prozorima“. Kad več pišem o filmu tu je i glumac koji podseća na velikog Batu Živojinovića u zombi priči „Lepše nego ptice“.
I za kraj dve koje su me iz raznih razloga dirnule i pomerile ‒ priča o putovanju kroz vreme „Oči boje biske“ gde dobijamo jedan mogući odgovor na onu čuvenu frazu „da mi je ova pamet i one godine“ i „Nećeš da nas lažes“.
Ne dozvolite sebi da propustite ovu divnu knjigu uz izgovor da ne volite žanrovsku literaturu. Zanemarite magični element u pričama i samo uživajte u sjajnom pisanju talentovanog pisca.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
„Priče misterije i magije“ su poput dobre mini serije. Uzbudljive, prepune tajni koje treba otkriti (treba li ih otkriti?), napetosti, horora, naklona piščevim dragim piscima, serijama ili filmovima. Iako Oltvanjiju ovo nije prvi izlet u pripovetke ‒ ja ga na kraju krajeva znam pre po pričama a mnogo manje po romanima ‒ greška koju ću ispraviti što pre ‒ čitava zbirka podseća na roman u slikama, na jedan od onih rašomonskih filmova gde se sve priče na kraju spajaju u jednu. Ovde spajanja nema ali svejedno, sve priče deluju kao deo jedne celine, što je uz piščev talenat sigurno i rezultat dobrog urednika i kolege po peru, Igora Marojevića.
Ovo, naravno, ne znači da su sve priče iste. Naprotiv, vrlo su različite i bave se, i pored svoje izmeštenosti iz realnosti - vanzemaljci, turistička agencija koja nudi putovanje u prošlost, zombiji... veoma realnim, svakodnevnim pitanjima usamljenosti, ljubavi, smrti, sećanja i zaborava, protraćenih i proživljenih života.
Iako su mi se sve, bez izuzetka, veoma dopale, volela bih da skrenem pažnju čitalaca (a nadam se da će ih biti mnogo jer neće biti razočarani) na iščašene varijante „Junaka Pavlove ulice“ (obavezne lektire za generacije koje su odrastale na ovim prostorima i jedne od retkih knjiga koja se sa guštom čitala) ‒ „Teslino nasilje“ i „Fausta“ u priči „Pank“.
Nikako ne smete propustiti odličnu priču misterije gde saspens raste sa svakom rečenicom ‒ „Velika mogućnost napredovanja“ kao i priču prema kojoj bi morao da bude snimljen film jer ima apsolutno sve elemente neophodne za jedno sjajno filmsko iskustvo ‒ „Devojke na prozorima“. Kad več pišem o filmu tu je i glumac koji podseća na velikog Batu Živojinovića u zombi priči „Lepše nego ptice“.
I za kraj dve koje su me iz raznih razloga dirnule i pomerile ‒ priča o putovanju kroz vreme „Oči boje biske“ gde dobijamo jedan mogući odgovor na onu čuvenu frazu „da mi je ova pamet i one godine“ i „Nećeš da nas lažes“.
Ne dozvolite sebi da propustite ovu divnu knjigu uz izgovor da ne volite žanrovsku literaturu. Zanemarite magični element u pričama i samo uživajte u sjajnom pisanju talentovanog pisca.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
