Uspeh nije isto što i sreća. Ali uspeh bez popularnosti se takođe ne računa. Povratak u anonimnost po obavljenom poslu, više nije opcija; mora se potvrditi sopstvena vrednost na svetskoj sceni, preko konferencija, festivala, radio i televizijskih gostovanja sa pozom i elegancijom voditelja vesti i kontakt emisija. To je paradoks modernog digitalnog sveta: zahteva se široka demonstracija društvenih veština dok konstantno opada naša sposobnost da ih ispoljavamo.

Socijalni psiholog Ejmi Kadi je nesumnjivo bila na pravom mestu u pravo vreme kada je održala svoju TED konferenciju pod nazivom „Vaš govor tela – to ste vi‟ ili poznatiji kao „onaj snimak na YouTubeu kako da sebe prikažeš kao da si Super Žena‟. Njena osnovna ideja je jednostavna: zauzimanjem stava moćne osobe, pre nekog važnog posla, intervjua ili prezentacije, vi zapravo počinjete i sami da se osećate moćno. Nekako vas samo zauzimanje takvog stava inspiriše da budete više svoji, strastveniji i fokusiraniji što vam, kako Kadi tvrdi, omogućava da prikažete svoje kvalitete sa lakoćom i ubedljivošću.

Doduše, za razliku od većine autora takvih knjiga, Kadi je puna skromnosti i šarma. Njen interes za „Sindrom varalice‟ o kome naširoko raspravlja, dolazi iz ličnog iskustva. Posle povrede mozga izazvane automobilskom nesrećom, ona se muči da završi koledž i počinje prvi put da sumnja u svoje sposobnosti. Čak i nakon diplomiranja, ona se potajno oseća kao varalica i kao da se nalazi negde gde ne pripada. A onda, kada je predavala na poslovnoj školi Harvarda, jedna studentkinja joj je priznala da ima osećaj da ne pripada tom mestu. Ejmi Kadi tada shvata da se više nije oseća tako, zahvaljujući činjenici da je pretvarajući se da je samouverena, na kraju to i postala. Da li je moguće da mnogi ljudi zapravo sumnjaju u sebe i da se osećaju kao varalice? I da li mogu da se tog negativnog osećaja reše upravo varanjem?

Istraživanja pokazuju da je ova moderna kuga neuroze isto toliko česta koliko i iscrpljujuća. Kadi kaže: „u situacijama u kojima smo pod pritiskom, kad nismo usredsređeni jer razmišljamo o mogućim ishodima našeg učinka, naše veštine su znatno umanjene. Kad pratimo sebe, svoje ponašanje, iz sekunda u sekund, trošimo resurse pamćenja, rasipamo pažnju, i slabije obavljamo date nam zadatke.“ I dok nas naša neuroza čini sve manje uspešnim, stvara se negativni povratni efekat: Uvereni smo da nemamo snagu, gubimo samopouzdanje, gubimo prisutnost, ne možemo da se iskažemo, sve više se samoposmatramo i ispoljavamo svoju nemoć fizički što vodi do još većeg razočaranja i osećaja odbačenosti.

Kadi tvrdi da, da bi se izašlo iz tog začaranog kruga, dovoljno je da osoba odluči da se pretvara da je ono što želi da bude, dok na kraju ne uspe to i da postane. Zauzimajući pozu i stav moćnih ljudi, mi ne samo da poboljšavamo sopstveno raspoloženje i svoju pojavu, već i utičemo na to kako nas drugi vide. To izaziva pozitivan povratan efekat: smirujemo svoju neurozu, postajemo pribraniji, bolje uočavamo ljude oko nas, sarađujemo sa njima bolje i manifestujemo svoju snagu fizički, što vodi do više uspeha i lične satisfakcije.

Dok istraživanja Ejmi Kadi podržavaju tvrdnje o korisnosti njenih tvrdnji, još uverljivije su lične priče koje joj je poslalo 28 miliona ljudi koji su gledali njenu TED prezentaciju. U knjizi su izložene te priče, što njen tok čini pomalo neujednačenim: sa ispovesti prve osobe prelazi se na sociološka istraživanja, a odatle na gotovo propovedničko pozivanje da se isključi naš ludi, negativni um i u potpunosti prepusti datom trenutku. Ipak, upravo je sama ličnost autorke, njena iskrena želja da pomogne nesigurnim i nespokojnim osobama u ovom anksioznom dobu, ono što nas osvaja. Za razliku od mnogih sličnih knjiga koje ciljaju na to da nas povedu ka ispunjenijem životu, „Prisutnost‟ je konkretna i nadahnjujuća, jednostavna ali i ambiciozna i iznad svega istinski moćna.

Izvor: nytimes.com