Prikaz knjige „Putevi svile“ Pitera Frankopana
Zašto putujemo? To je pitanje koje postavljaju istoričari, neurolozi i antroplozi. Zašto nas nešto vuče – fizički, intelektualno i emotivno – da idemo iza horizonta prema nepoznatom? Da bismo istražili, povezali se, komunicirali? Upravo ovo pitanje motivisalo je sjajnu studiju koja obuhvata period od praistorije do danas, Pitera Frankopana „Putevi svile“, a podnaslov bi mogao biti i: „osa oko koje se svet okreće“.
Množina u naslovu je važna. Istorijski, Putevi svile predstavljali su mreže, a ne samo jedan put. Geografski centri ove knjige su Mala Azija, centralna Azija, Kavkaz, Kina i Bliski istok; teritorije koje su se sretale, trgovale i dominirale jedna drugom na arterijskim putevima komunikacije. Frankopan otvoreno priznaje da je od malena bio zanesen ovim regionom, zonom koja uprkos svojoj centralnosti ostaje sumnjivo egzotična na mapi sveta.
Frankopan je danas direktor Centra za vizantijske studije na Oksfordu i istrajno radi na prikazivanju istorije Puteva svile koja je potisnuta iz naše kulture. Njegova studija, čiji je podnaslov „Nova istorija sveta“, podseća nas da su jednosmerni sistemi nastali nedavno. Saobraćaj – fizički i kulturni – po pravilu se kreće u dva smera, a to posebno važi za Puteve svile. Ašoka, indijski imperator iz trećeg veka pre nove ere kome je Buda promenio život, objavio je edikt na armejskom sa paralelnim prevodom na grčki jezik. U šestom veku nove ere, kineski plemić je sahranjen sa srebrnim bokalom na kome je prikazan Trojanski rat. Kineska tkanina „neprocenjive vrednosti“ je u dvanaestom veku prekrivala Kabu, najsvetije mesto u islamu, u Meki. Potomci robova kojima je trgovano na Putevima svile postali su mameluci, moćni vladari Egipta. Odvažne imperije Gaznavida i Seldžuka su takođe osnovali turkijski robovi-vojnici.
Istoriji i ljudskim iskustvima činimo nepravdu ako pratimo samo linearni, teleološki narativ kroz vreme, smatrajući ga jednosmernim ili uredno spakovanim. Svi smo povezani u vremenu i prostoru, svi imamo uspone i padove. Globalizacija deluje moderno, ali nije novost.
Frankopan uspeva da ukroti ovako obiman interkontinentalni narativ slažući svoja poglavlja u niz ideja: „Put zlata“, „Put do pakla“ i tako dalje. Kroz tekst se oslanja na uske ekonomske analize: svila nije predstavljala samo luksuznu robu već i valutu. Uticaj trgovine svilom na okruženje je takođe istražen – pominje i nove dokaze da je pad Rima doveo do smanjenja zagađenja jer su radovi širom imperije prestajali.
Frankopan nam takođe prikazuje i teme koje se dotiču društvene istorije. Crna smrt je na primer, imala snažan uticaj na stav prema plodnosti. Mlade žene, osnažene društvenim promenama, mogle su da izaberu da se ne udaju.
„Putevi svile“ su prepuni i drugih nezabravnih detalja: u venecijanskom dijalektu, primera radi, reč „ćao“ prvobitno je značila „ja sam tvoj rob“, a konusni šeširi koje su Evropljanke nosile od tridesetih godina XV veka direktno su oponašali modu sa mongolskih dvorova.
Kroz Frankopanovo sočivo, čak je i renesenasa prikazana ne toliko kao ponovno rađanje koliko pozajmljivanje od Istoka. Velike kulture Grčke i Rima, sa kojima se civilizacija zapadne Evrope povezuje, praktično su začete na prostorima istočnog Mediterana, Anadolije i severne Afrike. „Putevi svile“ nas podsećaju da smo mali igrači u velikoj drami; prikazuju nam da je opasno zavodljivo posmatrati uspon Zapada kao neprekidan i neizbežan.
Ova osnažujuća i promišljena knjiga ima dovoljno aduta da uzbudi čitaoca i dovoljno svežih učenja da zadovolji intelekt. Jedina zamerka bi mogla biti to što nije prikazana fizička stvarnost samih Puteva svile, čiji delovi još uvek postoje u vidu arheoloških ostataka ili savremenih puteva trgovine. Možda Frankopan time pokušava da privoli čitaoce da se sami upuste u istraživanje i koračanje Putevima svile, u prošlosti i sadašnjosti.
Vratimo se pitanju – zašto putujemo? Neurolozi misle da imaju odgovor: naši umovi žude za nemirom. Deluje da mozak najbolje radi kada je suočen sa novim iskustvima koji uspaljuju naše sinapse – putovanje, zaista, može proširiti um. Kao vrsti, izazov nam je da iskusimo nešto novo a da pritom ne pogazimo ono što se desilo pre toga. Ova sjajna knjiga prati ciklus ljudskog stvaranja i uništavanja na Putevima svile koji danas vrede milijarde dolara u nafti, mineralima i radnoj snazi. Moramo naučiti da po tim putevima hodamo bez merila o tome koliko možemo steći. Jedna od alternativa je da putujemo u svojim umovima – a priliku za to nudi nam ova harizmatična i sadržajna knjiga.
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Množina u naslovu je važna. Istorijski, Putevi svile predstavljali su mreže, a ne samo jedan put. Geografski centri ove knjige su Mala Azija, centralna Azija, Kavkaz, Kina i Bliski istok; teritorije koje su se sretale, trgovale i dominirale jedna drugom na arterijskim putevima komunikacije. Frankopan otvoreno priznaje da je od malena bio zanesen ovim regionom, zonom koja uprkos svojoj centralnosti ostaje sumnjivo egzotična na mapi sveta.
Frankopan je danas direktor Centra za vizantijske studije na Oksfordu i istrajno radi na prikazivanju istorije Puteva svile koja je potisnuta iz naše kulture. Njegova studija, čiji je podnaslov „Nova istorija sveta“, podseća nas da su jednosmerni sistemi nastali nedavno. Saobraćaj – fizički i kulturni – po pravilu se kreće u dva smera, a to posebno važi za Puteve svile. Ašoka, indijski imperator iz trećeg veka pre nove ere kome je Buda promenio život, objavio je edikt na armejskom sa paralelnim prevodom na grčki jezik. U šestom veku nove ere, kineski plemić je sahranjen sa srebrnim bokalom na kome je prikazan Trojanski rat. Kineska tkanina „neprocenjive vrednosti“ je u dvanaestom veku prekrivala Kabu, najsvetije mesto u islamu, u Meki. Potomci robova kojima je trgovano na Putevima svile postali su mameluci, moćni vladari Egipta. Odvažne imperije Gaznavida i Seldžuka su takođe osnovali turkijski robovi-vojnici.
Istoriji i ljudskim iskustvima činimo nepravdu ako pratimo samo linearni, teleološki narativ kroz vreme, smatrajući ga jednosmernim ili uredno spakovanim. Svi smo povezani u vremenu i prostoru, svi imamo uspone i padove. Globalizacija deluje moderno, ali nije novost.
Frankopan uspeva da ukroti ovako obiman interkontinentalni narativ slažući svoja poglavlja u niz ideja: „Put zlata“, „Put do pakla“ i tako dalje. Kroz tekst se oslanja na uske ekonomske analize: svila nije predstavljala samo luksuznu robu već i valutu. Uticaj trgovine svilom na okruženje je takođe istražen – pominje i nove dokaze da je pad Rima doveo do smanjenja zagađenja jer su radovi širom imperije prestajali.
Frankopan nam takođe prikazuje i teme koje se dotiču društvene istorije. Crna smrt je na primer, imala snažan uticaj na stav prema plodnosti. Mlade žene, osnažene društvenim promenama, mogle su da izaberu da se ne udaju.
„Putevi svile“ su prepuni i drugih nezabravnih detalja: u venecijanskom dijalektu, primera radi, reč „ćao“ prvobitno je značila „ja sam tvoj rob“, a konusni šeširi koje su Evropljanke nosile od tridesetih godina XV veka direktno su oponašali modu sa mongolskih dvorova.
Kroz Frankopanovo sočivo, čak je i renesenasa prikazana ne toliko kao ponovno rađanje koliko pozajmljivanje od Istoka. Velike kulture Grčke i Rima, sa kojima se civilizacija zapadne Evrope povezuje, praktično su začete na prostorima istočnog Mediterana, Anadolije i severne Afrike. „Putevi svile“ nas podsećaju da smo mali igrači u velikoj drami; prikazuju nam da je opasno zavodljivo posmatrati uspon Zapada kao neprekidan i neizbežan.
Ova osnažujuća i promišljena knjiga ima dovoljno aduta da uzbudi čitaoca i dovoljno svežih učenja da zadovolji intelekt. Jedina zamerka bi mogla biti to što nije prikazana fizička stvarnost samih Puteva svile, čiji delovi još uvek postoje u vidu arheoloških ostataka ili savremenih puteva trgovine. Možda Frankopan time pokušava da privoli čitaoce da se sami upuste u istraživanje i koračanje Putevima svile, u prošlosti i sadašnjosti.
Vratimo se pitanju – zašto putujemo? Neurolozi misle da imaju odgovor: naši umovi žude za nemirom. Deluje da mozak najbolje radi kada je suočen sa novim iskustvima koji uspaljuju naše sinapse – putovanje, zaista, može proširiti um. Kao vrsti, izazov nam je da iskusimo nešto novo a da pritom ne pogazimo ono što se desilo pre toga. Ova sjajna knjiga prati ciklus ljudskog stvaranja i uništavanja na Putevima svile koji danas vrede milijarde dolara u nafti, mineralima i radnoj snazi. Moramo naučiti da po tim putevima hodamo bez merila o tome koliko možemo steći. Jedna od alternativa je da putujemo u svojim umovima – a priliku za to nudi nam ova harizmatična i sadržajna knjiga.
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković
