Prikaz knjige: „Rekvijem za snove“ autora Hjuberta Selbija
Roman iz 1978. godine „Rekvijem za snove“ autora Hjuberta Selbija zbog bogatih monologa i upečatljivih dijaloga koji oslikavaju socio-kulturološku pozadinu stanovnika Bruklina zaslužuje status obaveznog štiva. Zbog odsustva jasnih prekida u naraciji i interpunkcijskih znakova koji bi nam stavili do znanja gde se glas jednog lika zaustavlja a drugi počinje, čitalac se mora osloniti na različite stilove govora, sleng i naglaske različitih likova, kako bi dešifrovao šta ko govori.
Priču otvara Sara Goldfarb, sredovečna udovica, koja preuzima svoj televizor iz zalagaonice gospodina Rabinovica, nakon što ju je njen sin Hari založio za pare. Nije preterano reći da televizijski program ima za nju životnu važnost. Sin ju je napustio, i ona živi sama u skromnom stanu u Bruklinu. Pored gledanja televizije, posebno emisija sa igarama, životnu radost joj pričinjava konzumiranje bombonjera u stolici ispred televizora, svežeg peciva sa krem sirom ili srkanje čorbe. Sara Goldfarb je veoma usamljena, ali je uvek spremna da brani svog beskorisnog sina. Ona je tragična ličnost s kojom čovek ne može a da ne saoseća.
U razgovoru sa vlasnikom zalagaonice, gospodinom Rabinovicem, Sara od njega dobija savet: „Zašto ne porazgovarate s policijom, možda bi se oni nekako dogovorili s Harijem da više ne uzima televizor ili bi ga smestili negde na mesec-dva da malo razmisli, da izađe kao dobar momak, da brine o vama umesto što gura televizor po ulici?“ Sara ne želi ni da čuje da bi njen sin trebalo da bude uhapšen. Kako objašnjava: „On je kraj naše loze. Poslednji Goldfarb. I kako ja da ga pošaljem među kriminalce? Stavili bi ga među te užasne ljude od kojih bi učio užasne stvari. Ne, još je mlad. Dobar je on dečko, moj Harold. Malo je nestašan. Jednom će sresti finu mladu Jevrejku, skrasiće se, a ja ću dobiti unuke.“ Sara je, naravno, poricala sve vezano za njenog sina i gospodin Rabinovic je to znao. Scena se završava jednim od najupečatljivijih unutrašnjih monologa, kada gospodin Rabinovic za sebe kaže, razmišljajući o svojoj ženi i odlasku kući na kraju radnog dana: „Oj oj, kakav je to život. Valjda će se ova moja uskoro vratiti. Ne jede mi se ona hladna supa. Čoveku mojih godina treba topao obrok za želudac i malo tople vode za stopala. Oj oj, ti tabani. Huuuu… kakav je to život.”
Priča se fokusira na Saru Goldfarb koja misli da je izabrana za takmičarku u emisiji. Ona mora da izgubi dovoljno kilograma da bi ušla u crvenu haljinu i zlatne cipele – odeću koju je njen pokojni suprug voleo. Tako je ponosna i uzbuđena zbog mogućnosti da „glumi“ na televiziji, a i komšije u njenoj zgradi, sa kojima se sunča preko dana, takođe su fascinirane tom činjenicom. U međuvremenu, njen sin i njegova devojka Marion maštaju da zarade dovoljno novca za otvaranje umetničkog kafića u Njujorku. Kuju plan da se obogate trgovinom drogom, uz pomoć Harijevog prijatelja Tajrona. Dok Sara postaje ovisna o sumnjivim pilulama za mršavljenje, Hari, Marion i Tajron postaju ovisni o drogama.
Sam Selbi se borio sa ovisnošću veći deo svog života. Pošto je koristio analgetike zbog ozbiljnih zdravstvenih problema u mladosti, postao je ovisnik. On govori iz iskustva. Scene psihoze u njegovoj priči drže pažnju i izgledaju autentično i uznemirujuće. Glasovi njegovih junaka su verodostojni. Ali upravo je Sarin glas i njena priča zaista ostavila najveći utisak na mene. Najviše su me privukale scene u kojima se ona pojavljuje. U početku su to bile slatke i duhovite scene. Ali su zajedno sa snažnom naracijom postale uznemirujuće.
Autor: Kristofer Adam
Izvor: christopheradam.ca
Prevod: Lidija Janjić
Priču otvara Sara Goldfarb, sredovečna udovica, koja preuzima svoj televizor iz zalagaonice gospodina Rabinovica, nakon što ju je njen sin Hari založio za pare. Nije preterano reći da televizijski program ima za nju životnu važnost. Sin ju je napustio, i ona živi sama u skromnom stanu u Bruklinu. Pored gledanja televizije, posebno emisija sa igarama, životnu radost joj pričinjava konzumiranje bombonjera u stolici ispred televizora, svežeg peciva sa krem sirom ili srkanje čorbe. Sara Goldfarb je veoma usamljena, ali je uvek spremna da brani svog beskorisnog sina. Ona je tragična ličnost s kojom čovek ne može a da ne saoseća.
U razgovoru sa vlasnikom zalagaonice, gospodinom Rabinovicem, Sara od njega dobija savet: „Zašto ne porazgovarate s policijom, možda bi se oni nekako dogovorili s Harijem da više ne uzima televizor ili bi ga smestili negde na mesec-dva da malo razmisli, da izađe kao dobar momak, da brine o vama umesto što gura televizor po ulici?“ Sara ne želi ni da čuje da bi njen sin trebalo da bude uhapšen. Kako objašnjava: „On je kraj naše loze. Poslednji Goldfarb. I kako ja da ga pošaljem među kriminalce? Stavili bi ga među te užasne ljude od kojih bi učio užasne stvari. Ne, još je mlad. Dobar je on dečko, moj Harold. Malo je nestašan. Jednom će sresti finu mladu Jevrejku, skrasiće se, a ja ću dobiti unuke.“ Sara je, naravno, poricala sve vezano za njenog sina i gospodin Rabinovic je to znao. Scena se završava jednim od najupečatljivijih unutrašnjih monologa, kada gospodin Rabinovic za sebe kaže, razmišljajući o svojoj ženi i odlasku kući na kraju radnog dana: „Oj oj, kakav je to život. Valjda će se ova moja uskoro vratiti. Ne jede mi se ona hladna supa. Čoveku mojih godina treba topao obrok za želudac i malo tople vode za stopala. Oj oj, ti tabani. Huuuu… kakav je to život.”
Priča se fokusira na Saru Goldfarb koja misli da je izabrana za takmičarku u emisiji. Ona mora da izgubi dovoljno kilograma da bi ušla u crvenu haljinu i zlatne cipele – odeću koju je njen pokojni suprug voleo. Tako je ponosna i uzbuđena zbog mogućnosti da „glumi“ na televiziji, a i komšije u njenoj zgradi, sa kojima se sunča preko dana, takođe su fascinirane tom činjenicom. U međuvremenu, njen sin i njegova devojka Marion maštaju da zarade dovoljno novca za otvaranje umetničkog kafića u Njujorku. Kuju plan da se obogate trgovinom drogom, uz pomoć Harijevog prijatelja Tajrona. Dok Sara postaje ovisna o sumnjivim pilulama za mršavljenje, Hari, Marion i Tajron postaju ovisni o drogama.
Sam Selbi se borio sa ovisnošću veći deo svog života. Pošto je koristio analgetike zbog ozbiljnih zdravstvenih problema u mladosti, postao je ovisnik. On govori iz iskustva. Scene psihoze u njegovoj priči drže pažnju i izgledaju autentično i uznemirujuće. Glasovi njegovih junaka su verodostojni. Ali upravo je Sarin glas i njena priča zaista ostavila najveći utisak na mene. Najviše su me privukale scene u kojima se ona pojavljuje. U početku su to bile slatke i duhovite scene. Ali su zajedno sa snažnom naracijom postale uznemirujuće.
Autor: Kristofer Adam
Izvor: christopheradam.ca
Prevod: Lidija Janjić
