Prikaz knjige „Sablje i utopije“ – Vizije Latinske Amerike
Napomena: tekst je objavljen 2009. Mario Vargas Ljosa dobio je Nobelovu nagradu krajem 2010. godine.
Mario Vargas Ljosa već godinama učestvuje u „borbama za slobodu“ u Latinskoj Americi. Zapravo, razočaravši se u kubansku revoluciju posle „slučaja Padilja“, okrenuo je leđa totalitarnom socijalizmu da bi prigrlio vrednosti slobodnog društva, naime put demokratije i tržišta. Odluka nije ostala bez posledica, pa iako je njegovo delo i dalje prestižno na svetskom nivou – osim u Švedskoj akademiji koja možda baš zbog njegove političke nekorektnosti odbija da mu uruči Nobelovu nagradu – njegove kolumne, eseji i povremene konferencije doneli su mu razna sučeljavanja kakve nekadašnji „Đavo u borbi“ (aluzija na istoimenu knjigu najstarijeg Mariovog sina Alvara iz 1991. – Prim. prev.) i ne izbegava.
Sećam se našeg slučajnog susreta na seminaru koji je 2008. godine organizovala Slobodna fondacija u Rosariju, rodnom gradu Čea Gevare. Vozili smo se istim autobusom kada je jedna egzaltirana grupa koja je uzvikivala antikapitalističke parole i uvrede počela da nas napada kamenjem i šipkama, dok nije polomila prozore. Bila je to samo epizoda u borbama ove vrste s obzirom na to da sam nedavno imao priliku da slušam Vargasa Ljosu na seminaru „Izazovi Latinske Amerike. Sloboda, demokratija, privatna svojina i borba protiv siromaštva“ koji je organizovao CEDICE u Karakasu. Tamo se priča ponovila ali ju je ovog puta ponovio Ugo Ćavesa lično. On je naredio da Vargas Ljosa bude zadržan na aerodromu i insistirao da učestvuje na debati što je peruanski autor prihvatio sa zadovoljstvom, uz uslov da će to učiniti isključivo protiv venecuelanskog vlastodršca, što je Ćaves izbegao.
Kao što tvrdi Karlos Granes u predgovoru knjige „Sablje i utopije“, Vargas Ljosina borba za slobodu je instinktivna. Uvek je obraćao posebnu pažnju na „ideje, sisteme i društvene reforme koje nastoje da ograniče konture individualne autonomije“. Knjiga se sastoji iz odabranih eseja i kolumni o Latinskoj Americi koji prikazuju njegovu poziciju prema „pošasti autoritarizma“, „sjaju i bedi revolucija“, „preprekama razvoja: nacionalizmu, populizmu, indihenizmu i korupciji“, „odbrani demokratije i liberalizma“, sve do njegove vizije „koristi od nadrealnosti: latinoameričke umetnosti i književnosti”. To je priča o kojoj debatuju „Sablje i utopije“. Potonje počinju od samog otkrića kontinenta i – sabljama njegovog osvajanja – preko nezavisnosti, glavešina i diktatora, projektuju se do sadašnjosti. Još važnije od njegovog pitanja „Kada je s*eban Peru?“, jeste pitanje „kada je s*ebana Latinska Amerika?“, na šta bi odgovor možda bio: „Latinska Amerika je kontinent koji se s*ebava svakog dana“.
U knjizi koju je napisao „ljubavnik Latinske Amerike“, kako je pre nekog vremena naslovio svoj rečnik, razotkriva se krhkost regionalne demokratije ali se u „Sabljama i utopijama“ pojavljuju i liberalne intelektualne reference poput Revelovih, Berlinovih, Poperovih, Misesovih, Hajekovih. Analiza savremene regionalne istorije ispripovedana je u priči zaključenoj onim najboljim sa našeg kontinenta: umetnošću, književnošću i njegovom kulturom. Iz ovog pregleda nisu izostavljeni Pas, Borhes, Donoso, Kortasar, Garsija Markes, Frida Kalo, Botero i mnogi drugi.
Istorija, politika, ekonomija i kultura doprinose bogatstvu jednog kontinenta koji predstavlja toliko različitih stvari u isti mah „mikrokosmos u kojem zajedno žive gotovo sve rase i kulture sveta“, amalgam koji je „njegovo najvrednije nasleđe“. To je kontinent „bez jednog identiteta, zato što u sebi sadrži sve“.
Sve uzev, po Granesovim rečima, borbe Vargasa Ljose za slobodu su takve da se može tvrditi da „Dok umetnici mogu da se okušaju u stvaranju mitskih i iracionalnih formi, da budu bogoubice i da maštaju o nekom svetu po sopstvenoj meri, političari moraju da se spuste na zemlju, da odmere stvarnost i postave osnove tog nesavršenog, svetskog sistema, koliko skromnog toliko delotvornog, koji je demokratija“. Treba se nadati da će potonja postati primarna i da će sloboda konačno smeniti utopije i, iznad svega, sablje u našem regionu.
Istaknuta rečenica: „Ako naše zemlje ne prihvate da su one same glavni vinovnici krize – njihove vlade, mitovi, običaji – da ona počiva u njihovoj ekonomskoj kulturi, i da će, stoga, rešenje pre svega doći od nas samih, da zavisi od naše pameti i odluka, a ne od spoljnih faktora, zlo nikad neće biti ispravljeno.“
Preporučujem ovu knjigu „ljubavnicima“ Latinske Amerike.
Autor: Anhel Soto
Izvor: elcato.org
Prevod: Igor Marojević
Mario Vargas Ljosa već godinama učestvuje u „borbama za slobodu“ u Latinskoj Americi. Zapravo, razočaravši se u kubansku revoluciju posle „slučaja Padilja“, okrenuo je leđa totalitarnom socijalizmu da bi prigrlio vrednosti slobodnog društva, naime put demokratije i tržišta. Odluka nije ostala bez posledica, pa iako je njegovo delo i dalje prestižno na svetskom nivou – osim u Švedskoj akademiji koja možda baš zbog njegove političke nekorektnosti odbija da mu uruči Nobelovu nagradu – njegove kolumne, eseji i povremene konferencije doneli su mu razna sučeljavanja kakve nekadašnji „Đavo u borbi“ (aluzija na istoimenu knjigu najstarijeg Mariovog sina Alvara iz 1991. – Prim. prev.) i ne izbegava.
Sećam se našeg slučajnog susreta na seminaru koji je 2008. godine organizovala Slobodna fondacija u Rosariju, rodnom gradu Čea Gevare. Vozili smo se istim autobusom kada je jedna egzaltirana grupa koja je uzvikivala antikapitalističke parole i uvrede počela da nas napada kamenjem i šipkama, dok nije polomila prozore. Bila je to samo epizoda u borbama ove vrste s obzirom na to da sam nedavno imao priliku da slušam Vargasa Ljosu na seminaru „Izazovi Latinske Amerike. Sloboda, demokratija, privatna svojina i borba protiv siromaštva“ koji je organizovao CEDICE u Karakasu. Tamo se priča ponovila ali ju je ovog puta ponovio Ugo Ćavesa lično. On je naredio da Vargas Ljosa bude zadržan na aerodromu i insistirao da učestvuje na debati što je peruanski autor prihvatio sa zadovoljstvom, uz uslov da će to učiniti isključivo protiv venecuelanskog vlastodršca, što je Ćaves izbegao.
Kao što tvrdi Karlos Granes u predgovoru knjige „Sablje i utopije“, Vargas Ljosina borba za slobodu je instinktivna. Uvek je obraćao posebnu pažnju na „ideje, sisteme i društvene reforme koje nastoje da ograniče konture individualne autonomije“. Knjiga se sastoji iz odabranih eseja i kolumni o Latinskoj Americi koji prikazuju njegovu poziciju prema „pošasti autoritarizma“, „sjaju i bedi revolucija“, „preprekama razvoja: nacionalizmu, populizmu, indihenizmu i korupciji“, „odbrani demokratije i liberalizma“, sve do njegove vizije „koristi od nadrealnosti: latinoameričke umetnosti i književnosti”. To je priča o kojoj debatuju „Sablje i utopije“. Potonje počinju od samog otkrića kontinenta i – sabljama njegovog osvajanja – preko nezavisnosti, glavešina i diktatora, projektuju se do sadašnjosti. Još važnije od njegovog pitanja „Kada je s*eban Peru?“, jeste pitanje „kada je s*ebana Latinska Amerika?“, na šta bi odgovor možda bio: „Latinska Amerika je kontinent koji se s*ebava svakog dana“.
U knjizi koju je napisao „ljubavnik Latinske Amerike“, kako je pre nekog vremena naslovio svoj rečnik, razotkriva se krhkost regionalne demokratije ali se u „Sabljama i utopijama“ pojavljuju i liberalne intelektualne reference poput Revelovih, Berlinovih, Poperovih, Misesovih, Hajekovih. Analiza savremene regionalne istorije ispripovedana je u priči zaključenoj onim najboljim sa našeg kontinenta: umetnošću, književnošću i njegovom kulturom. Iz ovog pregleda nisu izostavljeni Pas, Borhes, Donoso, Kortasar, Garsija Markes, Frida Kalo, Botero i mnogi drugi.
Istorija, politika, ekonomija i kultura doprinose bogatstvu jednog kontinenta koji predstavlja toliko različitih stvari u isti mah „mikrokosmos u kojem zajedno žive gotovo sve rase i kulture sveta“, amalgam koji je „njegovo najvrednije nasleđe“. To je kontinent „bez jednog identiteta, zato što u sebi sadrži sve“.
Sve uzev, po Granesovim rečima, borbe Vargasa Ljose za slobodu su takve da se može tvrditi da „Dok umetnici mogu da se okušaju u stvaranju mitskih i iracionalnih formi, da budu bogoubice i da maštaju o nekom svetu po sopstvenoj meri, političari moraju da se spuste na zemlju, da odmere stvarnost i postave osnove tog nesavršenog, svetskog sistema, koliko skromnog toliko delotvornog, koji je demokratija“. Treba se nadati da će potonja postati primarna i da će sloboda konačno smeniti utopije i, iznad svega, sablje u našem regionu.
Istaknuta rečenica: „Ako naše zemlje ne prihvate da su one same glavni vinovnici krize – njihove vlade, mitovi, običaji – da ona počiva u njihovoj ekonomskoj kulturi, i da će, stoga, rešenje pre svega doći od nas samih, da zavisi od naše pameti i odluka, a ne od spoljnih faktora, zlo nikad neće biti ispravljeno.“
Preporučujem ovu knjigu „ljubavnicima“ Latinske Amerike.
Autor: Anhel Soto
Izvor: elcato.org
Prevod: Igor Marojević
