Prikaz knjige „Sabor junaka“ – O istoriji, bez dosade
Živi izvor narodnog bića kroz vekove, kroz nevolje i stradanja, poraze i porazima prkosno odolevanje, uz istorijske i politikom nenaklonjene nam pojave i promene, postojala je narodna epska poezija o junacima i stradalnicima, o etici i njenom ogrešenju, o žilavosti i inatnoj potrebi da se nadživi zlo. Ne bez razloga Vasko Popa (Od zlata jabuka) zapisuje: „Razdoblje naše literature koja iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom...“ Uz legende, u kojima se mešaju mašta i stvarnost, i predanje u kome su sačuvana različita verovanja o prirodi, ljudima i događajima prošlosti. U vremenima kada je geslo „Glava za glavu, obraz ni za glavu“ bilo temelj nastanka mitova i dopričavanja o burnim, nepojamnim danima robovanja i borbi da se od ropstva biće naroda otrgne.
Novija istorija ostavlja tragove i kroz memoarsku prozu, dokumentarne spise savremenika burnih događanja, a u narodu i dalje kroz anegdotu, epsku pesmu (katkad), priču i dopričavanje usmenih kazivača. No, kako je zaborav često umirati ćutke (parafraza Dučićevih stihova), a ljudsko sećanje nepouzdan svedok, nije na odmet prisetiti se, s vremena na vreme, zlatne borbe uzoritih junaka, kako napisa nekom prilikom Isidora Sekulić.
Polazeći i od krhkosti ljudskog sećanja, Petar Žebeljan, novinar, urednik, pesnik, priređivač knjiga raznih motivskih sadržaja, pisac za decu i o deci, ovaj put priređuje knjigu „Sabor junaka“. Prati svoj put u tumaranju po vremenu, pokušava da nađe u čoveku, i vremenu – nevremenu, lepotu malih pojava, saglasje sa prirodom (sa kojom je čovek u nepotrebnom sukobu, često), ali je setnik koji zna da sve prolazi i podleže zaboravu. U svoju knjigu smestio je imena stotinak oslobodilaca Prvog i Drugog srpskog ustanka, davši na početku kraći tekst o srpskoj despotovini i gubitku njene samostalnosti 1459. godine, te i o zluradnicima i podanicima Turske carevine do 1804. godine.
U autobiografskoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka“, u odeljku Šta sam doneo Americi, čuveni naučnik Mihailo Pupin, beleži: „...svest o dubokom poštovanju i divljenju za uzvišene tradicije moga naroda. To su me učili moja majka i nepismeni seljaci na susedskim poselima u Idvoru i nikada nijedno drugo učenje nije ostavilo dublji utisak na mene...“
Petar Žebeljan ovom knjigom duboko veruje da jedan narod biva (baš kao i Pupin) dok ima korene, dok neguje tradiciju, dok je u njemu, koliko god mu društvene i istorijske mene bile nepovoljne, snažna potreba da neguje ono što ga je očuvalo: istrajnost, prosvetljenje kroz patnju, milosrđe kroz nedaće, ludost žrtvovanja kroz zaštitu doma, porodice, jezika. U tu svrhu priređivač koristi dokumentarne spise, memoare, zapise, kazivanja, anegdote, usputne beleške, crtice.
Kazivanja, jasno, počinju pričama o Crnom Đorđu i kumu mu Milošu, nosiocima ustanaka 1804. i 1815. godine. Uz njih su imena znanih i manje znanih ustanika, vojvoda, kneževa, monaha, sveštenika, učenih ljudi, megdandžija, guslara, običnih ljudi iz naroda, po kojeg Rusa. Žebeljan svesno ostavlja ukraj njihove zađevice, surevnjivosti, pohlepe, naprasitosti, oceubistva, kumovska odsecanja glava, i sve ono što je umni Dositej, kad su mu neke vojvode tražile da piše o njihovim zaslugama, odgovorio: „Bolje je za vas da ja to ne pišem jer vam ni najgori tuđinac ne bi mogao napisati ono što bih ja napisao, iznoseći samo čistu istinu“.
Nije se priređivač mnogo bavio slabostima navedenih ličnosti. Vremena su bila smutna i krvava, od ljudi se tražila žrtva, prkos, snaga, hrabrost, bez bolećivosti. Svako vreme nosi svoje breme, reći će narodna poslovica. A svako breme ima svoju težinu, svoje ispisnike, tvrdu odluku da se istraje i pobedi u surovoj borbi za opstanak. Svako je od njih, prema svojoj meri, imao na umu ono staro „za krst časni i slobodu zlatnu.“
Karađorđe, naprasit i ljutit, ludo hrabar, u pesmu ušao; a Mehmed aga Fočić budan sneva da ga pogubi i da mu lakne na zemlji:
„Dok pogubim Crnoga Đorđija
Iz Topole sela ponosita,
Koji s bečkim trguje ćesarom,
On je kadar svu džebanu kupit
Od bijela grada Varadina
I oružje što je za potrebe,
On je kadar na nas zavojštiti.“
Đorđe nije kao ostali knezovi, ni po umeću, ni po tragičnome završetku zemnome.
Miloš, ni knez, ni knjaz, no gospodar, neograničeni gospodar života i smrti, ali i vešt, lukav, domišljat u proširenju srpske autonomije, a kasnije, i suverenosti. Nije bilo za njegove vladavine dugih bojeva ali postupnim, danas bi se reklo, diplomatskim veštinama vodio je Srbiju ka postupnoj državnoj nezavisnosti.
Mnogi podaci o ustanicima poznati su danas iz istorijske građe i drugih izvora. Ali, Žebeljanova priča je nepretenciozna, zanimljiva, anegdotski potkrepljena, na ivici krokija ili crtice, a uvek rado čitana o neverovatnim poduhvatima Tanaska Rajića, Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka, Zmaja od Noćaja, da podseti i osveži pamćenje.
Među vojvodama, hajducima, knezovima, megdandžijama, izdvaja se jedan guslar, koji je ispevao epopeju o početku Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić. Isidora Sekulić, o značaju guslara slovi sledeće: „Sedi guslar pevajući uz njih one divne narodne pesme, koje su pune morala, istine, pravde, i drugih vrlina, budio je u narodu zaspalu klicu hrabrosti...“ A Filip Višnjić učesnik i svedok peva deo istorije Srba prve polovine 19. veka.
Ako je tradicionalna podela dodeljivala muškarcu pušku a ženi preslicu, onda je Žebeljanova zasluga što je bar pomenuo dve žene, različitog društvenog statusa, ali po srčanosti i neobičnim sudbinama vredne pažnje. Jedna je Ljubica, žena Miloša Obrenovića, moralni korektiv Miloševih slabosti (čak i kad poteže pušku). Druga je mala hajdučica, čučuk Stana, sposobna za pušku i voljna za hajduke.
Prepoznavanje događaja i likova ovijeno je ličnim anegdotskim ali dramatičnim detaljima, te se gubi utisak pročitavanja već viđenog. Uostalom, istorija se ne uči i ne pamti samo iz udžbenika. Žebeljanov način kazivanja, posebno onih manje poznatih ličnosti, ali ne i nevažnih, koristan je, zanimljiv i neopteređujući. A prkosi zaboravu.
Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Književne novine
Novija istorija ostavlja tragove i kroz memoarsku prozu, dokumentarne spise savremenika burnih događanja, a u narodu i dalje kroz anegdotu, epsku pesmu (katkad), priču i dopričavanje usmenih kazivača. No, kako je zaborav često umirati ćutke (parafraza Dučićevih stihova), a ljudsko sećanje nepouzdan svedok, nije na odmet prisetiti se, s vremena na vreme, zlatne borbe uzoritih junaka, kako napisa nekom prilikom Isidora Sekulić.
Polazeći i od krhkosti ljudskog sećanja, Petar Žebeljan, novinar, urednik, pesnik, priređivač knjiga raznih motivskih sadržaja, pisac za decu i o deci, ovaj put priređuje knjigu „Sabor junaka“. Prati svoj put u tumaranju po vremenu, pokušava da nađe u čoveku, i vremenu – nevremenu, lepotu malih pojava, saglasje sa prirodom (sa kojom je čovek u nepotrebnom sukobu, često), ali je setnik koji zna da sve prolazi i podleže zaboravu. U svoju knjigu smestio je imena stotinak oslobodilaca Prvog i Drugog srpskog ustanka, davši na početku kraći tekst o srpskoj despotovini i gubitku njene samostalnosti 1459. godine, te i o zluradnicima i podanicima Turske carevine do 1804. godine.
U autobiografskoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka“, u odeljku Šta sam doneo Americi, čuveni naučnik Mihailo Pupin, beleži: „...svest o dubokom poštovanju i divljenju za uzvišene tradicije moga naroda. To su me učili moja majka i nepismeni seljaci na susedskim poselima u Idvoru i nikada nijedno drugo učenje nije ostavilo dublji utisak na mene...“
Petar Žebeljan ovom knjigom duboko veruje da jedan narod biva (baš kao i Pupin) dok ima korene, dok neguje tradiciju, dok je u njemu, koliko god mu društvene i istorijske mene bile nepovoljne, snažna potreba da neguje ono što ga je očuvalo: istrajnost, prosvetljenje kroz patnju, milosrđe kroz nedaće, ludost žrtvovanja kroz zaštitu doma, porodice, jezika. U tu svrhu priređivač koristi dokumentarne spise, memoare, zapise, kazivanja, anegdote, usputne beleške, crtice.
Kazivanja, jasno, počinju pričama o Crnom Đorđu i kumu mu Milošu, nosiocima ustanaka 1804. i 1815. godine. Uz njih su imena znanih i manje znanih ustanika, vojvoda, kneževa, monaha, sveštenika, učenih ljudi, megdandžija, guslara, običnih ljudi iz naroda, po kojeg Rusa. Žebeljan svesno ostavlja ukraj njihove zađevice, surevnjivosti, pohlepe, naprasitosti, oceubistva, kumovska odsecanja glava, i sve ono što je umni Dositej, kad su mu neke vojvode tražile da piše o njihovim zaslugama, odgovorio: „Bolje je za vas da ja to ne pišem jer vam ni najgori tuđinac ne bi mogao napisati ono što bih ja napisao, iznoseći samo čistu istinu“.
Nije se priređivač mnogo bavio slabostima navedenih ličnosti. Vremena su bila smutna i krvava, od ljudi se tražila žrtva, prkos, snaga, hrabrost, bez bolećivosti. Svako vreme nosi svoje breme, reći će narodna poslovica. A svako breme ima svoju težinu, svoje ispisnike, tvrdu odluku da se istraje i pobedi u surovoj borbi za opstanak. Svako je od njih, prema svojoj meri, imao na umu ono staro „za krst časni i slobodu zlatnu.“
Karađorđe, naprasit i ljutit, ludo hrabar, u pesmu ušao; a Mehmed aga Fočić budan sneva da ga pogubi i da mu lakne na zemlji:
„Dok pogubim Crnoga Đorđija
Iz Topole sela ponosita,
Koji s bečkim trguje ćesarom,
On je kadar svu džebanu kupit
Od bijela grada Varadina
I oružje što je za potrebe,
On je kadar na nas zavojštiti.“
Đorđe nije kao ostali knezovi, ni po umeću, ni po tragičnome završetku zemnome.
Miloš, ni knez, ni knjaz, no gospodar, neograničeni gospodar života i smrti, ali i vešt, lukav, domišljat u proširenju srpske autonomije, a kasnije, i suverenosti. Nije bilo za njegove vladavine dugih bojeva ali postupnim, danas bi se reklo, diplomatskim veštinama vodio je Srbiju ka postupnoj državnoj nezavisnosti.
Mnogi podaci o ustanicima poznati su danas iz istorijske građe i drugih izvora. Ali, Žebeljanova priča je nepretenciozna, zanimljiva, anegdotski potkrepljena, na ivici krokija ili crtice, a uvek rado čitana o neverovatnim poduhvatima Tanaska Rajića, Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka, Zmaja od Noćaja, da podseti i osveži pamćenje.
Među vojvodama, hajducima, knezovima, megdandžijama, izdvaja se jedan guslar, koji je ispevao epopeju o početku Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić. Isidora Sekulić, o značaju guslara slovi sledeće: „Sedi guslar pevajući uz njih one divne narodne pesme, koje su pune morala, istine, pravde, i drugih vrlina, budio je u narodu zaspalu klicu hrabrosti...“ A Filip Višnjić učesnik i svedok peva deo istorije Srba prve polovine 19. veka.
Ako je tradicionalna podela dodeljivala muškarcu pušku a ženi preslicu, onda je Žebeljanova zasluga što je bar pomenuo dve žene, različitog društvenog statusa, ali po srčanosti i neobičnim sudbinama vredne pažnje. Jedna je Ljubica, žena Miloša Obrenovića, moralni korektiv Miloševih slabosti (čak i kad poteže pušku). Druga je mala hajdučica, čučuk Stana, sposobna za pušku i voljna za hajduke.
Prepoznavanje događaja i likova ovijeno je ličnim anegdotskim ali dramatičnim detaljima, te se gubi utisak pročitavanja već viđenog. Uostalom, istorija se ne uči i ne pamti samo iz udžbenika. Žebeljanov način kazivanja, posebno onih manje poznatih ličnosti, ali ne i nevažnih, koristan je, zanimljiv i neopteređujući. A prkosi zaboravu.
Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Književne novine
