Prikaz knjige: „Sahranite mi srce kraj ranjenog kolena“ – Brutalna istorija
Prvi put sam pročitao Di Braunov trezveni iskaz o načinu na koji je vlada Amerike tretirala Indijance, sasvim slučajno, otkrivši knjigu na polici mojih roditelja dok sam bio u srednjoj školi. Naravno, niko od mojih vršnjaka nije čitao ništa slično, a kada sam pokušao da pokrenem polemiku na času sa nastavnikom istorije, teškim konzervativcom, nije bilo svrhe. Ako su moji roditelji pročitali knjigu, nisu imali mnogo da kažu na tu temu. Na kraju sam mogao samo da razmišljam o knjizi.
Nakon četrdeset godina, pročitao sam knjigu ponovo. Čitao sam je naglas, dok je moja žena slušala. Jedno bolno poglavlje za drugim. Čitajući ponovo sam otkrivao delove teksta koji me nisu napustili tokom četrdeset godina od prvog čitanja – pesma o ponijima, inspirativni citati poglavica, kršenje sporazuma od strane američke vlade – i dalje sam bez reči.
Teško štivo. „Sahranite moje srce kraj ranjenog kolena“ je puno brutalnih činjenica koje mnoge Amerikanci i dalje poriču. Ne dozvolite da vas zavaraju kritike koje tvrde da Braunova studija nije dovoljno istražena. Jeste, knjiga ima dvadeset tri strane navedenih izvora. Što se tiče pristrasnosti, Braun je prevrnuo svaki kamen u jalovom pokušaju da pronađe bele Amerikance koji su se hrabro, ili bar principijalno, suprotstavili sistematskom istrbljenju indijanskih plemena. Najbolje što je jedan kritičar, koji je tvrdio da je Braun pristrasan, uspeo da pronađe kao argument, jeste da je oficir koji je bio odgovoran za masakar otpušten. Nezvanični izvori navode da je jedina „kazna“ koju je pomenuti oficir dobio za pokolj žene i dece, rana penzija. Za slične poduhvate, mnoštvo oficira američke vojske su dobijali unapređenja. Zapravo, general Šeridan, koji je izjavio da je „Samo mrtav Indijanac, dobar Indijanac“, napredovao je u karijeri na osnovu svoje mržnje.
Među 520 strana krije se i nekoliko svetlih tačaka. Drevne pesme Indijanaca se izdvajaju kao prelepa poezija; portreti mnogih indijanskih poglavica oslikavaju ponos, gracioznost i lepotu. Kada je Bik koji sedi, na javnoj ceremoniji odbacio tekst koji je trebalo da pročita, i otvoreno rekao okupljenom narodu svoje mišljenje o načinu na koji se vlada ophodi prema njemu i njegovom narodu je još jedan od tih svetlih momenata. I vrlo, vrlo retko na ovim stranicama bi poneki sudija, vojni oficir, ili neki drugi belac sa dovoljno moći, pronašao u sebi dovoljno hrabrosti, empatije i pravičnosti da pomogne narodu koji je iskorenjivan. Međutim, i pored tih svetlih tačaka, čitalac zna od početka da će se priča loše završiti.
U ova, donekle prosvećena vremena, ljudi sa dobrim namerama povremeno pominju obevezu nadoknade za zla dela koja je Amerika nanela. Nesreća je da je ostalo jako malo kvalitetnog zemljišta koje bi se moglo vratiti, a i samo zemljište je samo kap u moru zločina koja su dovela do gubljenja čitave kulture, jezika, porodica, plemena i nacija...
Autor: Džek Donahju
Izvor: cutterlight.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Nakon četrdeset godina, pročitao sam knjigu ponovo. Čitao sam je naglas, dok je moja žena slušala. Jedno bolno poglavlje za drugim. Čitajući ponovo sam otkrivao delove teksta koji me nisu napustili tokom četrdeset godina od prvog čitanja – pesma o ponijima, inspirativni citati poglavica, kršenje sporazuma od strane američke vlade – i dalje sam bez reči.
Teško štivo. „Sahranite moje srce kraj ranjenog kolena“ je puno brutalnih činjenica koje mnoge Amerikanci i dalje poriču. Ne dozvolite da vas zavaraju kritike koje tvrde da Braunova studija nije dovoljno istražena. Jeste, knjiga ima dvadeset tri strane navedenih izvora. Što se tiče pristrasnosti, Braun je prevrnuo svaki kamen u jalovom pokušaju da pronađe bele Amerikance koji su se hrabro, ili bar principijalno, suprotstavili sistematskom istrbljenju indijanskih plemena. Najbolje što je jedan kritičar, koji je tvrdio da je Braun pristrasan, uspeo da pronađe kao argument, jeste da je oficir koji je bio odgovoran za masakar otpušten. Nezvanični izvori navode da je jedina „kazna“ koju je pomenuti oficir dobio za pokolj žene i dece, rana penzija. Za slične poduhvate, mnoštvo oficira američke vojske su dobijali unapređenja. Zapravo, general Šeridan, koji je izjavio da je „Samo mrtav Indijanac, dobar Indijanac“, napredovao je u karijeri na osnovu svoje mržnje.
Među 520 strana krije se i nekoliko svetlih tačaka. Drevne pesme Indijanaca se izdvajaju kao prelepa poezija; portreti mnogih indijanskih poglavica oslikavaju ponos, gracioznost i lepotu. Kada je Bik koji sedi, na javnoj ceremoniji odbacio tekst koji je trebalo da pročita, i otvoreno rekao okupljenom narodu svoje mišljenje o načinu na koji se vlada ophodi prema njemu i njegovom narodu je još jedan od tih svetlih momenata. I vrlo, vrlo retko na ovim stranicama bi poneki sudija, vojni oficir, ili neki drugi belac sa dovoljno moći, pronašao u sebi dovoljno hrabrosti, empatije i pravičnosti da pomogne narodu koji je iskorenjivan. Međutim, i pored tih svetlih tačaka, čitalac zna od početka da će se priča loše završiti.
U ova, donekle prosvećena vremena, ljudi sa dobrim namerama povremeno pominju obevezu nadoknade za zla dela koja je Amerika nanela. Nesreća je da je ostalo jako malo kvalitetnog zemljišta koje bi se moglo vratiti, a i samo zemljište je samo kap u moru zločina koja su dovela do gubljenja čitave kulture, jezika, porodica, plemena i nacija...
Autor: Džek Donahju
Izvor: cutterlight.com
Prevod: Aleksandar Mandić
