Prikaz knjige „Skriveni svet oko nas“ Marka Miodovnika
Madona je sebe nazivala „materijalnom devojkom“ i podsetila nas da „živimo u materijalnom svetu“, ali materijale, u globalu, uzimamo zdravo za gotovo. Mark Miodovnik je, međutim, opsednut njima, i postavio je sebi zadatak da nas ponovo upozna sa čudima koja nas održavaju u životu, pomažući nam da ih razumemo pomoću pop kulture i potrošačkog načina života; ali i pomoću zanimljivosti iz istorije.
„Ljudi kupuju onu odeću koja odražava tip osobe kakav žele, teže ili moraju da postanu – modni dizajneri su stručnjaci za ova značenja. Ali u svakom aspektu svog života, u svom kupatilu, dnevnoj ili spavaćoj sobi, mi biramo materijale koji odražavaju naše vrednosti.“
Donekle smo od ove knjige očekivali haj-tek predstavu o magičnim savremenim materijalima, ali se Miodovnik mudro opredelio za već uveliko poznate i humanizovane materijale – čelik, staklo, papir, porcelan – i plastiku, beton i kompozite od karbonskih vlakana kao predstavnike 20. veka. Novo doba predstavljaju aerogelovi, grafen i bionički delovi tela. Izuzetak je čokolada koja se, iako ima zanimljivu tehnološku pozadinu, u suštini našla u knjizi zato što je Miodovnik čokoholik.
Miodovnik sa oduševljenjem piše o materijalima: većina njih je korisna, estetski i kulturološki prihvatljiva. On hvali i aerogelove koje za sada koristi samo NASA zbog njihove fizičke čudesnosti: silikatni aerogel podseća na stvrdnuti dim jer ga čini 99,8 odsto vazduha, to je plava supstanca (plava je zato što je nebo plavo – rasipa svetlost), i najbolji je izolator na svetu, a kad držite komad aerogela u ruci, vi na vrlo stvaran način držite komadić neba.
Pišući o plastici Miodovnik čak osmišljava filmski scenario kako bi istakao koliko je plastika bitan materijal, vraćajući joj ugled koji joj je šezdesetih godina prošlog veka oduzet. Na kraju poglavlja on navodi nekoliko poznatih primera: najlon, vinil ploče, silikon – vrste plastike koje su ostale na istoj kreativnoj liniji i imale su važan uticaj na našu kulturnu svest. Iznad svega, on odaje počast celuloidu kao vrstu plastike sa najvećim kulturnim uticajem – ona je zaslužna za nastanak filmske rolne.
„Iako nisam preveliki ljubitelj plastične ambalaže, nadam se da sam dokazao da ako postoji jedno mesto na kome je sasvim prikladno i opravdano pakovati slatkiše u plastične kese, onda je to sasvim sigurno bioskop.“
Ono što je takođe očaravajuće jesu prikazi zanatskih izuma pre doba značajnog razvoja nauke. Do industrijske revolucije, samo su samuraji poznavali tajnu izlivanja tvrdog, oštrog čelika. Sadržaj ugljenika je najbitniji faktor za koji niko nije znao, ni na Istoku ni na Zapadu, ali su Japanci na osnovu iskustva naučili kako da odaberu najoštriji čelik. Porcelan je bio najneverovatniji izum: potpuno se razlikuje od standardnih keramičkih proizvoda, a svoju neverovatnu čvrstinu i mlečno belu prozračnost postiže kombinacijom mineralnog kvarca i feldspata koji se potom peku na visokoj temperaturi od 1300 stepeni. Do 1704. godine, ovu tajnu su znali samo Kinezi. Miodovnik, međutim, sugeriše da je prezir Kineza prema staklu doveo do toga da ih je zaobišla naučna revolucija. Staklo je materijal koji se koristi u mikroskopima, teleskopima i hemijskim aparatima, a nauka ne može bez njega.
Miodovnik piše i o sopstvenom iskustvu sa materijalima: njegovo interesovanje za njih potiče iz jedne neprijatne epizode kada ga je neki neznanac posekao britvom u londonskom metrou. Ostali bliski susreti su blaži: posmatra kako se Šard – najviša građevina u Londonu, pa i u Evropi – uzdiže u blizini njegove kuće i broji kamione koji dovlače beton za njegovu izgradnju; foto-papir ga tera da razmišlja o očevoj nemačkoj ličnoj karti i tajanstvenom značaju žigova na papiru; dok porcelan budi u njemu sliku svadbenog seta za čaj njegovih roditelja.
Njegovo poslednje poglavlje donekle pruža naučno objašnjenje (bez formula) koje stoji iza materijala: njihova čitava strukturalna hijerarhija može da se uporedi sa lutkom babuškom - proteže se od sitnih atoma, preko nano, mikro i ostalih sićušnih struktura pa do materija koje možemo da vidimo i dotaknemo. Kako ovi nevidljivi slojevi prave staklo, porcelan i nerđajući čelik vešto je objašnjeno. Oni koji ne znaju mnogo o materijalima dosta će naučiti, ali iako Miodovnik dobro objašnjava zašto neke materijale zavolimo (dijamante, na primer), a druge ne (staklo je omiljeni materijal arhitekata, ali ga većina baš i ne voli), neka pitanja i dalje ostaju bez odgovora. Zašto su neki pronalazači poznati, dok drugi padaju u zaborav? Na primer Hari Brirli, koji je izmislio nerđajući čelik 1913. godine? Teško je sada zamisliti svet bez nerđajućeg čelika, ali malo ko je čuo za Brirlija.
Ako neko može da podstakne proizvođače da se okrenu novim izazovima, to je Miodovnik – pravi čovek od solidnog materijala.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Ivana Jeremić
„Ljudi kupuju onu odeću koja odražava tip osobe kakav žele, teže ili moraju da postanu – modni dizajneri su stručnjaci za ova značenja. Ali u svakom aspektu svog života, u svom kupatilu, dnevnoj ili spavaćoj sobi, mi biramo materijale koji odražavaju naše vrednosti.“
Donekle smo od ove knjige očekivali haj-tek predstavu o magičnim savremenim materijalima, ali se Miodovnik mudro opredelio za već uveliko poznate i humanizovane materijale – čelik, staklo, papir, porcelan – i plastiku, beton i kompozite od karbonskih vlakana kao predstavnike 20. veka. Novo doba predstavljaju aerogelovi, grafen i bionički delovi tela. Izuzetak je čokolada koja se, iako ima zanimljivu tehnološku pozadinu, u suštini našla u knjizi zato što je Miodovnik čokoholik.
Miodovnik sa oduševljenjem piše o materijalima: većina njih je korisna, estetski i kulturološki prihvatljiva. On hvali i aerogelove koje za sada koristi samo NASA zbog njihove fizičke čudesnosti: silikatni aerogel podseća na stvrdnuti dim jer ga čini 99,8 odsto vazduha, to je plava supstanca (plava je zato što je nebo plavo – rasipa svetlost), i najbolji je izolator na svetu, a kad držite komad aerogela u ruci, vi na vrlo stvaran način držite komadić neba.
Pišući o plastici Miodovnik čak osmišljava filmski scenario kako bi istakao koliko je plastika bitan materijal, vraćajući joj ugled koji joj je šezdesetih godina prošlog veka oduzet. Na kraju poglavlja on navodi nekoliko poznatih primera: najlon, vinil ploče, silikon – vrste plastike koje su ostale na istoj kreativnoj liniji i imale su važan uticaj na našu kulturnu svest. Iznad svega, on odaje počast celuloidu kao vrstu plastike sa najvećim kulturnim uticajem – ona je zaslužna za nastanak filmske rolne.
„Iako nisam preveliki ljubitelj plastične ambalaže, nadam se da sam dokazao da ako postoji jedno mesto na kome je sasvim prikladno i opravdano pakovati slatkiše u plastične kese, onda je to sasvim sigurno bioskop.“
Ono što je takođe očaravajuće jesu prikazi zanatskih izuma pre doba značajnog razvoja nauke. Do industrijske revolucije, samo su samuraji poznavali tajnu izlivanja tvrdog, oštrog čelika. Sadržaj ugljenika je najbitniji faktor za koji niko nije znao, ni na Istoku ni na Zapadu, ali su Japanci na osnovu iskustva naučili kako da odaberu najoštriji čelik. Porcelan je bio najneverovatniji izum: potpuno se razlikuje od standardnih keramičkih proizvoda, a svoju neverovatnu čvrstinu i mlečno belu prozračnost postiže kombinacijom mineralnog kvarca i feldspata koji se potom peku na visokoj temperaturi od 1300 stepeni. Do 1704. godine, ovu tajnu su znali samo Kinezi. Miodovnik, međutim, sugeriše da je prezir Kineza prema staklu doveo do toga da ih je zaobišla naučna revolucija. Staklo je materijal koji se koristi u mikroskopima, teleskopima i hemijskim aparatima, a nauka ne može bez njega.
Miodovnik piše i o sopstvenom iskustvu sa materijalima: njegovo interesovanje za njih potiče iz jedne neprijatne epizode kada ga je neki neznanac posekao britvom u londonskom metrou. Ostali bliski susreti su blaži: posmatra kako se Šard – najviša građevina u Londonu, pa i u Evropi – uzdiže u blizini njegove kuće i broji kamione koji dovlače beton za njegovu izgradnju; foto-papir ga tera da razmišlja o očevoj nemačkoj ličnoj karti i tajanstvenom značaju žigova na papiru; dok porcelan budi u njemu sliku svadbenog seta za čaj njegovih roditelja.
Njegovo poslednje poglavlje donekle pruža naučno objašnjenje (bez formula) koje stoji iza materijala: njihova čitava strukturalna hijerarhija može da se uporedi sa lutkom babuškom - proteže se od sitnih atoma, preko nano, mikro i ostalih sićušnih struktura pa do materija koje možemo da vidimo i dotaknemo. Kako ovi nevidljivi slojevi prave staklo, porcelan i nerđajući čelik vešto je objašnjeno. Oni koji ne znaju mnogo o materijalima dosta će naučiti, ali iako Miodovnik dobro objašnjava zašto neke materijale zavolimo (dijamante, na primer), a druge ne (staklo je omiljeni materijal arhitekata, ali ga većina baš i ne voli), neka pitanja i dalje ostaju bez odgovora. Zašto su neki pronalazači poznati, dok drugi padaju u zaborav? Na primer Hari Brirli, koji je izmislio nerđajući čelik 1913. godine? Teško je sada zamisliti svet bez nerđajućeg čelika, ali malo ko je čuo za Brirlija.
Ako neko može da podstakne proizvođače da se okrenu novim izazovima, to je Miodovnik – pravi čovek od solidnog materijala.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Ivana Jeremić
