Posle izuzetnog uspeha knjiga „Početno pitanje“, „Jedan dan“ i „Mi“, Nikolsov peti roman predstavlja veoma prijatno i vrlo dobro štivo. Na neki način, moja najoštrija kritika o njemu jeste da je možda previše dobar. Ima doskočica na skoro svakoj strani, smejao sam se, plakao, negde i istovremeno, što nikada nije dobro u sezoni alergija. Ovo je klasična tragikomedija: komedija kao proizvod tragedije i vremena.

Reč je o tinejdžeru Čarliju Luisu kome ne ide dobro. Roditelji su mu se razveli, otac mu je depresivan. Čarli misli da je loše prošao na maturskom, a najbolji drugovi postaju sve gori prema njemu. Na početku je opisan kao „onaj dečak sa školskih fotografija koga se ne sećate“, a nadimak koji je dobio protiv svoje volje glasi „Niko“. Zbog toga je ovo odlična sonova za priču o prvoj ljubavi. Pošavši na vožnju biciklom, kako bi izbegao svog sve pijanijeg, ogorčenog oca, dok je čitao Vonegatovu „Klanicu 5“, naleteo je na mladu Fren. Nakon što joj je pomogao da othrama do obližnje vile u kojoj ona ne živi, bio je potpuno očaran. Štaviše, suptilno ga je nagovorila da učestvuje u predstavi Romeo i Julija, koju izvodi lokalna amaterska dramska trupa. Toliko je zapleta u ovoj knjizi (čitaoci će shvatiti da je naslov proizašao iz predstave – rastanak je slatka tuga); ali mogao bi da se svede na: „prava ljubav nikada nije laka“. Komedija i tragedija se sve vreme prepliću. Drugi glumci su iz daleko boljih porodica i Čarli je često posramljen. Neke od ovih scena spadaju među one najdirljivije i najupečatljivije u romanu.

Zbog stalno isprepletenih čudnovatosti i težnji, roman delimično podseća na „Povratak u Brajdshed“. Radnja većeg dela romana o amaterskom pozorištu malo podseća na pozorišni komad „Noises Off“ Majkla Frejna, ili „A Chorus of Disapproval“ Alana Ejkburna, gde se satira maskira kao klasa, arogancija i potreba. I, naravno, svi znamo zaplet Romea i Julije, ali Nikols pravi neke mudre obrte koje neću otkriti, i daje propratne komentare o predstavi – činjenicu da ljubavnici zapravo provode malo vremena zaljubljeni, da se više radi o greškama starijih generacija i da Šekspiru huliganstvo nije bilo strano.

Ako postoji još neki aspekt romana gde čitaocima preporučujem oprez, to su sporedni likovi. Njihova priča je komična, ali i melanholična. Tako u trupi mladih glumaca imamo Vijetnamku, mladog kicoša, vrednog crnca, lezbejku itd. Dušu dalo za filmsku adaptaciju! Postoje brojne aluzije na džez i pop muziku, kao da je Nikols unapred zamislio i muzičku podlogu za film.

Postoji jedan duži deo o upotrebi droge, gde se neprestano navodi da droga koju su uzeli ne deluje, a ipak, tok misli pokazuje da očigledno deluje. Najintrigantnije su ipak rečenice sa „duplim blefom“, koje otkrivaju nesigurnost tinejdžerskog doba. Na primer: „Nisam siguran da je čak i brza smrt ikada dovoljno brza. Ko to zna?“ Čarli poseduje retorički obrt, gde su rečenice često obrnute, poput „jesam... ali nisam“ ili otkriva skrivene kontradikcije. „Ako bi ovaj kreativni posao trebalo da nas učini slobodnijima i samouverenijima, zašto se nikada nisam osećao tako ograničeno i samosvesno?“

Sve u svemu, ovo je bravurozni dokaz Niklsonovog talenta. Sentimentalnost je, na neki način, potcenjen žanr. Ukoliko se dobro napiše, veoma je dirljiva (primedba Oskara Vajlda o smrti Male Nel), ali teško ju je dobro napisati. „Slatki rastanak“ uspeva da bude zanimljiv, dirljiv, urnebesan i tužan u isto vreme. Znam kada me knjiga dira u srce, a ova me je nesumnjivo dirnula.

Izvor: scotsman.com
Prevod: Đorđe Radusin