Da može lično da se predstavi, ova bi knjiga verovatno rekla: „Dva, Služba dva“. Zamislivši je kao nastavak prve knjige o iskustvima iz svoje obaveštajne karijere, Goran Živaljević je i u „Službi 2“ ponovio misao da se patriotizam najbolje dokazuje tako što se država brani od vlasti.

I kao što ideja koja prožima prvu važi u celosti i za drugu knjigu, tako se može ponoviti i utisak iz prikaza što je povodom prve Živaljevićeve knjige napisao isti autor koji potpisuje i ovaj: za one koji očekuju teoriju zavere, ovo je možda pogrešna knjiga, ali će i u njoj ipak biti pronađeno ono što je traženo.

Naravno da je ovo slobodnija parafraza čuvene replike iz filma Dušana Kovačevića, ali sa ovom analogijom ujedno prestaje svaka veza Živaljevićevih svedočenja sa književnom i filmskom fikcijom zasnovanom na špijunaži – pravoj, ali i umišljenoj.

Ako se kroz Živaljevićeve zapise povremeno i razaznaje izvesna paranoja, onda to može biti jedino paranoja od – paranoje, jer se upravo paranojom, stvorenom tako što se od bezbednosne službe pravi bauk, obesmišljava svaki korak predanih i marljivih bezbednosnih operativaca.

Stoga iz svake autorove reči izbija demistifikacija navodnih zavera u vezi sa bezbednosnim državnim strukturama, pri čemu se i posao obaveštajca predstavlja kao odgovoran životni poziv, gde zapravo nema mesta nagađanjima, a kamoli maštanjima i teorijama.

Naprotiv, Živaljević piše samo o onome što je provereno i u šta se lično uverio tokom tridesetogodišnjeg rada za instituciju koja je više puta menjala ime, a od kojih najmanje dva (tačnije, njihove skraćenice: Udba i DB) izazivaju uglavnom negativne impresije.

Stoga se i samim izborom uopštenog naziva za resor civilne bezbednosti (a taj se naziv i našao na naslovnim stranama obeju Živaljevićevih knjiga) uspostavlja izvesni kontinuitet između raznih perioda, koji se najčešće automatski poistovećuju sa aktuelnim političkim režimima, pa se veruje da između njih ne može postojati bilo kakva veza.

Smatrajući da bezbednosni sektor treba da funkcioniše bez obzira na ideološku i političku situaciju u državi, autor ponekad svesno zaobilazi imena trenutnih političkih vođa, pa upravo onde gde i sâm čitalac bude pomislio kako uopšte nije bitno koji je predsednik ili premijer bio u tom momentu na vlasti znači da je bezbednost države (makar i kao tema) važnija od funkcija i funkcionera, koji su inače zamenljivi – i što bi trebalo da bude pravilo, a ne izuzetak.

Iako je sastavljena od ličnih sećanja i zaključaka, knjiga nije zamišljena kao hronološko nizanje događaja i činjenica, pa zato ni poglavlja nisu poređena strogo na osnovu toga kada se šta dogodilo. Pošto se nije bežalo ni od subjektivnog tona, pojedini segmenti pretvoreni su u romansirane hronike koje se, same za sebe, mogu razumeti i kao kratke priče nezavisne od knjige kao celine.

Poseban značaj Živaljevićevih svedočenja jeste u tome što iz njih iskrsavaju mnoga imena koja su u međuvremenu zaboravljena i koja su, upravo tako zaboravljena, postala simbol opšteg zaborava. Jer kad se pročita da ubica jednog operativca nikada nije otkriven, premda su gotovo sve vlasti isticale da je rasvetljavanje baš tog ubistva prioritet u borbi protiv organizovanog kriminala, jasno je da se ova tvrdnja može odnositi na mnoge žrtve čije su smrti već decenijama pod velom tajne.

Ipak, pošto je autor i sâm pripadnik bezbednosne službe, razume se da nije mogao doslovce navesti svako ime, pa je koristio i pseudonime, tako da su izvesni podaci prepušteni čitaocima da ih sami prepoznaju i dešifruju, kao što je, primera radi, i ime popularne glumice koja, izgleda, nije samo zbog uloge u televizijskoj seriji jednog visokog političkog funkcionera zamenila drugim.

Odlučivši se da obelodani sećanja iz sopstvene radne biografije, Živaljević je, ni manje ni više, izdao – Službu, i to dva puta. Ali kad je Služba izdata ovako kako je izdata, onda treba da bude i – pročitana. A izdaja je ionako u oku posmatrača. Ili, u ovom (strogo javnom, a ne strogo poverljivom) slučaju – u oku čitaoca.

Autor: Dušan Milijić
Izvor: cupavakeleraba.com