Prikaz knjige „SPQR: Istorija starog Rima“ Meri Bird
Profesorka univereziteta u Kembridžu Meri Bird jedna je od najpriznatijih svetskih poznavalaca antičke civilizacije, autorka više stručnih i popularnih naslova iz oblasti istorije i česta i omiljena gošća britanskih televizijskih i radio stanica.
Njena najnovija knjiga „SPQR: Istorija Rima“ (SPQR je skraćeni oblik latinske fraze Senatus populusque Romanus, ili „Senat i narod rimski“) predstavlja još jedan izvanredni, krajnje pristupačnim jezikom napisani doprinos izučavanju istorije slavnog antičkog grada i moćne imperije koju su njegovi stanovnici izgradili.
Bird pripovedanje počinje osnivačkim mitom o Romulu i Remu, a završava 212. godinom nove ere, kada je revolucionarnim proglasom cara Karakale svim slobodnim stanovnicima ogromnog carstva, gde god da su živeli, dodeljen status punopravnih rimskih građana.
Između te dve tačke, ona razmatra živote i istorijski značaj ličnosti poput Julija Cezara, Hanibala, Spartaka, Nerona, Kleopatre, Avgusta i Kaligule, ukazujući pritom dužno poštovanje hroničarima tog dugog istorijskog razdoblja (Ciceron, Livije, Horacije, Vergilije, Plinije Mlađi) i pozivajući se na njihove zapise.
Ova knjiga u najvećoj meri – i to se jednostavno ne može izbeći – predstavlja povest o životima i delima slavnih muškaraca. Rimski seljak jedva da je za sobom ostavio ikakav trag u istoriji – drvo i slama ne poseduju dugovečnost mermera.
Žene su bile potčinjene muževima i za njma je ostao veoma mali broj pisanih dokumenata. „Autobiografija Agripine, majke cara Nerona“, piše Bird o davno nestalom spisu, „mora se smatrati jednim od najtužnijih gubitaka klasične književnosti.“ Značaj svakog spomenika koji pruža konkretne informacije o životu običnih stanovnika Rima je, po njenom mišljenju, neprocenjiv.
Meri Bird je veliki demistifikator i komplikator. Ako ste u potrazi za ushićenim opisima antičkih pejzaža, pravnom izvesnošću ili preciznim objašnjenjima ratnih strategija, ovo nije knjiga za vas. Čuvena bitka kod Akcijuma ovde je, na primer, opisana kao prilično skroman, pomalo prljav događaj, nakon čega autorka, za nju karakterističnim tonom, dodaje: „možda su sve odlučujuće vojne operacije zapravo skromnije i prljavije nego što obično zamišljamo“.
Za Edvarda Gibona, autora višetomnog klasika „Opadanje i propast Rimskog carstva“, Bird kaže da je živeo u vreme kada su istoričari bili skloni donošenju konačnih sudova o istorijskim događajima. Ona nema nameru da bude takav istoričar.
Jedino što bi se ovoj knjizi moglo ozbiljnije zameriti je upravo činjenica da je njena autorka spremnija da govori o onome što istoričari ne znaju, nego o onome što znaju. Ali ako ne dozvolite da vas to odvrati od čitanja, u Meri Bird ćete prepoznati stručnog i šarmantnog vodiča, kome polazi za rukom da održi intiman ton čak i kada naširoko raspreda o najvažnijim intelektualnim i etičkim pitanjima, koja ovakva tema nužno nameće.
„Na neki način istraživanje starog Rima u dvadeset prvom veku je kao hodanje po žici, čin veoma pažljivog balansiranja. Ako pogledate odozgo na jednu stranu, sve deluje sigurno i poznato: vode se razgovori u koje bismo gotovo mogli da se uključimo o prirodi slobode ili o problemima polova; tu su zgrade i spomenici koje prepoznajemo i porodice koje žive na način koji razumemo, sa sve neposlušnim šiparcima, ima i šala koje 'kapiramo'.
„Ono s druge strane deluje kao potpuno nepoznata teritorija. To ne znači samo ropstvo, prljavštinu (u starom Rimu gotovo da nije postojalo prikupljanje ljudskog otpada), pokolji ljudi u arenama i smrt od bolesti čije lečenje danas shvatamo zdravo za gotovo, ali i novorođenčad bačena na hrpe smeća, devojčice-neveste i razmetljivi sveštenici evnusi.“
Meri Bird se čitaocu obraća kao sebi ravnom. Uvlači ga u svoj kabinet i prepričava stručne debate na kojima su se rađale i propadale velike naučne karijere. Sve vreme je, ali uvek sa merom, spremna na ironiju, satiru i humor u svim njegovim formama. Ponekad je dovoljno da nas snabde samo najosnovnijim informacijama, pa makar to bili opisi metoda kontracepcije, spisak starinskih uvreda i sl.
Humor je jedno od njenih omiljenih oruđa za raskrinkavanje mitova. Objašnjavajući, recimo, modernu predstavu o Kaliguli, ona piše da je ideja o tome da su se njegove večernje zabave pretvarale u orgije, tokom kojih su njegove sestre bile „ispod“ njega, a njegova žena „na njemu“, potiče od pogrešnog prevoda Svetonijevog opisa rasporeda sedenja – „gore“ i „dole“ – na rimskim gozbama. Da, tako se rađaju tračevi.
Knjige profesorke Bird pružaju nam priliku da, pored zanimljivih tema i ličnosti, upoznamo i njihovu autorku. Originalne su i ekscentrične koliko i ona sama.
Autor: Dvajt Garner
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
Njena najnovija knjiga „SPQR: Istorija Rima“ (SPQR je skraćeni oblik latinske fraze Senatus populusque Romanus, ili „Senat i narod rimski“) predstavlja još jedan izvanredni, krajnje pristupačnim jezikom napisani doprinos izučavanju istorije slavnog antičkog grada i moćne imperije koju su njegovi stanovnici izgradili.
Bird pripovedanje počinje osnivačkim mitom o Romulu i Remu, a završava 212. godinom nove ere, kada je revolucionarnim proglasom cara Karakale svim slobodnim stanovnicima ogromnog carstva, gde god da su živeli, dodeljen status punopravnih rimskih građana.
Između te dve tačke, ona razmatra živote i istorijski značaj ličnosti poput Julija Cezara, Hanibala, Spartaka, Nerona, Kleopatre, Avgusta i Kaligule, ukazujući pritom dužno poštovanje hroničarima tog dugog istorijskog razdoblja (Ciceron, Livije, Horacije, Vergilije, Plinije Mlađi) i pozivajući se na njihove zapise.
Ova knjiga u najvećoj meri – i to se jednostavno ne može izbeći – predstavlja povest o životima i delima slavnih muškaraca. Rimski seljak jedva da je za sobom ostavio ikakav trag u istoriji – drvo i slama ne poseduju dugovečnost mermera.
Žene su bile potčinjene muževima i za njma je ostao veoma mali broj pisanih dokumenata. „Autobiografija Agripine, majke cara Nerona“, piše Bird o davno nestalom spisu, „mora se smatrati jednim od najtužnijih gubitaka klasične književnosti.“ Značaj svakog spomenika koji pruža konkretne informacije o životu običnih stanovnika Rima je, po njenom mišljenju, neprocenjiv.
Meri Bird je veliki demistifikator i komplikator. Ako ste u potrazi za ushićenim opisima antičkih pejzaža, pravnom izvesnošću ili preciznim objašnjenjima ratnih strategija, ovo nije knjiga za vas. Čuvena bitka kod Akcijuma ovde je, na primer, opisana kao prilično skroman, pomalo prljav događaj, nakon čega autorka, za nju karakterističnim tonom, dodaje: „možda su sve odlučujuće vojne operacije zapravo skromnije i prljavije nego što obično zamišljamo“.
Za Edvarda Gibona, autora višetomnog klasika „Opadanje i propast Rimskog carstva“, Bird kaže da je živeo u vreme kada su istoričari bili skloni donošenju konačnih sudova o istorijskim događajima. Ona nema nameru da bude takav istoričar.
Jedino što bi se ovoj knjizi moglo ozbiljnije zameriti je upravo činjenica da je njena autorka spremnija da govori o onome što istoričari ne znaju, nego o onome što znaju. Ali ako ne dozvolite da vas to odvrati od čitanja, u Meri Bird ćete prepoznati stručnog i šarmantnog vodiča, kome polazi za rukom da održi intiman ton čak i kada naširoko raspreda o najvažnijim intelektualnim i etičkim pitanjima, koja ovakva tema nužno nameće.
„Na neki način istraživanje starog Rima u dvadeset prvom veku je kao hodanje po žici, čin veoma pažljivog balansiranja. Ako pogledate odozgo na jednu stranu, sve deluje sigurno i poznato: vode se razgovori u koje bismo gotovo mogli da se uključimo o prirodi slobode ili o problemima polova; tu su zgrade i spomenici koje prepoznajemo i porodice koje žive na način koji razumemo, sa sve neposlušnim šiparcima, ima i šala koje 'kapiramo'.
„Ono s druge strane deluje kao potpuno nepoznata teritorija. To ne znači samo ropstvo, prljavštinu (u starom Rimu gotovo da nije postojalo prikupljanje ljudskog otpada), pokolji ljudi u arenama i smrt od bolesti čije lečenje danas shvatamo zdravo za gotovo, ali i novorođenčad bačena na hrpe smeća, devojčice-neveste i razmetljivi sveštenici evnusi.“
Meri Bird se čitaocu obraća kao sebi ravnom. Uvlači ga u svoj kabinet i prepričava stručne debate na kojima su se rađale i propadale velike naučne karijere. Sve vreme je, ali uvek sa merom, spremna na ironiju, satiru i humor u svim njegovim formama. Ponekad je dovoljno da nas snabde samo najosnovnijim informacijama, pa makar to bili opisi metoda kontracepcije, spisak starinskih uvreda i sl.
Humor je jedno od njenih omiljenih oruđa za raskrinkavanje mitova. Objašnjavajući, recimo, modernu predstavu o Kaliguli, ona piše da je ideja o tome da su se njegove večernje zabave pretvarale u orgije, tokom kojih su njegove sestre bile „ispod“ njega, a njegova žena „na njemu“, potiče od pogrešnog prevoda Svetonijevog opisa rasporeda sedenja – „gore“ i „dole“ – na rimskim gozbama. Da, tako se rađaju tračevi.
Knjige profesorke Bird pružaju nam priliku da, pored zanimljivih tema i ličnosti, upoznamo i njihovu autorku. Originalne su i ekscentrične koliko i ona sama.
Autor: Dvajt Garner
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
