Prikaz knjige „Srce crnog goluba“: Dobro došli u svet srpskih vračara, nadrilekara, jogija, gatara i pokojeg vampira
Putujući decenijama kao novinar po svim mogućim krajevima Srbije, Momčilo Petrović bi, kako sam kaže, po kojekakvim zabitima našao đavola i da ga nije tražio! A on jeste, i to vrlo aktivno, pošto su ga privlačili jezoviti i tajnoviti rituali prizivanja nekad dobrih, a nekad i zlih sila. A toga, znate i sami, po našoj zemlji ima. Ma koliko Srbi tvrdili da su veliki pravoslavni vernici, paganska vera u zloduhe, veštice, karakondžule, gatanje, proricanje i bacanje crnih vradžbina ili odbranu od istih, ukorenjena je na Balkanu i iz naroda se isterati ne može. Nakon što je svoje dve fantastične knjige priča iz zanimljive istorije Srba prodao do sada u bezmalo 40.000 primeraka (kvalitetom štiva, ne nikakvim mađijama, da odmah naglasimo), Momčilo sada u knjizi „Srce crnog goluba: Istina o magijskim obredima u Srbiji“ pokušava da pronikne u tradiciju i običaje kojima se možda ne treba dičiti, ali svakako jesu zanimljivi u svojoj neverovatnoj paranormalnosti, pa i nenormalnosti.
Neki u njih veruju, neki možda i ne veruju ali ih muka pritera (kao izvesni gos’n ministar na kojeg je Momčilo naleteo kod neke vračare gde je ovaj tražio lek za impotenciju, šta ćete, ne može Momčilo bez ovakvih sočnih detalja na kojima mu zahvaljujemo), ali magijskih hokus-pokusa ima i rasprostranjeniji su po Srbiji nego što bi čovek pomislio, a naš se pisac zaista svega i svačega nagledao i mada u onostrano i dalje ne veruje, mnoga su ga takva iskustva ostavila u dubokom strahu.
Mada ćete verovatno očekivati da ovu knjigu čitate s izvesnim podsmehom, kao komediju, već prva priča u kojoj je pisac tokom odlaska kod vlaške vračare bio primoran da pojede srce crnog goluba iz naslova da bi mu se ostvarila sreća u ljubavi, pokazaće vam da je pred vama zapravo jedan vrlo napet i mračan „triler“. Doduše, mestimično prožet piščevim dobro poznatim, razumnim i toplim humorom – da rastera jezu.
Naravno, kakva bi to knjiga o mistici bila da se u njoj ne pominju i vampiri, te je tako Momčilo u nekom selu sa seljanima išao na groblje da nekom čoveku, za kojeg se sumnjalo da se povampirio, zabiju glogov kolac u srce. Posetio je negde na Kosovu i fanatične derviše koji plešući u transu buše ogromnim iglama trbuhe i vratove, pa čak i obraze, i to dečacima od jedva sedam ili osam godina. Pričaće nam i kako je izvesna gatara baba Cana bila glavni konsultant tokom izgradnje Narodne skupštine. Kako se uputio u tajne joge mada nije naučio kako da lebdi poput Maharišija Jogija.
Posećivao je i masovne iscelitelje koji su okupljali i više hiljada ljudi na seansama, na čemu bi mnogi političari mogli da im pozavide. Veličanstven i slikovit u dočaravanju atmosfere, u čemu je gotovo bolji od filmske kamere, Momčilo nam u svakom opisanom onostranom slučaju daje i opis onoga što se desilo kasnije, te je na čitaocu da veruje ili ne veruje u sva ta neobjašnjiva čuda. Mnogi od tobožnjih vidovnjaka i proroka, od kojih su neki bili čak i nepismeni, osim kontakta s višim silama imali su, razume se, i dobar kontakt s lokalnim glavešinama, a oni koji nisu, ili su bili odveć alavi, završavali su u zatvoru. A kako i ne bi kad su neki od njih čak tvrdili da mogu da pošalju energiju u ministarstvo da vam tamo srede potrebne papire. Doduše, Momčilo će nam mangupski i vrcavo otkriti da je i neke ministre sretao kod vračara. I oni su ljudi – tražili su lek za ljubavne jade.
Mistične pustolovine svakako ne bi bile potpune da pisac nije prisustvovao i pravom-pravcatom egzorcizmu – izgonu sotone nečastive iz devojke u jednom manastiru u zapadnoj Srbiji. Pošto đavola, jelte, ima posvuda oko nas, ovaj se obred tamo održava čak dvaput mesečno, pa kome zatreba... Na kraju će nam Momčilo otkriti i da naša Uprava za državnu bezbednost ima i odeljenje za „kosmičke poslove“, narodski rečeno – za poslove sa vanzemaljcima! Uvek treba biti spreman!
Briljantno inteligentan, vispren i promućuran, Momčilo je pisac pred kojim se jezik oblikuje blagorodno, onako kako on to želi, dajući naposletku čitaocu jedinstven užitak u čitanju. Pohvalio bih i odlično dizajnirane korice uvek kreativne Marije Vasović.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Neki u njih veruju, neki možda i ne veruju ali ih muka pritera (kao izvesni gos’n ministar na kojeg je Momčilo naleteo kod neke vračare gde je ovaj tražio lek za impotenciju, šta ćete, ne može Momčilo bez ovakvih sočnih detalja na kojima mu zahvaljujemo), ali magijskih hokus-pokusa ima i rasprostranjeniji su po Srbiji nego što bi čovek pomislio, a naš se pisac zaista svega i svačega nagledao i mada u onostrano i dalje ne veruje, mnoga su ga takva iskustva ostavila u dubokom strahu.
Mada ćete verovatno očekivati da ovu knjigu čitate s izvesnim podsmehom, kao komediju, već prva priča u kojoj je pisac tokom odlaska kod vlaške vračare bio primoran da pojede srce crnog goluba iz naslova da bi mu se ostvarila sreća u ljubavi, pokazaće vam da je pred vama zapravo jedan vrlo napet i mračan „triler“. Doduše, mestimično prožet piščevim dobro poznatim, razumnim i toplim humorom – da rastera jezu.
Naravno, kakva bi to knjiga o mistici bila da se u njoj ne pominju i vampiri, te je tako Momčilo u nekom selu sa seljanima išao na groblje da nekom čoveku, za kojeg se sumnjalo da se povampirio, zabiju glogov kolac u srce. Posetio je negde na Kosovu i fanatične derviše koji plešući u transu buše ogromnim iglama trbuhe i vratove, pa čak i obraze, i to dečacima od jedva sedam ili osam godina. Pričaće nam i kako je izvesna gatara baba Cana bila glavni konsultant tokom izgradnje Narodne skupštine. Kako se uputio u tajne joge mada nije naučio kako da lebdi poput Maharišija Jogija.
Posećivao je i masovne iscelitelje koji su okupljali i više hiljada ljudi na seansama, na čemu bi mnogi političari mogli da im pozavide. Veličanstven i slikovit u dočaravanju atmosfere, u čemu je gotovo bolji od filmske kamere, Momčilo nam u svakom opisanom onostranom slučaju daje i opis onoga što se desilo kasnije, te je na čitaocu da veruje ili ne veruje u sva ta neobjašnjiva čuda. Mnogi od tobožnjih vidovnjaka i proroka, od kojih su neki bili čak i nepismeni, osim kontakta s višim silama imali su, razume se, i dobar kontakt s lokalnim glavešinama, a oni koji nisu, ili su bili odveć alavi, završavali su u zatvoru. A kako i ne bi kad su neki od njih čak tvrdili da mogu da pošalju energiju u ministarstvo da vam tamo srede potrebne papire. Doduše, Momčilo će nam mangupski i vrcavo otkriti da je i neke ministre sretao kod vračara. I oni su ljudi – tražili su lek za ljubavne jade.
Mistične pustolovine svakako ne bi bile potpune da pisac nije prisustvovao i pravom-pravcatom egzorcizmu – izgonu sotone nečastive iz devojke u jednom manastiru u zapadnoj Srbiji. Pošto đavola, jelte, ima posvuda oko nas, ovaj se obred tamo održava čak dvaput mesečno, pa kome zatreba... Na kraju će nam Momčilo otkriti i da naša Uprava za državnu bezbednost ima i odeljenje za „kosmičke poslove“, narodski rečeno – za poslove sa vanzemaljcima! Uvek treba biti spreman!
Briljantno inteligentan, vispren i promućuran, Momčilo je pisac pred kojim se jezik oblikuje blagorodno, onako kako on to želi, dajući naposletku čitaocu jedinstven užitak u čitanju. Pohvalio bih i odlično dizajnirane korice uvek kreativne Marije Vasović.
Autor: Miroslav Bašić Palković
