Ponekad ne želite da vas roman obori s nogu, da vam ometa san, da vas suoči sa užasnim stvarima koje ljudi čine jedni drugima ili da vas natera da se suočite sa istinskom prirodom zla.

Ne, želite prijatnu, verodostojnu priču sa donekle simpatičnim, ali nesavršenim ljudima, koja teče predvidljivim tokom i ima zadovoljavajuć završetak. Običan roman koji vam pruža pogled na svet kakav ste manje-više već imali.

Peti roman Vilijema Satklifa zabavno je mejnstrim, pravi komercijalni projekat izveden bez trunke pretenzije, i na pojedinim mestima sa stilom. Zaplet je jednostavan: iznervirane zbog odrasle dece koja ih isključuju iz života, tri prijateljice kasnih srednjih godina odluče da nenajavljeno banu kod svojih sinova i da ostanu – o užasa, o užasa – celu nedelju. (Sama blagost ovog predloga može biti deo poente.)

Sva tri sina su u srednjim tridesetim godinama, neoženjeni, i tvrdoglavo nevoljni, bar tako deluje, da im podare unuke. Svaki je, na svoj način, ostao u 23. godini, i neumitno stari, ali ne postaje i mudriji. Roman prepliće tri priče o majkama i sinovima, ali čitalac nikako da se zasititi njihovih priča.

Met je urednik magazina za muškarce. Mrzeo bi svoj posao kada bi razmišljao o njemu, zato on ne misli o njemu. Met je kicoš među uglađenim, dopadljivo odevenim londonskim kremom društva, koji pije plave koktele na promocijama sredstava posle brijanja. Nikada nije sa jednom devojkom duže nego što biste držali otvoren jogurt u frižideru. Njegova majka, Kerol, uspeva da mu namesti sastanak sa Onom pravom za promenu (Džulija radi na projektu dečje ishrane u Keniji), i, na Metov užas, žena mu se svidi. Na njegov još veći užas, on se ne svidi njoj.

Pol je gej. Zbog toga što Andre otvara vrata njihove zajedničke kuće kada se Polova majka, Helen, pojavi, ne gubimo vreme na njegovo priznavanje majci – na svu sreću, jer smo to videli već mnogo puta. Osim toga, Helen nije besna, jer je već sumnjala na to. Kada joj Pol otkrije da je donirao spermu paru lezbejki koje imaju njegovo dete, Helen je odlučna da uspostavi odnos sa unukom, uprkos Polovom „dogovoru“ sa majkama da neće imati ništa sa devojčicom.

Danijel je od ozbiljnije sorte, ali potpuno turoban. Nakon što je uhvatio svoju devojku, Erin, sa drugim muškarcem, baš u trenutku kada je želeo da joj saopšti da je spreman da postane otac, Danijel je pobegao na sever, u Edinburg. Život mu je usamljenički, i nedostaje mu Erin.  Ali vi ste daleko ispred mene – i Satklif je. Naravno da će se mama pokazati kao idealan katalizator, i ona će ga izvući iz ozlojeđenosti.

Sva tri sina su jasno opisana, sa osobinama koje ih izdvajaju. Međutim, ako u romanu postoji velika mana, to je da su majke neodređene. Nijedna od njih, izgleda, nema karijeru. Sve su sklone histeriji, a zbog zapleta, sve dele sklonost ka uplitanju tamo gde ne treba. Nekako se ove tri žene stapaju u jednu neurotičnu, super mamu, koja kontroliše zaplet.

Satklifova proza je često domišljata. Ovako je prikazan epizodista Nik koji nikako ne može da dovoljno spusti svoje ljubavne kriterijume: „Pokušao je s ružnim ženama, zatim s dosadnim ženama, čak je probao s ružnim dosadnim ženama, ali i dalje nije imao uspeha“, a sada se dvoumio „treba li da juri žene koje su mu zaista neprijatne“.

Pisac je posebno oštar po pitanju urbane zabave – ovako opisuje bučni noćni klub: „Stotine hiljada funti potrošene su na uređenje koje u ljudima poput njega izaziva potpunu dezorijentisanost i strah.“

„Šta god te čini srećnim“ vam neće promeniti život. Ali nekih dana ćete voleti svoj život takav kakav jeste. Ako ste za to da provedete nekoliko njegovih sati u stanju nezahtevne udubljenosti i zadovoljstva, Satklif je čovek za vas. U smislu da ne tvrdi da je išta uzvišeno, već samo zabava, roman je odlično napisan. Svideo mi se.

Autor: Lajonel Šrajver
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Đorđe Radusin