Prikaz knjige „Sve što ti nikad nisam rekla“ – Selest Ing, knjiga godine po izboru Amazona
Oštar prikaz porodične psihopatologije – ovaj debitantski kriminalistički triler je iznenađujući izbor za Amazonovu knjigu godine.
Iako nijedna književna nagrada ne može da se koristi naučnom objektivnošću prilikom odabira, neko bi mogao da posumnja u trofej koji daje Amazon. Na njihovoj listi 100 najboljih knjiga godine, koju su objavili prošle nedelje, urednici su izrazili nadu da će prvo mesto za debitantski roman Selest Ing, pomoći da on postane „blokbaster koji zaslužuje da bude“, što nagoveštava da su prodaja i marketing možda jednako važni kao i književni kvalitet.
Na prvi pogled, taj cinizam deluje opravdano. „Sve što ti nikad nisam rekla“ počinje, kao što je uobičajno za većinu krimi priča na papiru ili na ekranu, iznenadnim nestankom: u ovom slučaju, tinejdžerke Lidije Li, koju uskoro pronalaze mrtvu u jezeru, a ne zna se da li je reč o samoubistvu ili ubistvu. Reč „iščezla“ odzvanja tekstom poput zvona za sahranu, a vi počinjete da čestitate izdavaču za neverovatnu samokontrolu što se uzdržao da ovu knjigu ne proda kao „Iščezlu“ Džilijan Flin kako bi maksimalno iskoristio popularnost. Do trećine od 12 poglavlja postaje jasno da u knjizi postoji mnogo toga što bi moglo da impresionira Pulicerov i Bukerov žiri, kao i panel internet knjižara.
Knjiga počinje 1977. godine, sa poglavljima koja se naizmenično odvijaju u tom periodu kao i u šezdesetim, kada je nesreća – koja takođe uključuje nestalu osobu – zadesila porodicu Li, koju čine Džejms, kinesko-američki profesor istorije na koledžu Ohajo, njegova žena Merilin, jenki Amerikanka koja je napustila medicinsku školu i njihovo troje dece.
To što je radnja smeštena u sedamdesete godine samo pokazuje koliko štete moderna tehnologija i ideološki napredak pričinjavaju zapletima krimi priča. Zaplet priče zavisi od vrlo malo tragova koje je Lidija ostavila i pogrešnog navođenja njenih roditelja o ćerkinim prijateljstvima – nešto što je praktično nemoguće u doba mobilnih telefona i Fejsbuka. Odluke junaka koje su bitne za priču uglavnom su zasnovane na nekoj vrsti otvorenog rasizma sa kojim su se susretale mešovite porodice, u odnosu na pritajenu netrpeljivost koju vidimo u današnje vreme. „Deca iz mešovitih porodica teško se snalaze u društvu“ šokantan je naslov iz novina o Lidijinoj sahrani.
Postaje sve jasnije da „Sve što ti nikad nisam rekla“ govori podjednako o vezi Džejmsa i Merilin kao i o informacijama koje je Lidija krila od njih. Dok gubitak ćerke stavlja dodatni pritisak na njihov brak, pojavljuju se rasne i kulturološke pukotine. Kada Merilin upotrebi anglicizovanu kinesku reč „kowtow“ tokom rasprave, ona ima eksplozivan efekat poput termina „spook“ u romanu Filipa Rota „Ljudska ljaga“. Primer suptilnosti knjige je da je, osim nepromišljene aluzije na stereotipnu orijentalnu pokornost, jedini drugi kineski termin „char siu bau“, vrsta svinjske lepinje koju je za Džejmsa spremala žena kojoj se on duboko poverava, zato što ona ima nešto što njegova supruga nikada neće imati.
Ingova briljantno prikazuje koliku štetu roditelji mogu da pričine svojoj deci, kao i jedni drugima. Iz sebičnih razloga, Merilin očajnički želi da Lidija postane doktor, dok se Džejms nada da će njegova ćerka postati Amerikanka i imati prijateljice bele puti sa blještavim zubima. Na kraju krajeva, Džejmsova akademska specijalnost je istorija kauboja, što je najkarakterističnije za SAD. Ali Lidija, ne vidi sebe kao američkog lekara – karijeri o kojoj sanjaju njeni roditelji. Ubija je pritisak njihovih očekivanja.
Svako iz njene porodice pati od neke vrste krize identiteta: njen brat Nejtan ide na Harvard, gde ga neće baš najtoplije primiti. I da li je njegovo uverenje da njihov komšija Džek zna kako mu je umrla sestra zapravo rezultat verovanja da je dečko ubica ili rasista?
„Sve što ti nikad nisam rekla“ spada u isti rang sa porodičnim psihopatološkim romanima poput „A Map of the World“ Džejn Hamilton i „Šta mrtvi znaju“ Lore Lipman. Stoga, ne treba zanemariti Amazonovu preporuku.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić
Iako nijedna književna nagrada ne može da se koristi naučnom objektivnošću prilikom odabira, neko bi mogao da posumnja u trofej koji daje Amazon. Na njihovoj listi 100 najboljih knjiga godine, koju su objavili prošle nedelje, urednici su izrazili nadu da će prvo mesto za debitantski roman Selest Ing, pomoći da on postane „blokbaster koji zaslužuje da bude“, što nagoveštava da su prodaja i marketing možda jednako važni kao i književni kvalitet.
Na prvi pogled, taj cinizam deluje opravdano. „Sve što ti nikad nisam rekla“ počinje, kao što je uobičajno za većinu krimi priča na papiru ili na ekranu, iznenadnim nestankom: u ovom slučaju, tinejdžerke Lidije Li, koju uskoro pronalaze mrtvu u jezeru, a ne zna se da li je reč o samoubistvu ili ubistvu. Reč „iščezla“ odzvanja tekstom poput zvona za sahranu, a vi počinjete da čestitate izdavaču za neverovatnu samokontrolu što se uzdržao da ovu knjigu ne proda kao „Iščezlu“ Džilijan Flin kako bi maksimalno iskoristio popularnost. Do trećine od 12 poglavlja postaje jasno da u knjizi postoji mnogo toga što bi moglo da impresionira Pulicerov i Bukerov žiri, kao i panel internet knjižara.
Knjiga počinje 1977. godine, sa poglavljima koja se naizmenično odvijaju u tom periodu kao i u šezdesetim, kada je nesreća – koja takođe uključuje nestalu osobu – zadesila porodicu Li, koju čine Džejms, kinesko-američki profesor istorije na koledžu Ohajo, njegova žena Merilin, jenki Amerikanka koja je napustila medicinsku školu i njihovo troje dece.
To što je radnja smeštena u sedamdesete godine samo pokazuje koliko štete moderna tehnologija i ideološki napredak pričinjavaju zapletima krimi priča. Zaplet priče zavisi od vrlo malo tragova koje je Lidija ostavila i pogrešnog navođenja njenih roditelja o ćerkinim prijateljstvima – nešto što je praktično nemoguće u doba mobilnih telefona i Fejsbuka. Odluke junaka koje su bitne za priču uglavnom su zasnovane na nekoj vrsti otvorenog rasizma sa kojim su se susretale mešovite porodice, u odnosu na pritajenu netrpeljivost koju vidimo u današnje vreme. „Deca iz mešovitih porodica teško se snalaze u društvu“ šokantan je naslov iz novina o Lidijinoj sahrani.
Postaje sve jasnije da „Sve što ti nikad nisam rekla“ govori podjednako o vezi Džejmsa i Merilin kao i o informacijama koje je Lidija krila od njih. Dok gubitak ćerke stavlja dodatni pritisak na njihov brak, pojavljuju se rasne i kulturološke pukotine. Kada Merilin upotrebi anglicizovanu kinesku reč „kowtow“ tokom rasprave, ona ima eksplozivan efekat poput termina „spook“ u romanu Filipa Rota „Ljudska ljaga“. Primer suptilnosti knjige je da je, osim nepromišljene aluzije na stereotipnu orijentalnu pokornost, jedini drugi kineski termin „char siu bau“, vrsta svinjske lepinje koju je za Džejmsa spremala žena kojoj se on duboko poverava, zato što ona ima nešto što njegova supruga nikada neće imati.
Ingova briljantno prikazuje koliku štetu roditelji mogu da pričine svojoj deci, kao i jedni drugima. Iz sebičnih razloga, Merilin očajnički želi da Lidija postane doktor, dok se Džejms nada da će njegova ćerka postati Amerikanka i imati prijateljice bele puti sa blještavim zubima. Na kraju krajeva, Džejmsova akademska specijalnost je istorija kauboja, što je najkarakterističnije za SAD. Ali Lidija, ne vidi sebe kao američkog lekara – karijeri o kojoj sanjaju njeni roditelji. Ubija je pritisak njihovih očekivanja.
Svako iz njene porodice pati od neke vrste krize identiteta: njen brat Nejtan ide na Harvard, gde ga neće baš najtoplije primiti. I da li je njegovo uverenje da njihov komšija Džek zna kako mu je umrla sestra zapravo rezultat verovanja da je dečko ubica ili rasista?
„Sve što ti nikad nisam rekla“ spada u isti rang sa porodičnim psihopatološkim romanima poput „A Map of the World“ Džejn Hamilton i „Šta mrtvi znaju“ Lore Lipman. Stoga, ne treba zanemariti Amazonovu preporuku.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić
