Prikaz knjige „Svet u depresiji 1929–1939“: Dnevnik jedne decenije
Američki pristup biznisu i finansijama bio je nonšalantan i pun optimizma. Ništa nije moglo da pođe po zlu. Tek se naknadno pokazalo u kolikoj su bili zabludi, kada je berza počela da se urušava i, sa njom, svetska ekonomija.
Premda zvuči kao opis septembra 2008, radi se o septembru 1929. godine, kada je krahom Njujorške berze otpočela Velika depresija (1929–1933). Pošto je se niko ne seća, treba je ilustrovati. Gledano po padu svetskog BDP-a, bila je petnaest puta teža od Recesije (2008–2009): nezaposlenost je u SAD, Britaniji i kontinentalnoj Evropi porasla šestostruko, trostruko i dvostruko. Svuda je, gotovo na polovinu, spala industrijska proizvodnja, a trgovina i niže. Ključna reč Depresije je deflacija: sa cenama su padali i dohoci, poreski prihodi, profiti. Oporavak počinje 1933. ali je kriza potrajala sve do kraja decenije, kada privrede oživljavaju zbog pripreme za novi rat.
Iako je ovo bila najveća ekonomska kriza u istoriji, nije bilo saglasnosti oko njenih najvažnijih lekcija. Upravo se tog zadatka – da ih otkrije i posloži – latio dr Čarls Kindlberger (1910–2003), jedan od najvećih ekonomskih istoričara. Svoju knjigu „Svet u depresiji od 1929. do 1939.“ počinje pitanjem šta je izazvalo Depresiju, zašto je bila toliko duboka i toliko dugo trajala.
Odgovarajući na njih, Kindlberger ne precenjuje rane znake krize: udari koje su sistemu naneli spuštanje kamata 1927, prekid pozajmica Nemačkoj 1928, pa čak i pad berze 1929. godine – nisu toliko veliki. Mogli su biti i manji, da se nije insistiralo na zlatnom standardu i ekonomskom protekcionizmu, piše autor. Odbijanjem da je uzrok isključivo u ekonomskoj politici Vašingtona, ali i da krah nije posledica loših okolnosti, suprotstavlja se gledištima poznatih kolega Miltona Fridmana i Pola Samjuelsona.
Kao ključnu, Kindlberger vidi bankarsku krizu 1931. koja se iz Beča, malog finansijskog centra, prelila na Berlin a potom, nelečena, na London i Njujork. Finansijski sistem našao se u problemu jer nije bilo efikasne akcije kojom bi se rešio. Bogato ilustrujući kako finansijske krize metastaziraju, čitaoce vodi do druge važne pouke – tokom krize potreban je lider. Autorova teorija hegemonijske stabilnosti naglašava značaj dominantne zemlje-stabilizatora. „Međunarodnoj ekonomiji potrebno je vođstvo, država spremna da uvede standarde ponašanja za sve druge; da im pruži podršku u krizi i preuzme veći teret od ostalih“, odlučan je Kindlberger. Britanija je tu ulogu igrala čitav vek, ali više nije mogla. SAD su mogle, ali su oklevale da je preuzmu, i to je odgovor na dubinu i dugotrajnost Depresije. Takav diplomatsko-ekonomski vakuum poznat je kao „Kindlbergerova zamka“.
Zemlje su se, tako, okrenule sebi: devalvacijom, carinama, kvotama i drugim merama ekonomskog protekcionizma. Počev od čuvenog Smut–Holijevog zakona o carinama iz 1930. kojim su SAD sputale uvoz više hiljada proizvoda, preko recipročnih mera drugih zemalja, sve do zapanjujućeg pada međunarodne trgovine, ilustrovanog na 201. strani, aspekti su jedne decenije. Jedne deglobalizacije.
Nju autor, znalački ali prijemčivo, opisuje u četrnaest poglavlja. Na mnoga pitanja i teme – od načina otplata ratnih dugovanja, smislenosti ratnih reparacija Nemačke, nemogućnosti održavanja monetarnog sistema zlatnog standarda ili načina na koji su se zemlje, jedna za drugom i svaka za sebe, čupale iz depresije – čitalac će naći odgovor. Bio on student, istraživač ili zainteresovani laik, „Svet u depresiji od 1929. do 1939.“ će, svojim preciznim, detaljnim i dokazima potkovanim pripovedanjem, zadovoljiti svačije potrebe.
Kako ovu knjigu čitati nakon 2008. i svih kriza koje su se izređale? Nakon ekonomske stagnacije, krize legitimiteta, rasta populizma i, iznad svega, pandemije koja je ogolila odsustvo međunarodne solidarnosti? Kako je čitati danas, u vreme uspona Kine? Da li smo ponovo u „Kindlbergerovoj zamci“? Ova pitanja ujedno su i odgovori zašto klasično delo „Svet u depresiji od 1929. do 1939.“ nakon četrdeset godina polaže test vremena, a time i kvaliteta.
Autor: Ivan Radanović
Premda zvuči kao opis septembra 2008, radi se o septembru 1929. godine, kada je krahom Njujorške berze otpočela Velika depresija (1929–1933). Pošto je se niko ne seća, treba je ilustrovati. Gledano po padu svetskog BDP-a, bila je petnaest puta teža od Recesije (2008–2009): nezaposlenost je u SAD, Britaniji i kontinentalnoj Evropi porasla šestostruko, trostruko i dvostruko. Svuda je, gotovo na polovinu, spala industrijska proizvodnja, a trgovina i niže. Ključna reč Depresije je deflacija: sa cenama su padali i dohoci, poreski prihodi, profiti. Oporavak počinje 1933. ali je kriza potrajala sve do kraja decenije, kada privrede oživljavaju zbog pripreme za novi rat.
Iako je ovo bila najveća ekonomska kriza u istoriji, nije bilo saglasnosti oko njenih najvažnijih lekcija. Upravo se tog zadatka – da ih otkrije i posloži – latio dr Čarls Kindlberger (1910–2003), jedan od najvećih ekonomskih istoričara. Svoju knjigu „Svet u depresiji od 1929. do 1939.“ počinje pitanjem šta je izazvalo Depresiju, zašto je bila toliko duboka i toliko dugo trajala.
Odgovarajući na njih, Kindlberger ne precenjuje rane znake krize: udari koje su sistemu naneli spuštanje kamata 1927, prekid pozajmica Nemačkoj 1928, pa čak i pad berze 1929. godine – nisu toliko veliki. Mogli su biti i manji, da se nije insistiralo na zlatnom standardu i ekonomskom protekcionizmu, piše autor. Odbijanjem da je uzrok isključivo u ekonomskoj politici Vašingtona, ali i da krah nije posledica loših okolnosti, suprotstavlja se gledištima poznatih kolega Miltona Fridmana i Pola Samjuelsona.
Kao ključnu, Kindlberger vidi bankarsku krizu 1931. koja se iz Beča, malog finansijskog centra, prelila na Berlin a potom, nelečena, na London i Njujork. Finansijski sistem našao se u problemu jer nije bilo efikasne akcije kojom bi se rešio. Bogato ilustrujući kako finansijske krize metastaziraju, čitaoce vodi do druge važne pouke – tokom krize potreban je lider. Autorova teorija hegemonijske stabilnosti naglašava značaj dominantne zemlje-stabilizatora. „Međunarodnoj ekonomiji potrebno je vođstvo, država spremna da uvede standarde ponašanja za sve druge; da im pruži podršku u krizi i preuzme veći teret od ostalih“, odlučan je Kindlberger. Britanija je tu ulogu igrala čitav vek, ali više nije mogla. SAD su mogle, ali su oklevale da je preuzmu, i to je odgovor na dubinu i dugotrajnost Depresije. Takav diplomatsko-ekonomski vakuum poznat je kao „Kindlbergerova zamka“.
Zemlje su se, tako, okrenule sebi: devalvacijom, carinama, kvotama i drugim merama ekonomskog protekcionizma. Počev od čuvenog Smut–Holijevog zakona o carinama iz 1930. kojim su SAD sputale uvoz više hiljada proizvoda, preko recipročnih mera drugih zemalja, sve do zapanjujućeg pada međunarodne trgovine, ilustrovanog na 201. strani, aspekti su jedne decenije. Jedne deglobalizacije.
Nju autor, znalački ali prijemčivo, opisuje u četrnaest poglavlja. Na mnoga pitanja i teme – od načina otplata ratnih dugovanja, smislenosti ratnih reparacija Nemačke, nemogućnosti održavanja monetarnog sistema zlatnog standarda ili načina na koji su se zemlje, jedna za drugom i svaka za sebe, čupale iz depresije – čitalac će naći odgovor. Bio on student, istraživač ili zainteresovani laik, „Svet u depresiji od 1929. do 1939.“ će, svojim preciznim, detaljnim i dokazima potkovanim pripovedanjem, zadovoljiti svačije potrebe.
Kako ovu knjigu čitati nakon 2008. i svih kriza koje su se izređale? Nakon ekonomske stagnacije, krize legitimiteta, rasta populizma i, iznad svega, pandemije koja je ogolila odsustvo međunarodne solidarnosti? Kako je čitati danas, u vreme uspona Kine? Da li smo ponovo u „Kindlbergerovoj zamci“? Ova pitanja ujedno su i odgovori zašto klasično delo „Svet u depresiji od 1929. do 1939.“ nakon četrdeset godina polaže test vremena, a time i kvaliteta.
Autor: Ivan Radanović
