Prikaz knjige „Trka za spasenje Romanova“ Helen Rapaport
Kada sam u julu 2018. pošao u Jekaterinburg, na obeležavanje stogodišnjice smrti i mučeništva cara Nikolaja II i njegove porodice, poneo sam najnoviju knjigu Helen Rapaport. Osim pozitivnih recenzija i medijske halabuke koja se podigla oko nje, „Trka za spasavanje Romanova“ je moju pažnju privukla iz dva konkretna razloga. Prvi je bio autorkina ambicija da sazna što više detalja o različitim pokušajima da se spase carska porodica, razlozima njihovog neuspeha i onima koji su za njih bili odgovorni, a drugi: njeno pobijanje tvrdnje da odgovornost za smrt Romanovih snosi isključivo kralj Džordž V.
Moj stav o odgovornosti britanskog monarha je oduvek bio jasan, budući da se zasnivao na tvrdnjama čija validnost u javnosti nije dovođena u pitanje punih sto godina. Mišljenje o životu i vladavini Nikolaja II, koje sam gradio proteklih 25 godina, formiralo se na osnovu informacija koje su mi bile dostupne. Kada se pojave nove informacije, uvek sam spreman da revidiram svoju poziciju i promenim je ako za to ima razloga. Nije mi, naravno, uvek lako da priznam da grešim, ali kada je u pitanju svaljivanje krivice na Džordža V – priznajem, nisam bio u pravu. Knjiga Helen Rapaport mi je pomogla da uvidim grešku.
U vezi sa Džordžovom ulogom, autorka iznosi sledeće mišljenje: „Mnogi su ih izneverili. On nije bio jedini koji se uplašio i bio zabrinut za političke posledice. Bila je to komplikovana situacija i vreme je da se konačno prizna da se radilo o kolektivnom neuspehu.“
Veliki deo knjige posvećen je angažmanu – ili nedostatku angažmana – Džordža V. Rapaport ponavlja dobro poznatu priču o tome kako je britanska vlada ponudila azil Romanovima i kako se na kraju kralj uplašio da će prisustvo „krvavog Nikolaja“ na britanskom tlu ugrioziti njegov položaj i srušiti monarhiju.
Autorka nas pritom obaveštava i o više neuspešnih pokušaja spasavanja Romanovih, koje su organizovali njihovi rođaci, strane vlade i ruski monarhisti. Uspela je da pronađe nove i do sada nepoznate izvore – uključujući i dokumente sa kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti – u brojnim arhivima u SAD, Rusiji, Španiji i Velikoj Britaniji. Oni otkrivaju informacije o ulozi kraljevskih porodica Britanije, Danske, Švedske, pa čak i Nemačke, koje su interese svojih država stavile iznad dobrobiti svojih krvnih srodnika. Čak je i Francuska, inače bliska saveznica Rusije, bila „neprijateljski nastrojena“ prema ideji da se Romanovima pruži utočište. Španski kralj Alfonso je bio jedini koji se konstantno interesovao za položaj cara i njegove porodice, primećuje Rapaport.
„Bilo je očigledno“, piše Rapaport, „da su Nikolaj i Aleksandra bili politički 'vruć krompir' koji niko nije želeo da dodirne“. Uprkos rođačkim vezama, bili su „persone non grate širom Evrope“. Pitanje pružanja azila bilo je znatno komplikovanije od pukog pakovanja i smeštanja carske porodice na brod koji plovi ka prijateljski nastrojenoj državi. Bila je to izuzetno složena operacija koja je uključivala velike političke, logističke i geografske izazove u vreme kada je Evropa još uvek bila zahvaćena ratom.
Rapaport zaključuje da na kraju, nažalost, nije smišljen nijedan izvodljiv plan bekstva ili evakuacije Romanovih do trenutka kada je Petrogradski sovjet „stegao mrežu oko njih“, nedelju dana nakon Nikolajeve abdikacije.
Priznajem da mi je bilo teško da ovu knjigu ispustim iz ruku. Ona otkriva niz događaja koji ovu tragičnu epizodu čine još tužnijom. Jedno je jasno: istorija ne sme označavati Džordža V kao jedinog krivca za sudbinu carske porodice. Zahvaljujući istraživanju Helen Rapaport, danas možemo otvoreno reći da sve evropske vladarske porodice, i ruski saveznici iz Prvog svetskog rata, snose deo odgovornosti.
Ova autorka je napisala četiri knjige posvećene Romanovima. Sve sam ih pročitao i moram reći da se nisam uvek slagao sa njenim stavovima o Nikolaju II, ali ne smatram da to na bilo koji način umanjuje vrednost njenog istraživanja. Njena poslednja knjiga je izvanredno dostignuće. Sve one koji kralja Džordža smatraju odgovornim za neuspeh u spasavanju Romanovih, pozivam da ostave svoje mišljenje po strani i pročitaju je bez predrasuda.
Autor: Pol Gilbert
Izvor: helenrappaport.com
Prevod: Jelena Tanasković
Moj stav o odgovornosti britanskog monarha je oduvek bio jasan, budući da se zasnivao na tvrdnjama čija validnost u javnosti nije dovođena u pitanje punih sto godina. Mišljenje o životu i vladavini Nikolaja II, koje sam gradio proteklih 25 godina, formiralo se na osnovu informacija koje su mi bile dostupne. Kada se pojave nove informacije, uvek sam spreman da revidiram svoju poziciju i promenim je ako za to ima razloga. Nije mi, naravno, uvek lako da priznam da grešim, ali kada je u pitanju svaljivanje krivice na Džordža V – priznajem, nisam bio u pravu. Knjiga Helen Rapaport mi je pomogla da uvidim grešku.
U vezi sa Džordžovom ulogom, autorka iznosi sledeće mišljenje: „Mnogi su ih izneverili. On nije bio jedini koji se uplašio i bio zabrinut za političke posledice. Bila je to komplikovana situacija i vreme je da se konačno prizna da se radilo o kolektivnom neuspehu.“
Veliki deo knjige posvećen je angažmanu – ili nedostatku angažmana – Džordža V. Rapaport ponavlja dobro poznatu priču o tome kako je britanska vlada ponudila azil Romanovima i kako se na kraju kralj uplašio da će prisustvo „krvavog Nikolaja“ na britanskom tlu ugrioziti njegov položaj i srušiti monarhiju.
Autorka nas pritom obaveštava i o više neuspešnih pokušaja spasavanja Romanovih, koje su organizovali njihovi rođaci, strane vlade i ruski monarhisti. Uspela je da pronađe nove i do sada nepoznate izvore – uključujući i dokumente sa kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti – u brojnim arhivima u SAD, Rusiji, Španiji i Velikoj Britaniji. Oni otkrivaju informacije o ulozi kraljevskih porodica Britanije, Danske, Švedske, pa čak i Nemačke, koje su interese svojih država stavile iznad dobrobiti svojih krvnih srodnika. Čak je i Francuska, inače bliska saveznica Rusije, bila „neprijateljski nastrojena“ prema ideji da se Romanovima pruži utočište. Španski kralj Alfonso je bio jedini koji se konstantno interesovao za položaj cara i njegove porodice, primećuje Rapaport.
„Bilo je očigledno“, piše Rapaport, „da su Nikolaj i Aleksandra bili politički 'vruć krompir' koji niko nije želeo da dodirne“. Uprkos rođačkim vezama, bili su „persone non grate širom Evrope“. Pitanje pružanja azila bilo je znatno komplikovanije od pukog pakovanja i smeštanja carske porodice na brod koji plovi ka prijateljski nastrojenoj državi. Bila je to izuzetno složena operacija koja je uključivala velike političke, logističke i geografske izazove u vreme kada je Evropa još uvek bila zahvaćena ratom.
Rapaport zaključuje da na kraju, nažalost, nije smišljen nijedan izvodljiv plan bekstva ili evakuacije Romanovih do trenutka kada je Petrogradski sovjet „stegao mrežu oko njih“, nedelju dana nakon Nikolajeve abdikacije.
Priznajem da mi je bilo teško da ovu knjigu ispustim iz ruku. Ona otkriva niz događaja koji ovu tragičnu epizodu čine još tužnijom. Jedno je jasno: istorija ne sme označavati Džordža V kao jedinog krivca za sudbinu carske porodice. Zahvaljujući istraživanju Helen Rapaport, danas možemo otvoreno reći da sve evropske vladarske porodice, i ruski saveznici iz Prvog svetskog rata, snose deo odgovornosti.
Ova autorka je napisala četiri knjige posvećene Romanovima. Sve sam ih pročitao i moram reći da se nisam uvek slagao sa njenim stavovima o Nikolaju II, ali ne smatram da to na bilo koji način umanjuje vrednost njenog istraživanja. Njena poslednja knjiga je izvanredno dostignuće. Sve one koji kralja Džordža smatraju odgovornim za neuspeh u spasavanju Romanovih, pozivam da ostave svoje mišljenje po strani i pročitaju je bez predrasuda.
Autor: Pol Gilbert
Izvor: helenrappaport.com
Prevod: Jelena Tanasković
