Prikaz knjige „U požaru svetova“ Mihaela Martensa
Među čitaocima uzbudljive, izvrsno napisane knjige o jednom od najvećih pripovedača 20. veka biće bez sumnje onih koji će zažaliti što nemaju mogućnost da pošalju protestno pismo unazad kroz vreme, u 1961. godinu. Odluka Nobelovog komiteta da jugoslovenskom piscu Ivi Andriću dodeli najprestižnije priznanje u svetu književnosti u to vreme je smatrana izuzetno hrabrom i sa stručnog stanovišta nikada nije dovođena u pitanje. Nemačkom novinaru Mihaelu Martensu pošlo je pak za rukom da se dokopa do sada nepoznatih dokumenata političke prirode, koji ličnost poznatog pisca osvetljavaju iz novog ugla.
Martens, koji je punih sedam godina izveštavao iz Beograda za Frankfurter algemajne cajtung i nedavno u dva članka oštro kritikovao Handkea, na stranicama svoje knjige pokazuje da ipak nije preterano zainteresovan za otvaranje retrospektivnog književno-političkog procesa protiv Andrića. Njegov primarni cilj bio je da se pozabavi onim što u podnaslovu ove biografije naziva „evropskim životom“ jugoslovenskog pisca, a to mu i te kako polazi za rukom.
Ivo Andrić, rođen 1892. godine u porodici bosanskih Hrvata, pune dve decenije je proveo u službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – kasnije Kraljevine Jugoslavije – kao visokorangirani diplomata. Celog života je postojanje nezavisne jugoslovenske države smatrao jednim od svojih najviših političkih prioriteta. Svi sačuvani rukopisi – od onih koje je pisao kao gimnazijalac, do poslednjih beleški i pisama koja je potpisao u starosti – prikazuju ga kao strastvenog pristalicu, zagovornika i branioca ideje o takvoj državi.
Ni odnosi u autoritarnoj (u izvesnoj meri čak fašističkoj) monarhiji, ni život u socijalističkoj narodnoj republici, nisu uticali na njegov stav: bila levičarska ili desničarska, demokratska ili despotska, Jugoslavija je morala opstati. Smatrao je sebe požrtvovanim slugom države, a ne njenih smenjivih vođa, i bio spreman da brani njene interese od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. U slučaju nužde, rukovao bi se i sa đavolom.
Krajem tridesetih godina prošlog veka, kada se Jugoslavija našla pod pritiskom Nemačke i Italije, Andrić je svoju ugroženu zemlju predstavljao na najvišem diplomatskom nivou. Tajni memorandumi iz tog perioda svedoče da je sa drugim zvaničnicima razmatrao mogućnost progona 150 hiljada jugoslovenskih muslimana. U jednom službenom dokumentu, sačinjenom za internu upotrebu u Ministarstvu inostranih poslova 1939. godine, Andrić iznosi svoje mišljenje o primerenom trenutku za razbijanje susedne Albanije i predloge o potencijalnoj podeli njene teritorije između fašističke Italije i Jugoslavije.
U martu 1939. stupio je na najznačajniju funkciju u svojoj diplomatskoj karijeri. Postavljen je za ambasadora u Berlinu. Dok su teritorije okolnih država jedna za drugom padale u nemačke ruke, Andrićev jedini cilj bio je da sačuva neutralnu poziciju Jugoslavije i osigura njenu celovitost. Bio je u neprestanom kontaktu sa najvišim krugovima nacističkih vlasti i sa Geringom pregovarao o tome šta bi Jugoslavija morala da učini kako bi obezbedila snabdevanje nemačkim naoružanjem. Postepeno je, objašnjava Martens, postajao „važan zagovornik političkog približavanja Jugoslavije nacionalsocijalističkoj Nemačkoj“.
Martens ovoj temi pristupa veoma pažljivo. Svestan je činjenice da se krivica za sve što je otkrio u arhivskoj građi ne može svaliti na Andrića. Lični stavovi ambasadora neke države ne mogu se naći u hiljadama dokumenata i memoranduma za internu upotrebu, privatna ličnost i umetnik su u tom periodu morali ustupiti mesto diplomati. Pisac nije smatrao da je njegova dužnost da iznosi vlastito mišljenje, nego da brani interese zemlje koja se u tom trenutku suočavala sa potencijalnim napadom strane sile i potpunim uništenjem.
Martens se dinstancira prema svedočanstvima nekih savremenika koji su Andrića opisivali kao neiskrenog, podmuklog, hladnog i proračunatog karijeristu. On biografiju velikog pisca tumači kroz prizmu ograničenja sa kojima se ovaj čovek kao patriota suočavao celog života, naročito u periodu koji je prethodio Drugom svetskom ratu.
Kao što već znamo, Nemačka je 1941. ipak izvršila invaziju na Jugoslaviju. Ceo jugoslovenski diplomatski kor bio je uhapšen i smešten u jedan hotel na Bodenskom jezeru, a jedina osoba kojoj je ministar inostranih poslova Ribentrop ponudio mogućnost egzila u Švajcarskoj bio je upravo Andrić. Pisac je to sebi mogao da priušti. U to vreme je osim diplomatske plate primao i pozamašne tantijeme od svojih knjiga. Kako mu je uspevalo da i posle 1920. godine – pored svih zvaničnih dužnosti u Rimu, Trstu, Bukureštu, Madridu, Briselu i Marseju – nastavi da objavljuje uspešne i na više svetskih jezika prevođene prozne zbirke, ostaje misterija i za Martensa. Iako je 1941. imao toliko novca da je godinama mogao neometano da uživa u lagodnom životu u Švajcarskoj, Andrić je odlučio da se usred ratnih sukoba vrati u okupirani Beograd.
Ono što se tada dogodilo mnogima će delovati veoma neobično. Dok su u zemlji trajale krvave borbe između partizana i Vermahta, pisac je u centru Beograda iznajmio sobu u kojoj je, u potpunoj izolaciji, za tri godine napisao tri kapitalna dela, svesno se uzdržavajući od svake političke kalkulacije i kulturološkog resantimana. Martens ovaj period primereno sumira rečenicom: „Za Andrića u junu 1941. počinje sjajan period unutar užasnog perioda.“ Kada su partizani konačno odneli pobedu, „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“ bili su spremni za štampanje.
Dok su komunističke vlasti tokom prvih godina postojanja nove Jugoslavije likvidirale pripadnike vlastite partije i neke od preživelih iz koncentracionih logora, maršal Tito je prvog diplomatu zabranjene monarhije i počasnog gosta na Hitlerovom 50. rođendanu uzdigao na položaj državnog pisca. Usledile su svetska slava i Nobelova nagrada nakon koje je Andrić doneo krajnje neočekivanu odluku. Iako mu je posle ukazivanja takve počasti bilo zagarantovano permanentno prisustvo u javnom životu, čovek koji je veliki deo života proveo na javnoj funkciji odlučio je da se povuče.
Andrićeva pisma iz mladosti, kao i ona iz kasnijeg perioda, otkrivaju dva važna detalja: bezuslovnu odanost državi i duboko lično nezadovoljstvo. U njegovoj zaostavštini može se pronaći beleška sledećeg sadržaja: „U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.“ I književni opus koji će nadživeti osećanje kajanja i stida.
Autor: Karl-Markus Gaus
Izvor: sueddeutsche.de
Prevod: Jelena Tanasković
Martens, koji je punih sedam godina izveštavao iz Beograda za Frankfurter algemajne cajtung i nedavno u dva članka oštro kritikovao Handkea, na stranicama svoje knjige pokazuje da ipak nije preterano zainteresovan za otvaranje retrospektivnog književno-političkog procesa protiv Andrića. Njegov primarni cilj bio je da se pozabavi onim što u podnaslovu ove biografije naziva „evropskim životom“ jugoslovenskog pisca, a to mu i te kako polazi za rukom.
Ivo Andrić, rođen 1892. godine u porodici bosanskih Hrvata, pune dve decenije je proveo u službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – kasnije Kraljevine Jugoslavije – kao visokorangirani diplomata. Celog života je postojanje nezavisne jugoslovenske države smatrao jednim od svojih najviših političkih prioriteta. Svi sačuvani rukopisi – od onih koje je pisao kao gimnazijalac, do poslednjih beleški i pisama koja je potpisao u starosti – prikazuju ga kao strastvenog pristalicu, zagovornika i branioca ideje o takvoj državi.
Ni odnosi u autoritarnoj (u izvesnoj meri čak fašističkoj) monarhiji, ni život u socijalističkoj narodnoj republici, nisu uticali na njegov stav: bila levičarska ili desničarska, demokratska ili despotska, Jugoslavija je morala opstati. Smatrao je sebe požrtvovanim slugom države, a ne njenih smenjivih vođa, i bio spreman da brani njene interese od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. U slučaju nužde, rukovao bi se i sa đavolom.
Krajem tridesetih godina prošlog veka, kada se Jugoslavija našla pod pritiskom Nemačke i Italije, Andrić je svoju ugroženu zemlju predstavljao na najvišem diplomatskom nivou. Tajni memorandumi iz tog perioda svedoče da je sa drugim zvaničnicima razmatrao mogućnost progona 150 hiljada jugoslovenskih muslimana. U jednom službenom dokumentu, sačinjenom za internu upotrebu u Ministarstvu inostranih poslova 1939. godine, Andrić iznosi svoje mišljenje o primerenom trenutku za razbijanje susedne Albanije i predloge o potencijalnoj podeli njene teritorije između fašističke Italije i Jugoslavije.
U martu 1939. stupio je na najznačajniju funkciju u svojoj diplomatskoj karijeri. Postavljen je za ambasadora u Berlinu. Dok su teritorije okolnih država jedna za drugom padale u nemačke ruke, Andrićev jedini cilj bio je da sačuva neutralnu poziciju Jugoslavije i osigura njenu celovitost. Bio je u neprestanom kontaktu sa najvišim krugovima nacističkih vlasti i sa Geringom pregovarao o tome šta bi Jugoslavija morala da učini kako bi obezbedila snabdevanje nemačkim naoružanjem. Postepeno je, objašnjava Martens, postajao „važan zagovornik političkog približavanja Jugoslavije nacionalsocijalističkoj Nemačkoj“.
Martens ovoj temi pristupa veoma pažljivo. Svestan je činjenice da se krivica za sve što je otkrio u arhivskoj građi ne može svaliti na Andrića. Lični stavovi ambasadora neke države ne mogu se naći u hiljadama dokumenata i memoranduma za internu upotrebu, privatna ličnost i umetnik su u tom periodu morali ustupiti mesto diplomati. Pisac nije smatrao da je njegova dužnost da iznosi vlastito mišljenje, nego da brani interese zemlje koja se u tom trenutku suočavala sa potencijalnim napadom strane sile i potpunim uništenjem.
Martens se dinstancira prema svedočanstvima nekih savremenika koji su Andrića opisivali kao neiskrenog, podmuklog, hladnog i proračunatog karijeristu. On biografiju velikog pisca tumači kroz prizmu ograničenja sa kojima se ovaj čovek kao patriota suočavao celog života, naročito u periodu koji je prethodio Drugom svetskom ratu.
Kao što već znamo, Nemačka je 1941. ipak izvršila invaziju na Jugoslaviju. Ceo jugoslovenski diplomatski kor bio je uhapšen i smešten u jedan hotel na Bodenskom jezeru, a jedina osoba kojoj je ministar inostranih poslova Ribentrop ponudio mogućnost egzila u Švajcarskoj bio je upravo Andrić. Pisac je to sebi mogao da priušti. U to vreme je osim diplomatske plate primao i pozamašne tantijeme od svojih knjiga. Kako mu je uspevalo da i posle 1920. godine – pored svih zvaničnih dužnosti u Rimu, Trstu, Bukureštu, Madridu, Briselu i Marseju – nastavi da objavljuje uspešne i na više svetskih jezika prevođene prozne zbirke, ostaje misterija i za Martensa. Iako je 1941. imao toliko novca da je godinama mogao neometano da uživa u lagodnom životu u Švajcarskoj, Andrić je odlučio da se usred ratnih sukoba vrati u okupirani Beograd.
Ono što se tada dogodilo mnogima će delovati veoma neobično. Dok su u zemlji trajale krvave borbe između partizana i Vermahta, pisac je u centru Beograda iznajmio sobu u kojoj je, u potpunoj izolaciji, za tri godine napisao tri kapitalna dela, svesno se uzdržavajući od svake političke kalkulacije i kulturološkog resantimana. Martens ovaj period primereno sumira rečenicom: „Za Andrića u junu 1941. počinje sjajan period unutar užasnog perioda.“ Kada su partizani konačno odneli pobedu, „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“ bili su spremni za štampanje.
Dok su komunističke vlasti tokom prvih godina postojanja nove Jugoslavije likvidirale pripadnike vlastite partije i neke od preživelih iz koncentracionih logora, maršal Tito je prvog diplomatu zabranjene monarhije i počasnog gosta na Hitlerovom 50. rođendanu uzdigao na položaj državnog pisca. Usledile su svetska slava i Nobelova nagrada nakon koje je Andrić doneo krajnje neočekivanu odluku. Iako mu je posle ukazivanja takve počasti bilo zagarantovano permanentno prisustvo u javnom životu, čovek koji je veliki deo života proveo na javnoj funkciji odlučio je da se povuče.
Andrićeva pisma iz mladosti, kao i ona iz kasnijeg perioda, otkrivaju dva važna detalja: bezuslovnu odanost državi i duboko lično nezadovoljstvo. U njegovoj zaostavštini može se pronaći beleška sledećeg sadržaja: „U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.“ I književni opus koji će nadživeti osećanje kajanja i stida.
Autor: Karl-Markus Gaus
Izvor: sueddeutsche.de
Prevod: Jelena Tanasković
